САПУНИЦЕ

Ко је измислио сапунице више је промијенио свијест човјечанства него Ганди, Буда и Вучић заједно. Њихов редовни конзумент вјероватно живе некаквим „полумртвим сном“ (послушати „У кртогу“ Николе Вранковића), те му пренаглашене емоције и тривијално турбулентни догађаји из серија замјењују (попут протезе) неке сегмента живота(рења). До сада сам (прије катаклизмичне појаве пинкдемије) гледао десетак серија, нажалост временом сам изгубио интересовање за исте (сем рецимо „Свијет према Џиму“ којег гледам из чистог бруталног мазохизма у бесаним ноћима).

Касандра – те цигане и огромни, жути, ћирилични титл стварно нисам подносио. Али сјећам се да је главни шлајфаш видно дисао док су га сахрањивали и да се народ хипнотисано занио за тим серијалом као са Слобом, но сапуничарска агонија је тек почињала.

Марисол – с њом сам изгубио сапуничарску невиност. Паде јадна ко мала (гурнула је она гадура љубоморна на њену љепоту) изрезбари бијело лице, ко шав на рагби лопти. Послије се крила косом, или сунцокретом, тако је у ствари била још софт-корн-порнија, пардон слађа. И заљуби се у оног баксуза сликара Хозе Андреса који је био урокљив, прави магнет за несреће. Те га лемали, робијао безвезе 20 година, испо из авиона, срећом преживи, само остао без сјећања. Као Екшн Мен. Али њега је Марисол, сада у одјелу медицинске сестре (онако плава, згодњикава, и са праменом на лицу) убрзо ресоцијализовала. Након свих неправди што су предеверали ипак су се узели. Би ми само жао оних година што је провео у затвору, изгубио најбоље животно доба. Ал зато је волио искрено своју жену и у педесетој! Она гадура се бар 20 епизода распадала од тумора на мозгу, привиђали су јој се сви ликови које је послала иза камере.

Беверли Хилс – био сам јако мали, сјећам се само да сам између црнокосе Бренде и плавуше Кели, свим срцем навијао за плавушу. Као што рекох био сам јако мали, Бренда добра си ко вино у храстовом стољетном бурету.

Кривња – ух то је била напета серија без претварања. Неки политичари средили да убију лика поткресивањем кочница у ауту, али у њега грешком уђе кђерка муштерије наручиоца, (по принцишу „ко другоме јаму копа“) сјећам се њене згодне ногице како хистерично и безуспјешно убада кочницу и како избјегавајући друго ауто, лети ка својој јединој дневници у серији. Али тај други ауто возио неки дообро на љеб га намазати, развозио пијане будале, а оног лика убједили да је он крив што му је кћерка погинула и још замјенили алко тест њега и сувозача, ма туга брате. Нисам ни гледао шта је било послије.

Е сада нешто о домаћим (хрватским и турским серијама).

Наравно Забрањена љубав. Каква величанствена неглума, кад рецимо Тина открије да јој је дечко геј! Па глуми срџбу једнаким тоном и без зареза изговара: „Тетке, јадне, бједне издајничке тетке! (Ускличнике сам стављао на мјеста гдје мислим да требају ићи) Али респект за Борнину маму, зла, школована љепота. Она је глумила за оскара, како се вуцара са оним углађеним шоњом у винском подруму.

Љубав у залеђу је серија гдје издужена, жаболика јунакиња окреће око прста главног, богатог неглумца-мулца који на општи бијес скакуће на сваки хир своје њуњаве принцезице на зрну горушичином. Ту су серије моја мати и баба гледале искључиво из разлога да би презриво и са гађењем узвикивале: „Козо“ и „Шоњо“ и друге ријечи које не могу из пристојности да пишем. А да, остали фудбалери у серији не могу ни три пута иститрати лопту.

Ларин избор. Ту серију нисам гледао, осим епизоде у којој се Лара у кади беживотно кисели још од прошле епизоде, да би је онај њен јел Динко, појма немам како се звао, оживио кардиопулмоналном реанимацијом која се састојала од неколико пољубаца, молитви за њено неумирање и једног случајног покрета при којем је она пљуцнула мало воде, нагло удахнула ваздух и прогледала.

Кад лишће пада. Турска лимунада прожета патријархалним одгојем и неком огавном бабетином трулих зуба са милион бора, коју је пакост појела и која све хоће да зна. А да и њих двоје се гањали и угањали, брат све проћердо, сестре на своју страну, момци им пробисвјети, а за све криве ону ситну шевуљу Ферхунде. Интересантно је, да је једина истинска жртва те серије била једна од дидиних ћера која се морала удати из виших интереса и све је гутала. Она је и креирала серију зато је испала најбоља. Дидо се сикиро и умро.

Сулејман тхе грејт. Пошто смо већ огуглали на турску музику, дошао је хард стаф. Могу само да се питам, на основу 50 секунди што сам гледао (десет пута по пет секунди кад би даљински заковао баш на том каналу а ја летио да мануално пребацим програм, уз бујицу сочних псовку самсунгу који се склапа у Мађарској за југоисточну европу па нема потребе да траје дуже од гаранције), дакле могу само да се питам двије ствари. Како то да робиње у 16. вијеку изгледају као изблахајне спонзоруше силиконске долине и како је могуће да их је тај крволок, који је скидао главе као ја чепове са пивских флаша, персирао?

