ИСПОВИЈЕСТ СВРШЕНОГ ТЕОЛОГА: ПРИЗНАЈЕМ И ДАЉЕ ВЈЕРУЈЕМ!

Љубомир Праштало (23) свјеже дипломирани теолог Богословског факултета „Бијели голуб“ из Кливленда, отворио је душу и изјавио да и даље вјерује у Бога, иако је завршио теолошки факултет и то као редован и солидан студент. Признаје да је његова вјера пролазила кроз различите фазе, да се мјестимично прекидала и губила, али да би га опет, иза неког новог ћошка – чекала. „Када сам уписао факултет, сматрао сам се бољим од других, просјечних вјерника, јер сам се ипак школовао за, да кажем некакаву врсту над или екстра-вјерника. Читао сам славе по комшилуку као да једини имам лиценцу за тај чин. Постио сам све постове, престао сам псовати, оставио сам пиће и порниће, говорио сам за сваку ситницу – Слава Господу, поздрављао са – Помаже Бог, мушкарце називао браћом, а дјевојке сестрама. Звук звона на телефону сам подесио на Дивну Љубојевић, на фејсбуку стављао фреске познатих манастира, или панораме градова са црквама у првом плану. То је дакле била прва, пренатална или фасада-фаза моје вјере.

 Са овјером првог семестра сматрао сам да сам добио и гратис улазницу за рај као за рецимо дворану „Пионир“. Почео сам да се упадљиво буним и против најмање грешке приликом богослужења, бапске приче сам јавно излагао руглу, налазио сам мане и честитим духовницима, које сам смарао са безброј незрелих и надобудних питања. То је фаза узалудног и напорног рефоматора.

Негдје средином школовања, стигле су ме и фрустрације због апстиненција које нисам спроводио на исправан начин, покајањем и смиривањем, оне су ме само чиниле још умишљенијим и напаћенијим. Почео сам да осјећам мржњу према паровима који су били интимни прије брака, према свим младим људима који су излазили и проводили се, који су уживали у животу. Сматрао сам их за духовно оштећене и мање вриједне, мада сам на сва звона то говорио за себе, наравно у складу са својом репутацијом али и не са својом реалном духовном сликом. То је фаза озојеђеног-таксисте-инквизитора. Са њом сам у последњој години школовања досегао пуни обим свог фанатичног вјеровања. Подигао сам максимално љествицу коју сам желио дохватити.

Тада је дошао гем у којем Бог сервира. Један сервис, други, трећи… Нисам знао гдје више да се окренем, искушења су зујала са свих страна, лоптице су лизале линије, одбијале се од врха мрежице, ломио сам се да их стигнем, али тада би услиједио нови и још јачи дијагонала ритерн, посртао сам по свим основама које сам сам до скора постављао. Мислим да ми се сав свемир смијао. Све оно (у детаље) што сам замјерио другима мене је стизало (и престизало). Али то је било тек загријавање.

Вјероватно сам толико снажно потезао критике да сам дојадио и једним и другим небеским силама. Искушења су била све већа, чешћа и слађа. Нека сам на једвите јаде успио одбацити, али гомила других је пробила Мажино-линију моје духовности. Иако сам још поносно брани кулу вјере, од ње је остала само застава. То је фаза – спуштања на земљу.

Након те фазе, забио сам неодбачену заставу на празну ливаду и почео градити нову кулу, овај пут полако и без сувишне приче, камен по камен, водећи рачуна да овај пут темељи буду чврсти а не од вјетра. Смирено, са покајањем и без критиковања других. И није ми жао. И даље вјерујем.“