О ПАКЛУ

Шта мислите људи, послије овог живота, хоћете ли отићи у рај или пакао? Или вас, као и већину људи боли брига за тим? Eво рецимо (да не чује зло пу, пу, пу) ходате најопуштеније са слушалицима у ушима, слушате Гуано Ејпс од чијег вас звука мозахистички угодно боле уши, размишљате о викенд тури за Макарску, снижењу у маркету, или како је најслађе – не размишљате уопште, кад на раскрсници вас одвали црвени голф двојка за доставу неког смећа са роштиља, у шоку летите десетак метара, падате и задње што видите у овом свијету су велики бројеви који су се почели гулити на вратима аута, те вам последње мисли буду: „јебени голф.“ Пада мрак, сирене хитне, мрачни тунел у чијем се дну појављује мала свијетла тачкица која се шири док вас не усиса. Сценарио једноставан, који вам свакако не треба прије негдје 70-75 године. Нажалост, многи и млађи наши познаници су прошли кроз то, а и нови пролазе сваки дан, сваке секунде широм планете. Е онда вас више не боли брига за рајом или паклом, јер нема назад. Дошао наставник на почетку часа отео вам контролни из руке, којег сте тек почели попуњавати (а контали сте „боли ме брига имам још пуно до звона“). И шта сад?

Колико сам примјетио већина људи се са тим уопште не замара, као да им се то никад неће десити, а вјерници углавном вјерују да ће у рај, мада не видим на чему граде свој оптимизам, јер Бог управо говори да ће мањина ући у Царство Небеско. Такође и тражи много штошта да се до тада одради. А и тада човјек то углавном није кадар, јер и „највећи“ вјерници не раздјељују своје имање сиротињи (јер би постали као и они сами), не пазе на сваку изговорену ријеч, не моле се сваки секунд када су свјесни, не воле сав свијет (то је међу најважнијим заповјестима) када дођу у неку парницу, не дају „поред кошуље и хаљину,“ углавном се сматрају бољим од других, не праштају све увреде (а требали би баш све опраштати и баш све трпити и баш све волити), тако док набрајам шта је све заповеђено, бројка потенцијалних сретника који ће се изборити за блаженство се рапидно топи и смањује. А шта ће бити са нама који су онако „средњи људи“ нису нешто нарочито зли, али још мање добри (иако то углавном мислимо о себи)? Ми се уздамо у Божију милост и гледамо да будемо што бољи, милостивији, несебичнији и тако даље.

Мени се искрено пакао никако не свиђа. О њему су колале различите теорије из епохе у епоху. Тако рецимо у средњем „мрачном вијеку“ (мада и сада бар половина човјечанства претежно Азије и Африке, не живи нарочито „свијетлије“) умјетници и теолози су се такмичили ко ће горе описати пакао. Било је ту кругова и спратова, паљења, дављења, расјецања, роштиљања, кувања, стругања људи, (дакле све оно што су већ радили црквени службеници на Западу са неистомишљеницима) дакле маште није недостајало. Данас у „хуманијем“ добу многи теолози ће рећи: не, не није то простор у којем постоје инструменти из филма „Хостел“ (ко није гледао, нека га и не гледа), већ молим лијепо „стање у души.“ То ми дјелује мало утјешније и приличније Богу који воли сав свијет, мада Христос помиње „огањ вјечни“ и „језеро огњено“ намењено за противнике Божије – анђеле и људе. Дакле поприлично опипљиво са материјалне стране. Но надамо се да то нећемо открити. Ево рецимо шта је „глува соба“? То је соба толико добро изолована, да убрзо чујеш срце како куца, а након пола сата боравка у њој полудиш. Кажу почнеш да чујеш гласове, привиђају ти се страхови и ствари које те оптерећују, дакле то је медицински доказано. А замислити вјечност, без туђег лица, само човјек са својим срањима, то је такође пакао, иако стерилан прилично ефикасан. И на крају пакао, који поједини свети оци описују као свеприсутност Бога чија љубав на неког дјелује као мелем, а на неког као мука (због нечисте савјести). Мада ми се ту не уклапају ријечи: „Идите од мене проклети…“

Било како било, ја не желим да ико иде у пакао, јер какав би то био човјек који се сматра вјерником, а да пожелим иком, па и најмонструознијем убици вјечну (еј вјечну без краја муку), па макар и то било праведно. Ако нам буде суђено по правди, о којој толико причамо, бојим се да за нас прве то неће бити добро. Зато само треба развијати љубав и опраштање, макар било често и сулудо, јер то растерећује душу, а и приближује Богу. Свако осуђивање других, какви год да су, бојим се да нас лично више огољава (јер се издижемо стално испред других) те излаже Божијем суду. Ето толико.