И за крај, најбоља серија. Гуштеров осмјех! Независна телевизија – бл 1997. године. Она незадовољна у браку, муж јој кримос који се истовремено забаљва са три жене „да се осјећа као бог“ то сам запамтио. Љубавник Оне нека гола, поштена, сиротиња, домородац рибар, који је воли иако је ружна и богата. На крају убише љубавника а њу заторише у лудару. Кримос се осмјехује, кадар смјењује гуштер и крај.

Ова слика нема везе са текстом али је и даље смјешна.

Slušalice kod kineza Đure

Danas uzmem tri para slusalica kod kineza Djure. Po ndh i nlb prirodnoj selekciji prve bacim, druge poklonim i trece prisvojim. Upustvo kako se koriste slusalice od marku:
1. Prekrsti se
2. S opreznoscu hemoroidicara koji na wc solji iscekuje izlazak chili chipsa uguras slusalice u otvor
3. Hodas kao osoba sa kateterom u mokracnoj besici, da ne bi slusao pjesmu kao da svira u serpi ili na jedno uho
4. Budi pozitivan

Цимери чисте стан

Данас су моји цимери открили да назив кућанских апарата, „бијела техника“ није сасвим случајан – након опсежних акција чишћења под кодним називима „Деценија“ и „Сутра Долази Газда“ бијелило са веш машине и сличних чуда крвавог вијека за нама, засијала је као поларна свијетлост. Како истиче вођа ових операција А. П. (26), који у оваквим хуманитарно-ренесансним акцијама није учествовао од дана кад је био апсолвент (сад је магистар), а ево поносно и злобно добацује како никад није био апсолвент, јер је завршио факс прије рока, данашње акције су уродиле плодом, јер је стање у кући: „доведено на степен најобичнијег мушког свињца“. Наравно изузев терасе, за то треба бити херојски расположен као шетачи „спасимо пицин пар“ групе, паметан као Дон Кихот и стрпљив као читалац „Јада младог Велтера.“ Мрзим ту књигу.

Тужибабе

Јој што ме избијају тужибабе ух!
Данас таман сунце грануло, дјечица љубазно бојуцкају и пјевуцкају, ја прелазим 7 level на Speed Night и таман да покупим невидљивост и прођем кроз шлепер кад ето ти Кењкравог Дарке:
„Учитељицеее, мени Војо рекао да сам свиња гузлава… a шта је то, јел то Huawei, откуд ти?
– Добила стара за марку у предузећу, сједи на мјесто. Војо петица због одличног цртежа.
– Али тренеру, Војо није обојио небо, прелази линију, доцртао је диносауруса и људи су му љубичати…
КАД ТИ ЗАВРШИШ ШКОЛЕ И БУДЕШ НАСТАВНИК ТАД ОЦЈЕЊУЈ! А САД МАРШ НА МЈЕСТО!“

Крсна слава Никољдан

Пошто нам се ближи чувена српска (и крсна) слава НИКОЉДАН, ред је и да се већ сад, десетак дана раније, крене са психо-физичким припремама.
Прије свега, да би се правилно владали на слави, морамо имати извјесно искуство. Па да се потсјетимо фаза по којима се одвија та чудесна светковина:
Ујутро устанеш зјело рано, окупаш се (ако већ ниси синоћ) обријеш, почешљаш косу, опереш зубе кружним покретима, одрежеш нокте (и на ногама, иако тај дан не идеш на базен), чак се и напарфемишеш парфемом (некакво џамбо паковање у облику броја један) којег си добио у вријеме док си славио рођендане. Обучеш славску, карирану кошуљу (ону коју си добио од снајице која је тад радила у бутику). Још не доручкујеш и физички си спреман.

ФАЗА 1: Са лаком нервозом улазиш у врелу кућу, из које те запљусне никољдански мирис журбе, дима, неких баба што као корњаче извирују из кујине. Називаш брзо помозбог, бака запомаже што си се изуо вани, меће ми некакве приглавке на ноге, кука како јој набијам тлак кесама које носим сваки пут (милоштвом, која се иначе састоји од најјефтинијег вина са плутаним чепом, дваес дека кафе, некаквим полујестивим кексом којег мораш да једеш само кад имаш пролив и соком у тетрепаку са 25 посто гратиса). И ушао сам, оне бабе из кујине ми говоре да сам лијеп, права момчина, питају ме питања која ми указују на то, да ме познају боље него што познајем сам себе. Углавном вичем „добро“ и јурим ка меин стејџу, столу за којем већ сједе гости (који се у трену кад улази нови колач ућуте). Вичем стидљиво „добар дан свима“ а дједа ме већ привукао својим квргавим рукама, па се цјеливамо у свијетле образе. Након тога долази мој добри ујко, најбољи човјек на свијету (још смо у нашој чудној породици и вршњаци).Сједам, као прави гост на столицу, а не на клупицу.

