СПОНТАНА ПИЈАНСТВА

Сваком се вјероватно десило да се бар једном у животу спонтано напије. Коме није не замјерим, људима се дешавају и много горе ствари. Има људи који чак никад не пију, те им јетра служи као резервна стопица усисивачу. Она са трепљама. Кажу: „Шта ћу пити, кад се могу и тријезан проводити добро(?!).“ То су особе јаког карактера, солидне емотивне снаге, уравнотеженог метаболизма (иде се у ве-це свако јутро послије кафе) и психофизичке хармоније. Ово је прича за све оне друге. Све оне који се с времена на вријеме, ни криви ни дужни напију, те кад се пробуде ујутро осјећају се испрано и издано. Све оне које ће се на овај текст мање више насмјешити и ућутати као стидне младе. Рекао бих „као курвице“, али се курвице не стиде (узмимо за примјер само случаје Фалтојано и Пековића).

3. мјесто – одлазак на курс енглеског језика. Ижрвљана књига, радна свеска више празна него пуна, пола нотеса, нешто пара и воље, прибор су за похађање, за мене старокинеског језика јужно-вијетнамског дијалекта. Прошле године, кренем крај Врбаса и запнем за неку екипу из основне, дивни људи, руксаци пуни пива. Ђе си легендо оооооооо ајд налети на једну ладну. Ма рекох (док сам силазио) касним на енглески, нисам ни задаћу написао. Попи се која таман да пропричам језиком тијела а мање језиком као средством комуникације. Вратим се на пола часа, пар пута уђем у веце не упалим свјетло, све ми би смјешно, кренем кући, кад они исти опет тамо! Овај пут неки милостиви човјек донио двогузе. Фино би.

2. мјесто – одлазак на вечерњу службу у цркву. Био је то први мај, такође прошле године. У том периоду сам живио као жохар у кутији цигара, а осјећао се као жохар у кутији шибица. Зашто напомињем датум? Зато што се о спонтаном пијанству око цркава за Божић, Васкрс, Српску Нову годину, Славу, може говорити као о спонтаном сексу у порнићима, дакле у служби најнеукусније ироније. У цркви нисам затекао никог, а један поп је само провирио кроз врата (мислио је потпуно разумљиво да нема никог, ко још нормалан иде првог маја на вечерњу у цркву, па чак и бабе негдје леже допинговане по срце опасном храном). Човјек се видно изненадио (да не кажем изнервирао) кад је видио мене сретног и самог у сред храма, ал све прође по пропису, што би се рекло минимун оптимума. Послије службе каже ми да идем са њим, (кад сам га већ толико задржао) код једног дивног попа који је правио котлић за свог неког кума и куму, те кад нас је видио непозване и веселе досу још лавор воде у посуду. Мене срамота било да једем (пити није срамота, него је штавише увреда одбити домаћина и сигурно некакав рђав знак којег треба у коријену неутралисати), а онај што ме позвао му рече да ће само чорбу сркнути (а не и пиле). Послије сат времена док смо глодали пилеће кости задовољно смо примјетили да је баш лијепо кад се спонтано „искупимо и дружимо,“ те додасмо исконску, али за ту прилуку примјерену лаж – „требало би чешће.“ Фино би и тад.

1. мјесто – са Цофом у „Тихе.“ Већ сами елементи једначине без непознате говоре све друго, осим спонатног пијења. Али није требало бити тако, мада су се силе универзума уротиле против другачијег исхода. Буквално. Понесем 4 км (то је око 2 еура), обучем најгрђи шорц и мајицу. Зашто? Да се не би случајно десило да се спонтано изнапијамо и зујимо  по клубовима. Било је то за обијицу неко вријеме лудог бунта против пијења. Ко ови што су се дигли „против систееема.“ Једнако ефикасно. Каже ми одмах у старту да не може пити, болио га желудац (пио је само вино) мада ми то као негдашњем медицинском техничару није звучало као најпрактичније рјешење. Требало је само да свратимо по неки ситни улог (таман за цигаре) у кладионицу јер је пао један резултат. Али тада су наступиле поменуте ванљудске силе – ПРОШАО ЈЕ тикет! Тачка.

Цофе, без тебе је горко пиво. Мислим и с тобом је. Кад нам се вратиш идемо, овај пут без предрасуда и изненађења,  на једно ладно, пишај га…