САПУНИЦЕ

Ко је измислио сапунице више је промијенио свијест човјечанства него Ганди, Буда и Вучић заједно. Њихов редовни конзумент вјероватно живе некаквим „полумртвим сном“ (послушати „У кртогу“ Николе Вранковића), те му пренаглашене емоције и тривијално турбулентни догађаји из серија замјењују (попут протезе) неке сегмента живота(рења). До сада сам (прије катаклизмичне појаве пинкдемије) гледао десетак серија, нажалост временом сам изгубио интересовање за исте (сем рецимо „Свијет према Џиму“ којег гледам из чистог бруталног мазохизма у бесаним ноћима).

Касандра – те цигане и огромни, жути, ћирилични титл стварно нисам подносио. Али сјећам се да је главни шлајфаш видно дисао док су га сахрањивали и да се народ хипнотисано занио за тим серијалом као са Слобом, но сапуничарска агонија је тек почињала.

Марисол – с њом сам изгубио сапуничарску невиност. Паде јадна ко мала (гурнула је она гадура љубоморна на њену љепоту) изрезбари бијело лице, ко шав на рагби лопти. Послије се крила косом, или сунцокретом, тако је у ствари била још софт-корн-порнија, пардон слађа. И заљуби се у оног баксуза сликара Хозе Андреса који је био урокљив, прави магнет за несреће. Те га лемали, робијао безвезе 20 година, испо из авиона, срећом преживи, само остао без сјећања. Као Екшн Мен. Али њега је Марисол, сада у одјелу медицинске сестре (онако плава, згодњикава, и са праменом на лицу) убрзо ресоцијализовала. Након свих неправди што су предеверали ипак су се узели. Би ми само жао оних година што је провео у затвору, изгубио најбоље животно доба. Ал зато је волио искрено своју жену и у педесетој! Она гадура се бар 20 епизода распадала од тумора на мозгу, привиђали су јој се сви ликови које је послала иза камере.

Беверли Хилс – био сам јако мали, сјећам се само да сам између црнокосе Бренде и плавуше Кели, свим срцем навијао за плавушу. Као што рекох био сам јако мали, Бренда добра си ко вино у храстовом стољетном бурету.

Кривња – ух то је била напета серија без претварања. Неки политичари средили да убију лика поткресивањем кочница у ауту, али у њега грешком уђе кђерка муштерије наручиоца, (по принцишу „ко другоме јаму копа“) сјећам се њене згодне ногице како хистерично и безуспјешно убада кочницу и како избјегавајући друго ауто, лети ка својој јединој дневници у серији. Али тај други ауто возио неки дообро на љеб га намазати, развозио пијане будале, а оног лика убједили да је он крив што му је кћерка погинула и још замјенили алко тест њега и сувозача, ма туга брате. Нисам ни гледао шта је било послије.

Е сада нешто о домаћим (хрватским и турским серијама).

Наравно Забрањена љубав. Каква величанствена неглума, кад рецимо Тина открије да јој је дечко геј! Па глуми срџбу једнаким тоном и без зареза изговара: „Тетке, јадне, бједне издајничке тетке! (Ускличнике сам стављао на мјеста гдје мислим да требају ићи) Али респект за Борнину маму, зла, школована љепота. Она је глумила за оскара, како се вуцара са оним углађеним шоњом у винском подруму.

Љубав у залеђу је серија гдје издужена, жаболика јунакиња окреће око прста главног, богатог неглумца-мулца који на општи бијес скакуће на сваки хир своје њуњаве принцезице на зрну горушичином. Ту су серије моја мати и баба гледале искључиво из разлога да би презриво и са гађењем узвикивале: „Козо“ и „Шоњо“ и друге ријечи које не могу из пристојности да пишем. А да, остали фудбалери у серији не могу ни три пута иститрати лопту.

Ларин избор. Ту серију нисам гледао, осим епизоде у којој се Лара у кади беживотно кисели још од прошле епизоде, да би је онај њен јел Динко, појма немам како се звао, оживио кардиопулмоналном реанимацијом која се састојала од неколико пољубаца, молитви за њено неумирање и једног случајног покрета при којем је она пљуцнула мало воде, нагло удахнула ваздух и прогледала.

Кад лишће пада. Турска лимунада прожета патријархалним одгојем и неком огавном бабетином трулих зуба са милион бора, коју је пакост појела и која све хоће да зна. А да и њих двоје се гањали и угањали, брат све проћердо, сестре на своју страну, момци им пробисвјети, а за све криве ону ситну шевуљу Ферхунде. Интересантно је, да је једина истинска жртва те серије била једна од дидиних ћера која се морала удати из виших интереса и све је гутала. Она је и креирала серију зато је испала најбоља. Дидо се сикиро и умро.

Сулејман тхе грејт. Пошто смо већ огуглали на турску музику, дошао је хард стаф. Могу само да се питам, на основу 50 секунди што сам гледао (десет пута по пет секунди кад би даљински заковао баш на том каналу а ја летио да мануално пребацим програм, уз бујицу сочних псовку самсунгу који се склапа у Мађарској за југоисточну европу па нема потребе да траје дуже од гаранције), дакле могу само да се питам двије ствари. Како то да робиње у 16. вијеку изгледају као изблахајне спонзоруше силиконске долине и како је могуће да их је тај крволок, који је скидао главе као ја чепове са пивских флаша, персирао?

И за крај, најбоља серија. Гуштеров осмјех! Независна телевизија – бл 1997. године. Она незадовољна у браку, муж јој кримос који се истовремено забаљва са три жене „да се осјећа као бог“ то сам запамтио. Љубавник Оне нека гола, поштена, сиротиња, домородац рибар, који је воли иако је ружна и богата. На крају убише љубавника а њу заторише у лудару. Кримос се осмјехује, кадар смјењује гуштер и крај.

Ова слика нема везе са текстом али је и даље смјешна.