ФАЗА 2: Људи (мушкарци) за столом мање питају, више ћуте, њима је довољно рећи да си једва стигао од гужве у бусу и да се већ два аута налазе у јарцима поред пута. Стиже прва ракијица, да се згријеш и мало смањиш јувенилну анксиозност. Одмах се пуни друга, свијећа се пали, сви послушно и лако устају. Ујко и ја се гуркамо, весело ишчекујући овогодишње дједове импровизације када дође до ријечи типа: „јединородни, једносуштни, мирликијски…“ које наградимо цијеђењем смијеха кроз нос (а млађи рођаци излијећу из собе као да ће повраћати). Онда иде, укрштање чашица, бака упада из другог плана са тамјаном, окретање колача, кружење кољива и све у свему, од тог обреда, просјечном Србину буде најдраже када дјед рашири руке као да ће скочити пљоске и изговори магичну формулу: „е сад се прекрстите и можете сјести“. Сјели смо.

Фаза 3: Бакица долијеће са вагоном посне хране (ко мрси за св. Николаја боље да не слави!) и сто се као у убрзаном филму испуњава шараном, ослићем, младом сабљарком, пастрком, спужвабобом, чаробним, гњеченим, на тавче – пасуљом, кромпир салатом, питуринама, салатама, уз сво брижно примјећивање да ће ми бити далеко паприке (иако својим дугим, нерадничким рукама могу да дохватим и трећи тањир са парикама од себе). Дугачки сто постаје тијесан, простор се прави на уштрб корпе за хљеб, тањири се буквално ослањају један на други. Попио си другу ракијицу, а у тренутку непажње досута ти је још једна „да не буде празна.“ Добро знаш да послије те треће, ствари више никад неће бити исте. Ал попијеш је, гдје ћеш дједа одбити, али за сваки случај је окренеш наопако и дрзиш је на оку.

Фаза 4: Почиње прича. Наивна, шупља. Гости уважавају туђе мишљење. Углавном тактично испитивање снага епизодама типа: политичари говна, љекари смећари, попови грабежљиви, Звезда би узела шампионат да има више дербија и слично. Наручујем гемишт, слава је не могу подригивати од силних клипара. Попио сам два одједном. Сједоше као „спрајт.“ Трећи се прави, прво вода па вино наравно, иако то нема никавке везе. Поготово на слави.

Фаза 5: Неко сасвим неопрезно спомене Југославију. Сто већ тада изгледа као макета битке на Сутјесци. Једни уздишу за бољим животом за вријеме Тита (јест био лопов и нас је сјебао, ал имали смо све), а други реже на Тита и кукају што су Дражу на Јалти (или Техерану) изјебала енглеска господа. Закувало се нема шта, као да су сви спремно чекали само тај тренутак. Послије литар гемишта осјетиш да је дошло и твојих пет минута. Чујеш себе како се дереш са одговорима на питања које нико није постављао.

Фаза 6: Послије два литра гемишта, рат за столом (који се прекида уласком нове збуњене придошлице коју сви са мржњом у очима пресјецају погледима, поготово ако је довео цуру/момка која честита дједу и за које бака понавља своју радњу из фазе 3.) већ те мање занима. Кренеш да се присјећаш свих 220 жена које си волио у животу (од тог броја њих 210 сретних, тријезних и свијесних те глатко с презрењем одбило, а ових десет се зајебало, али су касније ипак дошле себи). Тада већ лагано зидови собе добију мале точкиће па крену да угодно и умјерено клизе.

Фаза 7: Након три литра гембаћа, сјетиш се (опет прекасно) да гемишт ипак није спрајт. Ујак има четири брижна ока која се након дужег фиксирања погледа ипак своде на уобичајен број. Тада се успаничим, сви знају да си опет пјан, али фазон је да глумиш пто тријезнију особу. Избјегаваш вишесложне ријечи, мрзиш да уопште причаш, јер причаш са непотребним осмјехом од уха до уха. Тад и ти мрзиш из дна душе придошлицу са својим момком/цуром који те загледају својим крупним, тријезним окицама као да си албино кит, а траже одговор на питања метафизичке природе типа „шта има код тебе.“ Јебига – ево – ништ. Поглед покушавам одржати што дуже на целофану јефтиних цигара да бих изгледао замишљен и нормалан. Онда ме неки самоубица (који тражи чеп гузици) пита и за цуру…

Фаза 8: Не сјећам се тачно зашто, али лијепо сам замољен да се одморим у спаваћој соби. И тако сваљен на туђим јакнама, док се наизмјенично врти плафон и мрак, приводи се крају још једна дивна српско-православна свечаност. Из просторије са гостима чује се испрекидан глас препун искиданих мисли, локалне сеоске пјандуре која ће остати до дубоку ноћ, док дјед куња крај њега, јер му је жао да госта са славе истјера.

Прође и Никољдан да о светом Николи нико и не помисли. Срећна крсна слава домаћине! Живјели (на екс)!

Priča objavljena na:

http://www.tarzanija.com/sveti-nikola-kroz-8-faza/

http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=47792