ГУТАЧ МАЧЕВА СТРАДАО ЈЕР СЕ УСРЕД ТАЧКЕ СЈЕТИО КУРСАЏИЈА

gutac

Професионални гутач мачева (аматери не доживе да постану познати), Бајоне Т. Гутић (48) је приликом своје последње тачке замало изгубио живот, пошто се засмијао баш када је прогутао цијели мач. „Мој посао и није толико тежак колико се чини. Када крене мач да улази у једњак тад више нема страха, али богме ни лијево ни десно, остаје само празна глава и мач који савршено клизи доле-горе. То сам толико пута до сада извео, да и не размишљам о томе, само га најприродније увучем и извучем. Али неко вече се десила катастрофа. Иако се разумљиво ријетко смијем, при извођењу те кобне тачке, спопао ме несавладив смијех, јер сам помислио на пресмијешне скечеве Курсаџија. Прво сам се почео смијуљити, а онда ме облио мртвачки зној јер сам се сјетио да ми је мач у желудцу. Што је најгоре, то је била она врста смијеха, кад су сви озбиљни и ништа није нарочито смијешно, нити је смијех дозвољен, па сам при сваком помјерању мача, који ме је почео несношљиво голицати, дрхтуљио од новог таласа смијеха. На крају сам избацио мач порезавши једнак, ал сам се барем сит исмијао док сам грцао крв. Срећом то су била кола Хитне помоћи па су ме брзо збринули и одвезли на операцију, али сам се и при транспорту толико смијао да су ме морали успавати.“

Advertisements

ПРВИ ПРЕЖИВЈЕЛИ ЧОВЈЕК КОЈИ ЈЕ ОТПЛАТИО СТАМБЕНИ КРЕДИТ

old

Бањалука 20.09.2027.

