Бањалука 20.09.2027.
Живко Деригаћа (51) је први преживјели човјек који је вратио дугорочни стамбени кредит. Поводом тога данас се испред банке Мафиабенк, у којој је Живко уплатио последњу рату, укупили бројни новинари из земље и свијета, истакнуте личности из локалног џет-сета, као и бројна породица и пријатељи. Неко је наручио и пензионисаног Милана Калинић и олдтајмер емисију „Све за љубав“. Изашавши из банке са подигнутим, стиснутим песницама, обасут блицевима фотоапарата, руља његовох најмилијих га је загрлила и почело је неописивио славље са сузама радосницама које се нису могле обуздати. Господин Живко, иако тек закорачио у 6. деценију а који је изгледао као да се спрема ући у 8. након неколико десетина минута ипак је успио смоћи снаге за пар ријечи и за новинаре: „Осјећам се сјајно. Ово је најсрећнији дан у мом животу… Коначно! Коначно су 43 јебена квадрата моја, само моја у овој усраној, прецјењеној, безобразно скупој Бањалуци! Вуууууу! Нема више зивкања, опомена, пописивања ствари, брига оћул остати без посла, хајој нема рата које ме са режијама дођу миљу марака, нема вишеееее! Хууух, ово је било… (крије лице и плаче) ово је било (грца), кхм, ово је било као јебена трка са препонама на 20 година (провлачи дрхтавом руком кроз сиједу косу и отпухује дубоко). У почетку сам мислио (дуго прогута пљувачку и спусти тон), ко га рекох јебе, како свима другима тако и мени и првих пет година сам трчао доста добро, рекао бих, више џогирао. Тјешио сам се да бих толико давао (добро за трећину мање сам давао за кирију и режије заједно) и да нисам у кредиту, а овако ће бар бити мој стан кад-тад. И тако, умори се човјек кад крене ка четрдесетој, а држава је стискала прво десет па двадесет, па на крају тридесет посто смањивала плату, грло ми је било све уже и уже, дјеца хоће школовање, изласке, екскурзије, матуре, жена љетовање, свој ауто, гардеробу, родитељи остарили и побољели се, немају јести… А рата сваки мјесец као гилотиња удара бездушно, јако и ефикасно сваког првог у мјесецу. Па онда нових 5 година сам се већ задисао, препоне једнако високе, а ја се преполовио, један онај мјесец и не би плата, подупла се рата, док си трепнуо дужан си двије миље. Зову, телефони зврче у сред града, посла, ручка, јебања, спавања. Господине Деригаћа ово, господине Деригаћа оно, па ви не измирујете овај мјесец па касните дио оног па камате за вражију матер, девалвација марке, нови талас кризе крајем 10.тих… Па опет се једне године прескочи плата, па касниш три миље, па једном накупило се комуналија, требало реновирати зграду стару свега десет година, пукла цијев, нема фазе струје, појави се влага, отпада плафон, све ручке и пипе. Прође тако десет година, а ја тек на пола пута… Па нових пет година, ријешавали други кредит, репрограмирали за ауто, прескочисмо још једну рату, дужан четири-пет миља иако радим пуном паром и сви смо идеално здрави. На послу радим ствари које послодавац тражи, не смијем ни помислити да искажем своје мишљене, а недо Бог да ишта одбијем, почињем радити и радње сумњиве легалности, систем ме прогутао и сварио млати са мном као црнац са својом палијом. И прије три године, први пут се оклизнем у приватном животу деси се нешто непредвиђено, прескочим шесту рату, са претходним каматама за марку прекорачим из Еф и Ге категорију, дође плава коверта од суда да се браним од заплијене стана, појави се и инеки љубазни инспекстор на вратима, наста цика и вриска по кући, кренох по родбини да зајмим, сви ми затварају врата, колеге се окренуше од мене као да сам лепрозан, на пијацу кад идем морам звонити прапорцем да прилазим штанду да се се сви на вријеме склоне, знају да морам посудити а да не могу вратити. Дављеника у овој бездушној прераслој паланци сви остављају и шутају да још што прије и ефикасније потоне. Морадох изнајмити стан преселити се са породицом у неку шупу у Дракулићу да мање плаћам, а стан издадох да би ми са новим приливом новца одржали на финансијским апаратима, жена и дјеца на мене скочили како сам им упропастио животе… Па онда подстанари не плаћају на вријеме, праве штету, па их исјерам, а онда нових нема три мјесеца, тако прођоше и ове убитачне три године… Изгубио сам живце и здравље, штекају ме леђа, срце прескаче и не могу да спавам, жена ме игнорише, дјеца повиленила, кажу, живе сад у селендри, немају за нове телефоне, путовања, завршили факултете, немају посла… Ја крив што не могу платити тричавих десет хиљада да их запослим у згради Владе или негдје слично… Поручио бих младим или оним релативно младим особама да не улијећу у овакав вид ропства, боље то што просипају паре од кирије да дају у тако неког станодавца, он ће опет од тих пара школовати своје дијете или куповати у нашим продавницама, па ће тај капитал остајати у РС, а не да оволику каматурину (трећина укупне цијене стана) иде у неки ММФ или неку његову њемачку филијалицу. Кад би се сви освијестили и одбили да по и коју цијену дигну велике кредите, мало би ипак и пале цијене станова и банке би малко мање дерале, а овако што би то радили, кад има хорда волова за гутање крви. Што је најгоре, све сам ја ти и прије двадесет година знао, ал јебеш му матер проради нека српска бахатост и глупост, још мало жена присеравала како су ушлу кредит ови, они, још и љетују, возају ауто, на телевизији се успјешни људи проводе и филозофирају и шта ће, млакоња, магарац улети под јарам, одради за непријатеље људског рода добрих 20 година, зараде банке, послодавци спроводе шта год желе и теби остане… ћелија. У њу ће син довести жену, биће и унучади и тек тада настаје пакао…“
БЛУКА 