НЕ ВЈЕРУЈЕМ

Не вјерујем људима који у „Ризику“ прво освајају Аустралију.

Не вјерујем људима који кад у картарошкој игри „седмици“ извуку из шпила осмицу те кажу: „Еих замало!“

Не вјерујем „лепим женама, што је лепо то је проклето“. (Славко Б.)

Не вјерујем чешком пиву којем је истекао рок и уз чије четири лименке дође гратис мајица залијепљена селотепом.

Не вјерујем да су кувани кестени бољи оп печених, за разлику од кукуруза.

Не вјерујем у љетовање и зимовање.

Не вјерујем да је човјечији далеки предак ретардирана риба дводихалица са плућима и ногама која се измигиољила прије 300 милиона година, макар то писало у свим лакираним и масним енциклопедијама, као и емитовано на свим хаа-дее програмима. Једноставно, то је немогуће а и глупо је.

Не вјерујем да је фејзбук баш скроз бесплатан.

Не вјерујем да је волонтирање потпуно бесмислено.

Не вјерујем да је некад било баш толико пуно боље.

Не вјерујем да су хладне и прорачунате особе добри математичари.

Не вјерујем у идеју „мог малог свијета“.

Advertisements

БРАЧНИ ПАР ОБИЉЕЖИО 5. ГОДИШЊИЦУ БРАКА

bracni-par

Бањалука, 25.10.2036.

Времешни брачни пар Трпимир (40) и Тихана (37) синоћ је обиљежио значајан јубилеј – у брачној су заједници чак 5 (словима пет) година. Тим поводом их је посјетио матичар Гојко Алиби, као и министар за рекреацију, образовање, културу и породицу, Славољуб Дрпић, који је поводом овог јубилеја истакао да поменути брачни пар треба да буде поносан на овај велики успјех, а у шали им је довикнуо да буду супружници бар још толико година, што је у просторији њиховог још неотплаћеног дома изазвало лагани али искрен смијех. Након тога су брачни другови пресјекли тору, као некад – давне 2031.године. Није изостао ни пољубац као ни спонатани аплауз са мјестимичним звиждањем. Тихомир је за бројне новинаре са великих ЛЕД екрана као и портала и порталчића изјавио да је у мраку, овај браку, доживјео и горких али и по коју лијепу ствар. На примјер, понекад би скупио 2 марке па би клинца (узрока њиховог брака и вјечне љубави) одвео у најјефтинију играоницу гдје би га из вреће одвезивао да неуморно дивља, јурца, гребе, лупа и урличе, док би он два сата имао да не мисли ни о чему. Тада би примјетио старца који храни голубове хљебом који и сам једе (старац би изгубио осјећај за голубију глад чим би се он заситио), да је пилећа јетрица на акцији у бутику меса или тако нешто. Тихана такође каже да је рецепт за овако дуговјечан брак, међусобно разумијевање, заједно испијање јутарње кафице, пољубац пред лаку ноћ, као и праведна подјела послова…

ВЈЕРУЈЕМ

Вјерујем да су новине занимљивије кад их чита особа крај мене.

Вјерујем да је човјек саздан углавном од воде и гована.

Вјерујем да човјек углавном нехајно и дрско мисли да су звијезде само трепетаве, свијетле тачкице.

Вјерујем у некатегорисане људе.

Вјерујем да су Словени старосједиоци Балкана, а не да је толико крдо људи без идеје ни ко су ни одакле су.

Вјерујем да пирамиде нису градили голугузи индијанци и египћани већ су их само зајахали кад су их затекли.

Вјерујем да су постојали дивови, ако су већ постојале џиновске биљке и животиње у чему је проблем да су постојали и дивови, није могуће да се баш свака митологија зајебала.

Вјерујем да су неандреталци, та бића из маште која изгледају као да их је изуједало пар осињака управо оно што ћемо постати.

Вјерујем да сам хитове Славка Бањца искрено заволио након што сам се дуго врема спрдао са истим. („…у тишини бол ме гутао, лутала си, ја ћутао…“)

Вјерујем да је Сретење од Николе најљепша пјесма на свијету.

Вјерујем киосцима који нуде “Забавник”.