Живко Деригаћа (51) је први преживјели човјек који је вратио дугорочни стамбени кредит. Поводом тога данас се испред банке Мафиабенк, у којој је Живко уплатио последњу рату, укупили бројни новинари из земље и свијета, истакнуте личности из локалног џет-сета, као и бројна породица и пријатељи. Неко је наручио и пензионисаног Милана Калинић и олдтајмер емисију „Све за љубав“. Изашавши из банке са подигнутим, стиснутим песницама, обасут блицевима фотоапарата, руља његовох најмилијих га је загрлила и почело је неописивио славље са сузама радосницама које се нису могле обуздати. Господин Живко, иако тек закорачио у 6. деценију а који је изгледао као да се спрема ући у 8. након неколико десетина минута ипак је успио смоћи снаге за пар ријечи и за новинаре: „Осјећам се сјајно. Ово је најсрећнији дан у мом животу… Коначно! Коначно су 43 јебена квадрата моја, само моја у овој усраној, прецјењеној, безобразно скупој Бањалуци! Вуууууу!  Нема више зивкања, опомена, пописивања ствари, брига оћул остати без посла, хајој нема рата које ме са режијама дођу миљу марака, нема вишеееее! Хууух, ово је било… (крије лице и плаче) ово је било (грца), кхм, ово је било као јебена трка са препонама на 20 година (провлачи дрхтавом руком кроз сиједу косу и отпухује дубоко). У почетку сам мислио (дуго прогута пљувачку и спусти тон), ко га рекох јебе, како свима другима тако и мени и првих пет година сам трчао доста добро, рекао бих, више џогирао. Тјешио сам се да бих толико давао (добро за трећину мање сам давао за кирију и режије заједно) и да нисам у кредиту, а овако ће бар бити мој стан кад-тад. И тако, умори се човјек кад крене ка четрдесетој, а држава је стискала прво десет па двадесет, па на крају тридесет посто смањивала плату, грло ми је било све уже и уже, дјеца хоће школовање, изласке, екскурзије, матуре, жена љетовање, свој ауто, гардеробу, родитељи остарили и побољели се, немају јести… А рата сваки мјесец као гилотиња удара бездушно, јако и ефикасно сваког првог у мјесецу. Па онда нових 5 година сам се већ задисао, препоне једнако високе, а ја се преполовио, један онај мјесец и не би плата, подупла се рата, док си трепнуо дужан си двије миље. Зову, телефони зврче у сред града, посла, ручка, јебања, спавања. Господине Деригаћа ово, господине Деригаћа оно, па ви не измирујете овај мјесец па касните дио оног па камате за вражију матер, девалвација марке, нови талас кризе крајем 10.тих… Па опет се једне године прескочи плата, па касниш три миље, па једном накупило се комуналија, требало реновирати зграду стару свега десет година, пукла цијев, нема фазе струје, појави се влага, отпада плафон, све ручке и пипе. Прође тако десет година, а ја тек на пола пута… Па нових пет година, ријешавали други кредит, репрограмирали за ауто, прескочисмо још једну рату, дужан четири-пет миља иако радим пуном паром и сви смо идеално здрави. На послу радим ствари које послодавац тражи, не смијем ни помислити да искажем своје мишљене, а недо Бог да ишта одбијем, почињем радити и радње сумњиве легалности, систем ме прогутао и сварио млати са мном као црнац са својом палијом.  И прије три године, први пут се оклизнем у приватном животу деси се нешто непредвиђено, прескочим шесту рату, са претходним каматама за марку прекорачим из Еф и Ге категорију, дође плава коверта од суда да се браним од заплијене стана, појави се и инеки љубазни инспекстор на вратима, наста цика и вриска по кући, кренох по родбини да зајмим, сви ми затварају врата, колеге се окренуше од мене као да сам лепрозан, на пијацу кад идем морам звонити прапорцем да прилазим штанду да се се сви на вријеме склоне, знају да морам посудити а да не могу вратити. Дављеника у овој бездушној прераслој паланци сви остављају и шутају да још што прије и ефикасније потоне. Морадох изнајмити стан преселити се са породицом у неку шупу у Дракулићу да мање плаћам, а стан издадох да би ми са новим приливом новца одржали на финансијским апаратима, жена и дјеца на мене скочили како сам им упропастио животе… Па онда подстанари не плаћају на вријеме, праве штету, па их исјерам, а онда нових нема три мјесеца, тако прођоше и ове убитачне три године… Изгубио сам живце и здравље, штекају ме леђа, срце прескаче и не могу да спавам, жена ме игнорише, дјеца повиленила, кажу, живе сад у селендри, немају за нове телефоне, путовања, завршили факултете, немају посла… Ја крив што не могу платити тричавих десет хиљада да их запослим у згради Владе или негдје слично… Поручио бих младим или оним релативно младим особама да не улијећу у овакав вид ропства, боље то што просипају паре од кирије да дају у тако неког станодавца, он ће опет од тих пара школовати своје дијете или куповати у нашим продавницама, па ће тај капитал остајати у РС, а не да оволику каматурину (трећина укупне цијене стана) иде у неки ММФ или неку његову њемачку филијалицу. Кад би се сви освијестили и одбили да по и коју цијену дигну велике кредите, мало би ипак и пале цијене станова и банке би малко мање дерале, а овако што би то радили, кад има хорда волова за гутање крви. Што је најгоре, све сам ја ти и прије двадесет година знао, ал јебеш му матер проради нека српска бахатост и глупост, још мало жена присеравала како су ушлу кредит ови, они, још и љетују, возају ауто, на телевизији се успјешни људи проводе и филозофирају и шта ће, млакоња, магарац улети под јарам, одради за непријатеље људског рода добрих 20 година, зараде банке, послодавци спроводе шта год желе и теби остане… ћелија. У њу ће син довести жену, биће и унучади и тек тада настаје пакао…“

УЧЕНИК НА ЧАСУ ГЕОГРАФИЈЕ УХВАТИО ЗЈАЛУ

ucionicaМ.Ђ. (13), ученик VIII-a О.Ш. „Никола Тесла“ из Десетине Супериор, ушао је у историју јер му је, након вишегодишњег труда у хватању зјала за вријеме наставе,  коначно пошло за руком да ухвати јединку Зјале – до јуче митског бића која је узрочник многих слабих оцјена. „Тај час је био као и сваки други. Обрађивали смо за дјецу врло занимиву тему – Палеовулканизам на Балкану – кад је М.скочио из задње клупе вичући – хаха ухватио сам је, мој труд није био узалудан! Није ми било јасно да ли се опет измотава или је пронашао нешто заиста епохално, па сам му ипак из предострожности уписала један у дневник. Но када сам пришла да видим шта држи у шакама, замало се нисам онесвјестила! До тада су то створење сви сматрали мисаоном именицом, тек понекад би чули неки нови детаљ о њој у одговору на питање шта ради – ево хватам зјале и чупам им крила – али ово је заиста невјероватно… Зјала је изгледала попут прозирне лигње, имала је крила бубамаре, реп од слона, рогове као у пужа и била је врло узнемирена… Након пар секунди је начисто нестала… Да није било друге дјеце која су вриштала од узбуђења, дефинитивно бих посјетила психијатра“ изјавила је наставница географије Тара Дравић (63). Но ту су за школу тек почеле муке. Ускоро школу блокирали новинари и истраживачи из цијелог свијета, људи у црном па чак и Фокс Мулдер. Такође, пошто је Зјала као биће доказана, хорда ученика је уложило протесте на негативне оцјене које су добили бавећи се научно-истраживачким радом у хватању зјала који им је до сада био најстрожије санкционисан. Једино је из свега тога корист извукла општина Десетнина Супериор, која је управо промјенила назив у Зјалоград и има врло свијетлу туристичку будућност.