ПРЕДСЈЕДНИК КУЋНОГ САВЈЕТА – РЕИНКАРНАЦИЈА ТИТА

Предсједник НДРЗЕВ-а (Народне Демократске Републике Заједнице Етажних Власника), Маршал Светозар Г. упутио је још један званичан апел свим народима и народностима, житеља зеленог небодера у улици Вука Бранковића 9, да се обавезно одазову MCMXXXLIII Конгресу Заједнице Етажних Власника, који ће се свечано одржати 17.2.2014. у сутерену између 3. и 4. спрата, напоменувши да ће свако оглушивање на Његове прогласе сносити кривичну и моралну одговорност. Посебно је напоменуо проблем са друговима ЗЕВ-а који издају станове подстанарима, а уредно не обавјештавају његово Височанство о детаљним подацима особа који живе у Његовој држави што озбиљно поткопава темеље суверенитета и територијалног интегритета територије којом руководи. У прогласу поменутим друговима најдобронамјерније се скреће пажња да одмах, а најкасније до краја текућег мјесеца Његово Сауроново око упозна са личним и преличним подацима у вези дотичног уљеза (ако студира – шта студира, који му се просјек, посјећује ли предавања; ако је раднинк – шта и гдје ради, да ли је пријављен, какве су оцјене његових претпостављених; ако не ради – зашто не ради, одакле му извори финансирања да плаћа кирију; ако  има цуру/жену приложити њену фотографију за лична документа, да се зна да ли само њу доводи или можда доводи још неку, а ако доводи још неку да уредно поднесе у року 48 сати детаљно породично стабло најкасније са почетком из 17.вијека, а најраније апдејтовано прошле године којим ће указати на недвосмислену родбинску везу, ако доводи колегицу да усмено приложи увјерљиве разлоге да је баш морала ући у стан) а све у циљу сузбијања трошкова ЗЕВ-а. Од осталих тачака дневног реда, са горчином је констатовао да неки другови постављају сателитске тањире на прозоре (због којих је приморан да зове Комуналну службу која их ефикасно састружу те тако чувају беспрекорни изглед Његове домовине), а запријетио је најоштрије неколицини дисидената који су без ичијег (Његовог) знања и питања толико дрски да су заградили балконе певеце-материјалом. Свима њима пријети бесконачним и бесциљним тужбама, а свим својим поданицима жели мир, рад, слогу, слободу и добро здравље.

РАЗОТКРИВАМО: ЈЕВРЕЈСКИ СИМБОЛИ НА ФАСАДИ ЈЕВРЕЈСКОГ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА

Бањалука, 9.2.2014.

            Два мјесеца пред свечано отварање Јеврејског култруног центра, на фасади поменуте установе осванули су јеврејски симболи, тачније Давидове звијезде плаве боје. Симболи су поредани једни до других, на правоугаоној основи сличној темељу за старе, ситне, лего коцкице, тако да се са рецимо Старчевице не могу јасно распознати, али чим се приђе објекту на неких 100-200 метара јасно се увиђа да је ријеч о карактеристичном јевреском симболу. Ово је јасан показатељ да иза Јевресјког културног центра стоје Јевреји.

АЛАРМАНТНО: СВЕ ВИШЕ ГРАФИТА НА НЕПРАВОСЛАВНИМ ВЈЕРСКИМ ОБЈЕКТИМА ИСПИСАНИХ ЛАТИНИЦОМ

Мркоњић Град 6.2.2014.

