Ухватише у мом селу прошле године човјека који је за крсну славу Св. Јована бацио бомбу у оближњу долину. Кад су га питали одакле му бомба он рече: ЈЕБЈЕ ОСТАЛА ОД БОЖЋА. На другом крају истог села, пред црквом један лажни и пијани четник је пуцао у ваздух из аутоматске пушке. Но пошто је био у дубокој опијености и притиснут умором, с времена на вријеме би му оружје клизило из руку, док су оближни вјерници лијегали по ливади у страху да их не задеси субина двојице младића који су прије 5-6 година код „Енергомонта“ завршили свој овоземаљски животни пут, управо ноћ уочи Божића.
Дакле за све оне који нису отпорни на гелере и метке, или који су једноставни таоци божићног опсадног стања, да кажем пар ријечи који ће им можда олакшати опште дводневно радосно расположење.
По правилима наше традиције, дан уочи Божића би требало да у кућама влада свечано расположење, посте наравно сви укућани чак и дјеца, којој се недостак мрсне хране компензира тонама поврћа, риба, уштипака, ајвара, посних сирева и мајонеза, паштета, слаткиша (посебно наполитанки са укусима рума, кокоса, ментола) чисто да дијете преживи ту прехрамбрену трауму. Навече се пијуче, то јест, мајка-квочка уноси у ливинг рум на чијем тепиху је прострета слама (или барем врећа у којој је слама) те имитира кокошку (овога пута свијесно) бацајући бомбоне која дјеца прикупљају (са све мањим жаром, сматрајући тај обичај за ретардиран те своје лажно одушевљене прихватају као снисхођење ситним родитељским прохтјевима). Прождрвљивија и млађа дјеца питају да ли смију послије поноћи јести мрсне карамеле и тако. Онда се иде на спавање (да што прије сване па да могу јести хреновке са мрсном мајонезом).
Ујутро у зору по селима се сјече млади храст (прасловенско свето дрво) у част малог бога Сварожића, пардон малог Исуса, пањ се прелијева вином и тако. Дрво се помпезно провози кроз село, на окићеним коњским колима, све потсјећа на избјегличку колону, само некако пуно веселије. Пред цркву се стиже у празничкој еуфорији, бадњак се ложи, пјевају се прикладне и неприкладне пјесмице, смије се, пије се, галами, добацује. Игра се и коло каткад. Пуца се.
Преживљели слављеници се враћају у сређене домове, ко је постио цијели пост, благодари на правој супи, сарми, месу и свему другом што је мрсно. Неријетко се у свом заносу, нађе у хитној због масног шока који им нагло окупира тијело.
У градовима ствари се наравно додатно изопаче. Уранак омладина прихвата углавном са одушевљењем, то је загарантована луда, дуга пијана ноћ, која се заврши добацивањем у цркви или у бољем случају црквеном дворишту. Управо је то био главни разлог што се јутарња божићна св. Литургија по градовима служи у поноћ, што су многи и премноги Срби схватили то као прокатолички удар на свето православље. Поједини ноћни клубови организују УРАНАК (са све божићном атмосфером и промотивним цијенама пића). Надам се да су барем пијукање поштедили профанисања. То би било тако отприлике. Савјети:
- Без нужде не палити ТВ-пријемник.
- Без нужде не провиривати кроз прозор или балкон.
- Без нужде не вадити слушалице из ушију.
- Замрачити просторије и понашати се у складу са јавним и кућним редом.
- Ако идете у цркву са најбољим намјерама, не тргајте бадњак у храму.
- Ако једнако расположени изађете из цркве не дирајте запаљени бадњак.
- Ако пијете, не пијте ракију која се нуди бесплатно.
- Ако идете у клубове, па одете прегристи нешто у пекару не говорите радници „Христос васкрсе“, него „Христос се роди“.
- Ако из клубова идете у цркву, па вам се услијед мириса тамјана повраћа (а не због три чаше црног, једне бијелог вина, 4 јегера, 7 пива, сока од вишње и „Том и Џери шампањца“) испразните свој цијењени желудчани садржај на поља која нису асфалтирана.
- Ако из клубова на обострано задовољство промашите цркву не пјевајте 167 пута „Божић је“ од Баје, тата вам готово никад није носио бадњак и не сузите на стих „и чесницу бака спрема“ јер вам је бака углавном била у партији, добила од Тите стан, а Бога се сјећала само у фразама. Или још горе. Дакле не профанишите Бају и његов најбољи сингл. Мир Божији браћо Срби.
БЛУКА 