УНУК УБИЈЕДИО БАБУ ДА НИЈЕ ГЛАДАН

baba i unukСвето (34) из Великих Курузоваца, успио је убиједити своју бабу Драгињу (99) да није гладан иако је претходно појео само 14 палачинки, петеро јаја са кобасицама, повлаку и по, кашику кајмака, цијели хљеб, двије банане, пола наполитанке са кокосом, двије чаше масног млијека и пудинг од малине. „Као и увијек до сада, бакица спреми за доручак толико хране ко да ће пола соеског гробља васкрснути прије времена и свратити максуз код ње. Прво је почело са палачинкама, које су дречаво жуте због домаћих јаја. Њих иначе обожавам и могу их доста појести, али ове су као питурине, дебеле и масне. Након тога су дошла слабо печена јаја са кобасицама, кајмак и хљеб. Када се доручак коначно завршио, довукао сам се до кревета са намјером да умрем, бабица је дотрчала са сплетом банана тјерајући ме да једем са констатацијом да се „нисам ни окрушио, а неће ручак ни за три сата.“ Да сам недоношче од 400 грама не бих се сикирао што који сат нећу јести. Не прође ни пола сата кад ето бабе са наполитанкама, трга целофан у ваздуху и прича да ми је ово мало „да засладим.“ Нисам одиграо ни једну утакмицу на ПЕС-6 кад ето ти ње са млијеком а ускоро и са пудингом, извињавајући се да се ручак тек запржава па да ће ипак бити ускоро, јер сам „сигурно огладннио.“ За ручак је била масна супа, кромпир са пилетином и салатом, пита мисирача, као и пар шњита хљеба намазаним пекмезом од шљива. Ту сам већ мало слабије јео на шта је моја бакица помислила да сам болестан. Послије ручка компот од јабука, слатко од дуња и јабуке дивљаке. Када је послије нових пола сата ушла са сендвичном (јер неће ускоро вечера) почео сам да јаучем и повраћам. Објаснио сам јој да сам прехладио стомак сједећи на бетону прије Ђурђевдана и да ми треба мир и неједење. Тада је донијела 3 литре горког чаја и пет кила двопека, соло рижу, али више није смарала са храном. Ух добро сам прошао…“

ХЕРЦЕГОВАЦ ОТКРИО ДА ВОЛИ БАЊАЛУКУ

Јово Кошћела (37) студент, родом из Грдиња, одлучио се на храбар корак када је у прошли петак, пред свом фамилијом и пријатељима изјавио да свим срцем воли Крајишку Љепотицу.

Јово: „Дуго сам крио у себи наклоност према најомраженијем граду у Херцеговини, због којих сам се осјећао лоше пред другарима и рођацима, кад год би говорили како у Бањалуку одоше све паре, како се само она гради, како би политичаре крајишнике пекли живе на ражњевима и тако. Стидио сам се због оног што сам осјећао, годинама сам се борио са самим собом, али једноставно не могу више да лажем, признајем да волим град у којем студирам, ма колико то задавало бола мојим најмилијима.“

Новинар: „Па како су конкретно реаговали твоји најдражи, шта су ти рекли?

Јово: „Па у почетку није нико ништа рекао… Разумијеш… Оно, сви као да су престали дисати. Онда је стари дјед устао и рекао да се кроз историју знало десити да у породици буде педера, дезертера, папучара и осталих изрода, али да нико никад није толику срамоту учино тиме што је признао да воли Бањалуку… Није ми ништа друго преостало него да се преселим у свој омиљени град… Чујем да ми нико више доле име не спомиње…“ Но Јовин потез је поздравила неколицина младих из Херцеговине као и регије Бирач, који такође студирају у БЛ. Један од њих каже: Мислим да није у реду што се то тако десило Јови. Знам да његова одлука није уобичајена и да није најморалнија, али то је његов живот, његова ствар… Он је бар био храбар да то призна и себи и другима. Сви смо ми помало као Јово и само га највећи лицемјери осуђују.“