НАСЕЉЕ АНТЕ ЈАКИЋ

У насељу Анте Јакића има нешто Е-ка-веовско. Да не кажем Блок-аутско. Можеш имати, 18, 30 или 55 година, довољно је да обујеш шарене чарапе, излизану јакну или зелени шешир, да сједнеш пред „Мој маркет“ попијеш два гутљаја сока, пива, бензина, или воде, можеш бити на „жутом“, „бијелом“ или на теологији, као што сам једном наркоману неспретно одговорио на питање „на чему си ти?“ а да се и даље осјећаш вјечно млад. Алкоси испред, на зидићу, наркомани иза вјенца зграда, у паркићу. Проблематично насеље, греховно опуштено и привлачно. Срећом, хитна помоћ је преко пута улице. Једно од мојих чаробних мјеста у граду, гдје бих само сјео купио пиће и пио, стопивши се са тим топлим фасадама, украсним борићима, свјетлима маркета, умирен вјетрићем спокоја и слободе који би пиркао кроз мене…

БРДА ИЗНАД ОБИЛИЋЕВА

Да нема брдаa изнад мог Обилићева, оно би било само тужно, устајало у безнађу, турско-комунистичко насеље прошарано покојим бесмислено таазе забоденим небодером, незграпни, дејтонски компромис бетона и неба… А овако и просијечно полу-градско дијете, може бити радосно кад види брда која, зависно од годишњих доба, мијењају боје. На лијевом се често пале пожари и изводе краве. Али десно је брдо мистерија! Слабије насељено, са голим, каменим, грбавим платоима који се инате околном зеленилу, стоје као цариници између грдне, ирационалне, херојске динарије и материјалистичке, реалистичне, пијачарске паноније. И убијеђен сам да на том десном брду, постоје остаци дивова и змајева… Док год се не докаже супротно… Само, недостају нам људи који вјерују… А све је баш онако како не мислимо да јесте…