ПИВОЉУПЦИ НАЈАВИЛИ ПОВЛАЧЕЊЕ У ИЛЕГАЛУ

Предсједник удружења пивопија „Златна жеђ“ Славко Чеп, објавио је, након одлуке пандура да ће упадати у кафане и тестирати клијенте поменутих високообразовних установа, на ни мање ни више него на алкохол, да се повлачи са својим ратним друговима у димензију дискретних дјелатности. „Дали су нам отказе или никакве плате, банке и кладионице, жене незадовољне што им  је живот усрано прошао и дјецу несретну која узалуд студирају, чак је и Ђоковић пао са прве позиције свјетске ранглисте, а сад још хоће и да нам у рођеним кафанама наплаћују казне за алкохолисање, па нећемо у кафанама да играмо балет! Све је поскупило, све! Гули народ, слој по слој, штипај на плату, штипај на пензији, штипај на трудничком и инвалидвини, штипај овај порез, штипај ову казну, штипај на превозу, а сад кад смо сатјерани у храмове сагњилих живота, сад још штипај и што пијемо, па мајку вам јепииии више!“ Говор, који је праћен од стране више десетина истомишљеника, пропраћен је у леденој тишини. Одлучено је, да се из дисконта убудуће, гајбе директно шаљу у канализацију, катакомбе или скровишта по селима гдје није закопано оружије јер га нико не посједује. 

Advertisements

НЕВОЉНЕ ЈУТАРЊЕ МЕЛОДИЈЕ

nevoljne melodije

Устајање раном зором повлачи за собом многа зала попут, мрзовоље, главобоље, бесмислене ерекције, проклињања живота луталице али убједљиво највеће је зло – невољна мелодија која се жилаво и пркосно мигољи међу можданим вијугама. Најгоре од свега је што та мелодија најчешће не одговара укусу дотичног власника главе, него баш напротив, као да се подсвијест свети за све санкције којим покушаваш доказати да си нормалан. Некидан се потпуно нормално будим, у фазама у којим се сањају кратки снови који се одмах забораве, кад зачух: „там,там,там,там пораниоооооооооооо Милоооооооорааааад, там,там,там,там да обииииииииђе винограааааад, там, там, там… Рекох ајд да одспавам још 5 минута, нерадни је дан. Прогледах опет, таман да прочитам десетак страница омиљених књига или часописа, кад опет „там,там,там,там пораниоооооооооооооооооо Милоооооооооорад….“ Шта ћу, схватим да сам на путовању по универзуму подсвијести покупио слијепог путника. Устанем обавим религијске и хигијенске обреде, пребирујући по глави око чега ћу се сикирати те седмице кад опет „там,там,там,да обиииииииииииииииђе шљиве ранке и младе чобанкееееееееееееее.“ Спремим се, навучем хлаче за текући мјесец, а џемпер за седмицу, одем до продавнице, гледам шта је на акцији, има ли каквих резервних парова хреновки којим рок истиче са четири сата, гледам у супе из кесица кад опет „ДА ОБНИИИИИИИИИЂЕ ШЉИВЕ РАНКЕЕЕЕЕЕЕЕ И МЛАДЕЕЕЕЕЕЕЕЕ ЧОБАНКЕЕЕЕЕЕ“ овај пут као да је гласније. Кренем преко градског, на ручак код мојих, било право кување, са запршком, кад на сред моста „там,там,там,там пораниооооооооо Милоооорад там, там, там да обиииииииииђе виноград…“ Дођем кући и приступим терапији излагања, на јутубу укуцам „Поранио Милорад“ јер остале детаље типа аутор и година (кад је та пјесма задужила човјечанство) нисам знао. Одмах се појављује извјесни Зоран Јовановић, који и онако сређен, окупан и тријезан изгледа као ђавољи омиљени конобар. Креће и музика, хармоника враћа васкрслог у гроб, али глас, тај глас! Својом френквенцијом, бојом и јачином одувао би све ем-ти-ви нашминкане,  надрогиране сатанисте. И ништа, почињем да пјевам рефрен, једини познати дио пјесма. Урличем колико год дозвољава физика и биологија. Присутни затворише врата замном, навикнути на моје унутрашње битке. Послије 20 пута нестане и мелодије у глави. Иначе, поменути естрадни умјетник је имао и једну пјесму за комунизам помало шкакљивог назива „Од Тополе па до Фрушке горе“ у којима велича сопствени промискуитет. Новији клипови осликавају његове искрене музичке тенденције ка Малој барци и „нееебојисеминааа.“ Шах.

