СПОНТАНА ПИЈАНСТВА

Сваком се вјероватно десило да се бар једном у животу спонтано напије. Коме није не замјерим, људима се дешавају и много горе ствари. Има људи који чак никад не пију, те им јетра служи као резервна стопица усисивачу. Она са трепљама. Кажу: „Шта ћу пити, кад се могу и тријезан проводити добро(?!).“ То су особе јаког карактера, солидне емотивне снаге, уравнотеженог метаболизма (иде се у ве-це свако јутро послије кафе) и психофизичке хармоније. Ово је прича за све оне друге. Све оне који се с времена на вријеме, ни криви ни дужни напију, те кад се пробуде ујутро осјећају се испрано и издано. Све оне које ће се на овај текст мање више насмјешити и ућутати као стидне младе. Рекао бих „као курвице“, али се курвице не стиде (узмимо за примјер само случаје Фалтојано и Пековића).

3. мјесто – одлазак на курс енглеског језика. Ижрвљана књига, радна свеска више празна него пуна, пола нотеса, нешто пара и воље, прибор су за похађање, за мене старокинеског језика јужно-вијетнамског дијалекта. Прошле године, кренем крај Врбаса и запнем за неку екипу из основне, дивни људи, руксаци пуни пива. Ђе си легендо оооооооо ајд налети на једну ладну. Ма рекох (док сам силазио) касним на енглески, нисам ни задаћу написао. Попи се која таман да пропричам језиком тијела а мање језиком као средством комуникације. Вратим се на пола часа, пар пута уђем у веце не упалим свјетло, све ми би смјешно, кренем кући, кад они исти опет тамо! Овај пут неки милостиви човјек донио двогузе. Фино би.

2. мјесто – одлазак на вечерњу службу у цркву. Био је то први мај, такође прошле године. У том периоду сам живио као жохар у кутији цигара, а осјећао се као жохар у кутији шибица. Зашто напомињем датум? Зато што се о спонтаном пијанству око цркава за Божић, Васкрс, Српску Нову годину, Славу, може говорити као о спонтаном сексу у порнићима, дакле у служби најнеукусније ироније. У цркви нисам затекао никог, а један поп је само провирио кроз врата (мислио је потпуно разумљиво да нема никог, ко још нормалан иде првог маја на вечерњу у цркву, па чак и бабе негдје леже допинговане по срце опасном храном). Човјек се видно изненадио (да не кажем изнервирао) кад је видио мене сретног и самог у сред храма, ал све прође по пропису, што би се рекло минимун оптимума. Послије службе каже ми да идем са њим, (кад сам га већ толико задржао) код једног дивног попа који је правио котлић за свог неког кума и куму, те кад нас је видио непозване и веселе досу још лавор воде у посуду. Мене срамота било да једем (пити није срамота, него је штавише увреда одбити домаћина и сигурно некакав рђав знак којег треба у коријену неутралисати), а онај што ме позвао му рече да ће само чорбу сркнути (а не и пиле). Послије сат времена док смо глодали пилеће кости задовољно смо примјетили да је баш лијепо кад се спонтано „искупимо и дружимо,“ те додасмо исконску, али за ту прилуку примјерену лаж – „требало би чешће.“ Фино би и тад.

1. мјесто – са Цофом у „Тихе.“ Већ сами елементи једначине без непознате говоре све друго, осим спонатног пијења. Али није требало бити тако, мада су се силе универзума уротиле против другачијег исхода. Буквално. Понесем 4 км (то је око 2 еура), обучем најгрђи шорц и мајицу. Зашто? Да се не би случајно десило да се спонтано изнапијамо и зујимо  по клубовима. Било је то за обијицу неко вријеме лудог бунта против пијења. Ко ови што су се дигли „против систееема.“ Једнако ефикасно. Каже ми одмах у старту да не може пити, болио га желудац (пио је само вино) мада ми то као негдашњем медицинском техничару није звучало као најпрактичније рјешење. Требало је само да свратимо по неки ситни улог (таман за цигаре) у кладионицу јер је пао један резултат. Али тада су наступиле поменуте ванљудске силе – ПРОШАО ЈЕ тикет! Тачка.

