Од како је Маћеха Природа осмислила план за кроћење вјечитих нежења у виду мјесечнице, која би подло понудила обичном, малом, човјеку да се пар дана у мјесецу осјећа као Тони Рибас који би усред лажне аудиције за моделе надопунио полупразну, довољно стару љепотицу Централне и Источне Европе, постоји питање „зар је могло, па имала си…“ које се у приципу, поставља исувише касно. Но могло је, мало је каснила, следећа мало поранила, један пуноглавац је одлучио да побиједи на сурвајверу и сретник након 30-45 дана сазна да је на тесту трудноце, при резултату из кеца у двојку, изгубио много више него ономад, кад га је анемицни Манчестер Сити ојадио за цвеклу. Тога дана лисће престане да шушти, врапци да џивкају, нервозни возачи да трубе, пензионери да псују кад их не иде у партији шаха у парку, дјеца да урлају док се напољу играју Нолета. Свијет му се претвори у спот Ван Гога „Мама“. Живот, непредвидљив као почетни млаз јутарњег урина, прође му пред очима, схвати да је мало, препотентно и не нарочито паметно гованце у бесконачном унивезуму. Осјећа да га неке руке свлаче и облаче, узимају му мјеру за одијело, добије датум свечаног чина, а као последњу жељу му препусте организовање момачке вечери.
За момачку вече потребно је следеће – троцифрен број килограма меса, двоцифрен број гајби пива које није „Јелен“, десетак пробраних друмских разбојника, тандем обећавајућих и наивних стриптизета које вјерују у Вересију и хит(ови) Душка Кулиша. Нажалост, овакви сценарији остају у домену ноћних мора будуће супруге, која баш тај дан зивка сваки час са прозирно брижном намјером да пита како си, шта има, јел дошао кум, како њему на послу, јел ради рингла за кафу, али тада је КОРИСНИК ТРЕНУТНО НЕДОСТУПАН, што из сата из сат обогаћује њен мисаони склоп са јефтиним курвама, дрогом, јефтиним курвама, беспосличарима и курварима из средње и сигурно јефтиним курвама. Момачке вечери су управо супротно од свега тога. Оне су више као свечане комеморације, симболична, готово обредна припрема новог супруга и оца за загробни живот у којем ће бити довољно жив да је свјестан свега и довољно мртав да ту суштински више ништа не може промијенити. Почне се као и увијек са опијањем, Бајом и офуцаним фрајерисањем, но како вријеме пролази граја се утишава, и један по један од бивших људи се окупља око ватре препуштајуци се истинској, прасловенској демократији. Почне прича, углавном о цурама које нису овјерене кад је то било могуће, како се лудовало на екскурзији, малтретирали просвјетни радници и слично. Наиђе нови пивски талас, иако ни прошли није прошао најсретније. И смијех постане напоран. Слој по слој свијести се размиче као завјеса на позорници и домаћин крене да цмиздри, зацвили још неко крај њега. Псује се мајка, куне се у вјечну другарску љубав, како „не знас ти колико ја тебе волим маму ти…“ Слављенику (кога погрдно ословљавају са „младожЕња“), ставља се пробушено сито око врата као симбол скорашњег стамбеног кредита, он се сваљује са карираном мушемом на клупу и мрмља псовке… Свиће зора. Понеки херој дланом држи желудцани садржај у нагло напућеним образима док глади нову ладну из последње гајбе. Ходање се избјегава јер се углавном завршава у блату, поред стола или оглоданог ражња. Мачка хода између утрнулих ратника. Како сунце обасјава бојно поље, један по један се ћутке усправља, иако слика у оловној, преболној глави касни двије секунде, а при сваком покрету, дубљем дисању или наглом погледу дрско се изазива (и углавном успјешно призива) порив за повраћањем… Дошло је вријеме за растанак, успјешно се испратио још један пријатељ у реални живот…
БЛУКА 