О ПАКЛУ
фебруар 16, 2014 3 коментара
Шта мислите људи, послије овог живота, хоћете ли отићи у рај или пакао? Или вас, као и већину људи боли брига за тим? Eво рецимо (да не чује зло пу, пу, пу) ходате најопуштеније са слушалицима у ушима, слушате Гуано Ејпс од чијег вас звука мозахистички угодно боле уши, размишљате о викенд тури за Макарску, снижењу у маркету, или како је најслађе – не размишљате уопште, кад на раскрсници вас одвали црвени голф двојка за доставу неког смећа са роштиља, у шоку летите десетак метара, падате и задње што видите у овом свијету су велики бројеви који су се почели гулити на вратима аута, те вам последње мисли буду: „јебени голф.“ Пада мрак, сирене хитне, мрачни тунел у чијем се дну појављује мала свијетла тачкица која се шири док вас не усиса. Сценарио једноставан, који вам свакако не треба прије негдје 70-75 године. Нажалост, многи и млађи наши познаници су прошли кроз то, а и нови пролазе сваки дан, сваке секунде широм планете. Е онда вас више не боли брига за рајом или паклом, јер нема назад. Дошао наставник на почетку часа отео вам контролни из руке, којег сте тек почели попуњавати (а контали сте „боли ме брига имам још пуно до звона“). И шта сад?
Колико сам примјетио већина људи се са тим уопште не замара, као да им се то никад неће десити, а вјерници углавном вјерују да ће у рај, мада не видим на чему граде свој оптимизам, јер Бог управо говори да ће мањина ући у Царство Небеско. Такође и тражи много штошта да се до тада одради. А и тада човјек то углавном није кадар, јер и „највећи“ вјерници не раздјељују своје имање сиротињи (јер би постали као и они сами), не пазе на сваку изговорену ријеч, не моле се сваки секунд када су свјесни, не воле сав свијет (то је међу најважнијим заповјестима) када дођу у неку парницу, не дају „поред кошуље и хаљину,“ углавном се сматрају бољим од других, не праштају све увреде (а требали би баш све опраштати и баш све трпити и баш све волити), тако док набрајам шта је све заповеђено, бројка потенцијалних сретника који ће се изборити за блаженство се рапидно топи и смањује. А шта ће бити са нама који су онако „средњи људи“ нису нешто нарочито зли, али још мање добри (иако то углавном мислимо о себи)? Ми се уздамо у Божију милост и гледамо да будемо што бољи, милостивији, несебичнији и тако даље.
Мени се искрено пакао никако не свиђа. О њему су колале различите теорије из епохе у епоху. Тако рецимо у средњем „мрачном вијеку“ (мада и сада бар половина човјечанства претежно Азије и Африке, не живи нарочито „свијетлије“) умјетници и теолози су се такмичили ко ће горе описати пакао. Било је ту кругова и спратова, паљења, дављења, расјецања, роштиљања, кувања, стругања људи, (дакле све оно што су већ радили црквени службеници на Западу са неистомишљеницима) дакле маште није недостајало. Данас у „хуманијем“ добу многи теолози ће рећи: не, не није то простор у којем постоје инструменти из филма „Хостел“ (ко није гледао, нека га и не гледа), већ молим лијепо „стање у души.“ То ми дјелује мало утјешније и приличније Богу који воли сав свијет, мада Христос помиње „огањ вјечни“ и „језеро огњено“ намењено за противнике Божије – анђеле и људе. Дакле поприлично опипљиво са материјалне стране. Но надамо се да то нећемо открити. Ево рецимо шта је „глува соба“? То је соба толико добро изолована, да убрзо чујеш срце како куца, а након пола сата боравка у њој полудиш. Кажу почнеш да чујеш гласове, привиђају ти се страхови и ствари које те оптерећују, дакле то је медицински доказано. А замислити вјечност, без туђег лица, само човјек са својим срањима, то је такође пакао, иако стерилан прилично ефикасан. И на крају пакао, који поједини свети оци описују као свеприсутност Бога чија љубав на неког дјелује као мелем, а на неког као мука (због нечисте савјести). Мада ми се ту не уклапају ријечи: „Идите од мене проклети…“
Било како било, ја не желим да ико иде у пакао, јер какав би то био човјек који се сматра вјерником, а да пожелим иком, па и најмонструознијем убици вјечну (еј вјечну без краја муку), па макар и то било праведно. Ако нам буде суђено по правди, о којој толико причамо, бојим се да за нас прве то неће бити добро. Зато само треба развијати љубав и опраштање, макар било често и сулудо, јер то растерећује душу, а и приближује Богу. Свако осуђивање других, какви год да су, бојим се да нас лично више огољава (јер се издижемо стално испред других) те излаже Божијем суду. Ето толико.