ЂАВОЉА СНАГА

biznismen-funcioner-poslovni-covek_660x330

У чему је ђавољева снага и зашто је толико успјешан у свијету? Зато што је генијални психијатар и што је проклето стрпљив. Сачека да се нахвалиш како си добар, како си јак, како си поштен, кружи око тебе као лешинар док путујеш, пење се у твом руксаку заједно са тобом у лифту, сједи на веш машини док се бријеш, док залијеваш цвијеће на балкону лешкари на празној гајби од пива, чека те испред цркве на клупици код црквењака, вози се у корпи коју гураш у супермаркту. Обично мирује, као и сваки опасни, тихи терориста. Тек понекад нешто предложи, на примјер кад си на врху зграде, натукне ти се мисао како би било дивно летјети, макар и пар секунди, док преморен возиш како би било лијепо склопити очи само на трен или док си на фејзбуку да провјериш још само нешто. Ти се обуздаваш, чуваш, бориш са својим комплексима, слабостима, демонским жељама, са крајним циљем да имитираш Бога, што је он први покушао. Али он и даље чека. Јер доћи ће дан, сат или секунд када ћеш попити, рећи или помислити коју више, кад ћеш упасти у замку самообожавања, послушавши га да заслужујеш више и боље, да си довољно ћутао и гутао. Тада ће потпуно мирним гласом предложити рецимо, да запалиш цигару, иако то никад ниси урадио, нити помислио. И онда ћеш здушно и радосно попушити обузет неким поднебесним самодеструктивним инатом који је сладак и болан као трећи гутљај хладне коле. Након освојене мале тврђавице у твојој души у њој ће се утврдити, окријепити и онда ће из ње нападати даље и даље, што будеш неопрезнији бићеш све мање слободан, обруч слабости ће те стезати, лијепити ти крила нафтом. Пожелићеш да будеш бољи, он ће климати упаљиво подсмјешиво главом док огледалу обећаваш да ћеш све већ некако поправити, можда ће бити периода и кад ће изгледати као да напредујеш и да све долази на своје мјесто, али он ће и даље чекати и мјестимично враголасто предложити да још само малко отспаваш пред посао, да још овај викенд одиграш тикет, или да не ставиш овај пут кондом, јер неће се ваљда ишта лоше десити, таква срања су далеко. Током живота од твојих „когајебе“ ријечи ти направи ланчић око врата, ногу и руку. Онда се саплетеш паднеш па пузиш. А он се не залеће, не радује површно, него ћути и ради даље, па те провлачи по трњу и блатњавим локвама, ум ти постане откључана кућа, гдје ће довести своје пријатеље и исмијавати се твојој некадашњој боголикости. Управљаће тобом као жохари кад кроз уши уђу мачку Огију. Онда ће ићи даље, мисионариће преко тебе, ставиће те пажљиво у колекцију подјармљених оловних војника, која неће никад чинити добро, или ће га чинити као мамац за још горе и веће зло, којима ће сви други бити криви и који се никад неће жељети кајати…

ОТКРИВЕНА ФИРМА КОЈА ЈЕ ГРАДИЛА ПИРАМИДЕ

pirСваки нормалан Србин зна да је остатак најстаријег народа у трулој Европи (у којој је он једина свијетла тачка због чега зла, ванземаљска рептилија жели да га угаси), да је Александар Карановић освојио сав дотадашњи познат свијет, да је на крајњем истоку тог царства Свезаљуб Љубидрагић оплакивао своју клонулу малољетну робињу, што је касније неки муслиман искористио за мотив да сагради Таџ Махал, да је Христос причао српским језиком, а наравно и да су и пирамиде у Египту плод брилијантних српских умова. Но нешто ипак није било јасно, барем не до сада. Која фирма и под којим условима је изводила грађевинске радове? Одговор је сазнао, као и до сада провјереним научним методом, једењем лудих гљива и залијевањем ацетоном један од најновијих историчара Србољуб Србославић Србин: „Престолница некадашњег српског царства, која је обухватало двије трећине Европе, Сјеверну Африку и Југозападну Азију (а чије пространство доказују градови који у себи имају слова С,Р,Б, попут СтРазБура, СалцБуРа) није била у Скадру него на једном локалитету које се налазило између потоњих римских насеља Ad Fines и Ad Ladios 20-так километара сјеверно од Castre на Врбасу подручје иначе богато терминалним изворима. У јасним визијама сам примјетио да оближње брдо не само да изгледа као колосеум него је то заиста некад и био, са свих 125.000 сједећих мјеста и још 500 столица за свечану ложу, у коју би једном годишње долазили представници свих покорених народа, од Британије до Кине и од Гренланда до Конга. Такође сам схватио да је Вавилонска кула у ствари грађена баш на том мјесту јер у непосредној близини се налази једна огромна ливада невјероватно кружног облика, те је ту било сједиште Србског цара Свемоћног Свевлада. Даље у стању сужене свијести сам видио иницијале фирме I.I. (или ми се једно слово дуплало или је то био усправни штапић) а исте ноћи ми се у сну јавио гавран са окусом пилетине и рекао ми да су пирамиде грађене концесијом и повољним кредитом на 5.000 година, но због коришћења 250 година грејс периода, пирамиде ће поново бити српске за свега 237 година, кад би се требале отплатити приходом од туриста.“