У овом романтичном крајишком градићу је прошлог мјесеца, током божићних празника, ишарана Хамиди џамија. На зидовима овог вјерског објекта освануо је српски симбол – крст са четири „С“ али и неколико слова на латиници. Да то није изолован случај потврђују и џамије у Бањалуци, гдје је на Кочићевом Вијенцу поред стандардног симбола написано и  невјешто духовито „Хотел Србија“, као и на Обилићеву, гдје је на џамији само написано „Србија“ али латиничним писмом. Чланови Србске патриотске организације „Александар II (Maкедонски) Карановић“, предвођени Србобогом Ћирилковићем страхују да ће и најзагриженији и најретардиранији готово пунољетни српски шовинисти доживјети латинизацију, те почети да лутају у потрази за идентитетом, појави која је тако изражена у ширем завичају. „Сличан проблем имају и мали али велики Срби у Новом Саду. Они су на зиду катедрале у центру града , упркос честом кречењу, истрајно исписивали поучну мисао да папа интимно општи са црнцима. Но увијек смо се тјешили да је то Војводина, код њих преовладава проевропска србофобична клима. Коначно, исплива ту и тамо покоји свијетли примјер. Наиме у Бањалуци је, испред катедрале бањалучке римокатоличке бискупије врло наивно постављена биста Исуса Христа са раширеним како рукама тако и прстима. Генијални ум је смислио да пребијањем малог и домалог прста, Господ дочекује римокатоличке вјернике са раширена три прста, што је свакако врло иновативно,“ са помијешаним осјећањима изјављује Србобог, те позива неодговорне појединце на повратак изворном претпотовском србском писму.

ВЛАДАРИ ИЗ СЈЕНКЕ – ЧИСТАЧИЦЕ, ДОМАРИ, ПОРТИРИ

О владарима који управљају иза спуштене ролетне, много се писало и говорило, те овдје неће бити ријечи о рецимо масонима, који су уништили светињу брака тако што су измислили романтику, предигру и годишње одморе. Ово је прича о малим и безначајним људима који су својим наизглед баналним активностима загорчали безброј живота, устоличили небројено чланова управе, а они и даље остали ту гдје јесу и то што јесу. Наравно, ријеч је о помоћним радницима. Помоћни радници су најутицајнији у државном сектору, јер ту најдуже трају и зато је њихова моћ незамислива.

Чистачице – Особе женског пола. Стручна спрема од основне до средње школе. Као и у свакој хијерархији тајних удружења и код чистачица се највише цијени дискретност, брз проток поузданих информација, године оперативног шпијунирања, пардон стажа. Ако сте се икад запитали како је могуће да ваш надређени сазна и за најситнију вашу недисциплину, при том нисте спазили никог у фирми, сем огромног дупета у ћошку, знајте да нисте параноични, нити да ваш руководећи орган има паранормалне способности. Поменути органи често сурово ислеђују дотични тајни ред са питањима „Шта има“, „Како иде“ и „Има ли зиме/врућине“. Слабост чистачица је њихова неслога и сваки опрезни запосленик, умјесто да их игнорише, треба да лобира међу картелима са метлама, само тако ће га поштовати и избјегавати. Нажалост, због своје често прекобројности (по мишљењу наравно Управе, а не на основу реалног стања на терену) чистачице могу и да добију отказ, за разлику од наредних владара из сјенке.

Домари – Особе искључиво мушког пола. Образовање чешће средња (трогодишња) школа него основна. Домари су, од свих поменутих занимања, највећи кулери. Они имају своје царству унутар царства – њихов неуредни радни простор често мирише на храну коју сами себи зготове, сандук пива и мини бар су загарантовани, имају најбољи систем за уношење алкохола на разне одвратне прославе. Чистачице их обожавају, обраћају им се са често са тросмисленим реченицама. Само неискусни домар од неких четрдесетак година може да се упеца у то врзино коло, остали углавном кулирају чистачице што им додатно подиже цијену. Можете их срести како тромо ходају са мердевинама или шарафцигером. Најпостојаније занимање у колективу. Дочекају природну смрт, претходно испративши десетак директора у пензију, гроб, биро или друго радно мјесто.

Портири. Особе мушког пола. Образовање непознато. Најагресивнији. Мувају чистачице које их избјегавају. Имају комплекс више вриједности који је често и продукт досаде а не само чињенице да их и колеге посматрају као резервну четку од усусивача, или фикус поред кафе-апарата. У недостатку генералних директора и начелника преузимају њихову улогу. Поносно носе чисто одијело и картицу за индентификовање. Са њима човјек мора бити максимално обазрив и понизан. Мора заборавити на своје године, ниво гордости, дипломе, јер у датом тренутку сте само ви и он у просторији. А он има кључ од следећих закључаних врата. Лијепа ријеч, благост, скрушеност и стрпљење и портирова врата отвара, чак и кад није вријеме посјете рецимо у болници.