Вјерујем у мале промјене, да ће оне назидане једна на другу довести нас до краја тунела.

Вјерујем да ће доћи бољи дани.

И у најгорим кризама неком је тек свањивало.

МОМАЧКО ВЕЧЕ

300x300

Од како је Маћеха Природа осмислила план за кроћење вјечитих нежења у виду мјесечнице, која би подло понудила обичном, малом, човјеку да се пар дана у мјесецу осјећа као Тони Рибас који би усред лажне аудиције за моделе надопунио полупразну, довољно стару љепотицу Централне и Источне Европе, постоји питање „зар је могло, па имала си…“ које се у приципу, поставља исувише касно. Но могло је, мало је каснила, следећа мало поранила, један пуноглавац је одлучио да побиједи на сурвајверу и сретник након 30-45 дана сазна да је на тесту трудноце, при резултату из кеца у двојку, изгубио много више него ономад, кад га је анемицни Манчестер Сити ојадио за цвеклу. Тога дана лисће престане да шушти, врапци да џивкају, нервозни возачи да трубе, пензионери да псују кад их не иде у партији шаха у парку, дјеца да урлају док се напољу играју Нолета. Свијет му се претвори у спот Ван Гога „Мама“. Живот, непредвидљив као почетни млаз јутарњег урина, прође му пред очима, схвати да је мало, препотентно и не нарочито паметно гованце у бесконачном унивезуму. Осјећа да га неке руке свлаче и облаче, узимају му мјеру за одијело, добије датум свечаног чина, а као последњу жељу му препусте организовање момачке вечери.
За момачку вече потребно је следеће – троцифрен број килограма меса, двоцифрен број гајби пива које није „Јелен“, десетак пробраних друмских разбојника, тандем обећавајућих и наивних стриптизета које вјерују у Вересију и хит(ови) Душка Кулиша. Нажалост, овакви сценарији остају у домену ноћних мора будуће супруге, која баш тај дан зивка сваки час са прозирно брижном намјером да пита како си, шта има, јел дошао кум, како њему на послу, јел ради рингла за кафу, али тада је КОРИСНИК ТРЕНУТНО НЕДОСТУПАН, што из сата из сат обогаћује њен мисаони склоп са јефтиним курвама, дрогом, јефтиним курвама, беспосличарима и курварима из средње и сигурно јефтиним курвама. Момачке вечери су управо супротно од свега тога. Оне су више као свечане комеморације, симболична, готово обредна припрема новог супруга и оца за загробни живот у којем ће бити довољно жив да је свјестан свега и довољно мртав да ту суштински више ништа не може промијенити. Почне се као и увијек са опијањем, Бајом и офуцаним фрајерисањем, но како вријеме пролази граја се утишава, и један по један од бивших људи се окупља око ватре препуштајуци се истинској, прасловенској демократији. Почне прича, углавном о цурама које нису овјерене кад је то било могуће, како се лудовало на екскурзији, малтретирали просвјетни радници и слично. Наиђе нови пивски талас, иако ни прошли није прошао најсретније. И смијех постане напоран. Слој по слој свијести се размиче као завјеса на позорници и домаћин крене да цмиздри, зацвили још неко крај њега. Псује се мајка, куне се у вјечну другарску љубав, како „не знас ти колико ја тебе волим маму ти…“ Слављенику (кога погрдно ословљавају са „младожЕња“), ставља се пробушено сито око врата као симбол скорашњег стамбеног кредита, он се сваљује са карираном мушемом на клупу и мрмља псовке… Свиће зора. Понеки херој дланом држи желудцани садржај у нагло напућеним образима док глади нову ладну из последње гајбе. Ходање се избјегава јер се углавном завршава у блату, поред стола или оглоданог ражња. Мачка хода између утрнулих ратника. Како сунце обасјава бојно поље, један по један се ћутке усправља, иако слика у оловној, преболној глави касни двије секунде, а при сваком покрету, дубљем дисању или наглом погледу дрско се изазива (и углавном успјешно призива) порив за повраћањем… Дошло је вријеме за растанак, успјешно се испратио још један пријатељ у реални живот…