БРДА ИЗНАД ОБИЛИЋЕВА

Да нема брдаa изнад мог Обилићева, оно би било само тужно, устајало у безнађу, турско-комунистичко насеље прошарано покојим бесмислено таазе забоденим небодером, незграпни, дејтонски компромис бетона и неба… А овако и просијечно полу-градско дијете, може бити радосно кад види брда која, зависно од годишњих доба, мијењају боје. На лијевом се често пале пожари и изводе краве. Али десно је брдо мистерија! Слабије насељено, са голим, каменим, грбавим платоима који се инате околном зеленилу, стоје као цариници између грдне, ирационалне, херојске динарије и материјалистичке, реалистичне, пијачарске паноније. И убијеђен сам да на том десном брду, постоје остаци дивова и змајева… Док год се не докаже супротно… Само, недостају нам људи који вјерују… А све је баш онако како не мислимо да јесте…