Цофе, без тебе је горко пиво. Мислим и с тобом је. Кад нам се вратиш идемо, овај пут без предрасуда и изненађења,  на једно ладно, пишај га…

ПРОДАВАЦ КАРАТА ЗА ГРУПУ „ЛЕГЕНДЕ“ ЗАТРАЖИО ПОМОЋ ПСИХИЈАТРА

Д.С. (46) из Косјерића, затражио је стручну психијатријску помоћ недуго након одржавања 1.200-тог концерте групе „Легенде.“ Иако се овим послом успјешно бави четврт вијека, признаје да су му након времена проведеног на тргу док је продавао улазнице за поменуту чувену групу, нерви ипак попустили:
„Овај посао сам по себи није тежак. Сједиш иза цд-плејера на столици за расклапање, опуштено обучен, шмекаш коке и пијеш сок, те продајеш улазнице, док свуда око тебе трешти музика групе коју рекламираш. Обично буде досадно, некад буде забавно кад пуштам пјесме типа – дабогда умро на њој и остале апсурдне и идиотске небулозе. Мада морам да признам да сам и раније доживљавао покоју непријатност. Ето рецимо претпрошле године док сам продавао улазнице за Микија Јевремовића. Проблем је испао јер човјек има само два хита па ми је мозак прокључао од „Ако једном видиш Марију“ и „Сиртаки је играла“ поготово ми се прва ствар урезала у све слојеве свијести. Будио сам се вриштећи окупан знојем док ми је у глави тутњало: „ТИ ЈОЈ КАЖИИ ЗА МОООЈ БООЛ.“ Или би понекад чуо само онај кларинет у позадини, шта ли је већ. Али ово је једноставно превише!
Почело је наивно, као и свако веће зло. „Питање, рађа питање“ смијао сам се на ту филозофку баналност као и на остатак патетичне синтагме „шта ли то гаси немире, гдје ли то живот увире…“ затим „Јел то љубав умире ил ми то само слутње говоре“, те „Некад губиш све, баш кад желиш највише…“ Рекох себи – ко га јебе, преживио сам Масима Савића, Гарави Сокак и Бориса Режака, преживићу и ово. Но смртоносност њихових стихова је што ти сисају енергију на танку сламку и дробе вољу залогајчић по залогајчић. Завидим људима који, кад наиђу крај мог штанда, само убрзају корак и за пар минута су на безбједној удаљености.
„Еј младости, сада туђа радости“ Живот ми је почео пролазити пред очима… Први бемикс без помоћних точкова, први руменко који се преломио и истопио до лакта, розе штрамплице Сање Мирковић у првом основне и моје неподношљиве срамоте поводом тога. „Еј младости, кратко била, сад ископнила“ (ископнио ти дабогда мислим се). Али то је била слаба одбрана. Пакао је тек почињао…
Изгубио сам сан. „Године неверне, копне, нестају, бесаним ноћима лице борају.“ Почео сам да преиспитујем свој живот. Схватио сам у бескрајним ноћима да је мој живот једна велика лаж. „… А ноћи дуго, дуго трају предуго, све је узалуд, нисмо једно за друго…“ Пукло ми је тад све, схватио сам да не могу више да будем са својом женом, јер је не волим више, све се обљутавило, ноге јој више нису онако правилне и бијеле, лице јој се опустило, коса искрзнала, нисам подносио њене омиљене емисије и филмове, начин на који је испирала веш, запржавала пасуљ, закухавала кафу, мрзио сам је у ствари. Рекох у себи, док сам је посматрао на мјесечини, њихов страшни стих „жетво бесплодна.“
Почео сам да губим на тежини. Јео сам само хљеб умочен у двогузе пива. Жена се почела бринути, питала што не спавам и шта ми се дешава. Рекох јој њихове чувене стихове „Не питај што се сваког јутра будим уморан.“ Послала ме у пизду материну,спаковала ствари и отишла родној кући „док се не саберем.“ Схватио сам да је волим, да је „жена за сва времена.“ Послао сам јој поруку: „Није мени што те нисам поред себе сачувао, већ је мени што ти никад нисам признао, била си ми све то тражим…“
Дан ми се подијелио на слушање Легенди и пијење и доживљавање преслушаних стихова. Престао сам да бринем о свом изгледу и понашању. Жена се преко комшија распитивала за мене. Послао сам јој поруку: „Не веруј све о мени што се прича, ја сам само уморан – желим само мало мира, тако желим да сам сам.“ Сломио сам се, плакао сам као мало дијете… Кад год сам зажмирио видио сам Иванов нос, очи и обрве које се извијају као супростављени акценти, његове уредне, средње зулуфе и црну кошуљу, са откопчана прва два дугмета… Затварао сам уши, али сам чуо његов предивни необични и моћни глас како ми завија и одвија у мозгу шарафе које су повезивале компоненте свијести и реалности… Нисам желио ни да живим ни да умирем…
Наш чувени психијатар Ј. М. Психо, је рекао да то није усамљен случај маничне депресије, која је изазвана присилним дуготрајним слушањем групе „Легенде“, те да су забиљежени случајеви бизарних самоубистава, хориста који су с времена на вријеме, одржавали пробе и наступе са поменутом групом.