ПСЕЋА ЉУБАВ

Према псима никада нисам гајио нарочито дубока осјећања (осим наравно када бих повремено бјежао од њих бранећи се културно камењем). Посебно кад се ради о псима који лају по стубиштима или балконима, дакле псима у притвору. До јуче. Био је дан као и сваки други, Прија и ја смо већ по обичају увелико каснили на своја радна мјеста (иако свако јутро на вријеме устајајемо, имамо добро пролазно вријеме док пијемо чај/кафу, док бесциљно, ћутке и по инерцији буљимо у упаљен телевизор, док се спремамо у купатилу, но кад изађемо схватимо да смо већ требали бити на послу). Пошто је био празник, аутобуси су ријеђе ишли, па смо ужурбано дотрчали и до треће станице (претходно се насвакој, пар пута нервозно осврнувши). И таман кад се спремала да ме малтретира љубакањем и тепањем (знајући колику имам аверзију према показивању емоција у јавности, поготово на Лаушу) искочи однекуд  неки дјед носећи у рукама повећу крзнену лоптицу. Прија поче шизити за тим створењем, а у том се појави и плави аутобус, који јој је замало и прошао испред (односно иза) носа. Дједа јој поклони ту животињицу, она утрчао у бус, па тек кад схвати да га не може понијети са собом, поче ме дозивати да преузмем штене. Ја сам се направио Коштуница, укипљено сачекавши да се врата аутобуса затворе. Шта бих ја сад ту. Пас се на њеном послу, послужио централним предјелом пода да се олакша што је изазавало бијес главног уредника. Но Прија је већ оправдала пса, јер је он на физиолошку потребу био приморан претходном (унутрашњном) реакцијом дотичног роботизованог господина. Након посла и кафе са колегама, на којој се псић понашало прилично пристојно за своју доб и врсту, чак и док је из филџана убрзано лизао млијеко, навратили су крај зграде у којој живим. Ту смо направили први озбиљнији фото-сешн, неколико краткометражних клипова, о томе како трчи, гега, не гега, сједи, лежи, како маше (то га је Прија узела за шапицу послуживши се са њим као са лутком) увлачи се под лакат и спава. Онда смо га поново пробудили, одвели код ветеринара гдје је, након примљене инекције, а на наше одушевљење њежно и дуго цињукао. Добио је родни лист, шампон, грануле за здравија цријева те смо кренули до Пријине куће. Путем смо се питали да ли ће добра тета-Цаја имати разумијевање и за овог незваног госта (поред мене). На улазу нас је дочекала као поручена. Рекла је да може остати 2-3 дана „да се поигра малоса њим“ те да га не може задржати. Прија је рекла да ће га задржати на што је добило још једно газдаричино „не“ али није се више расправљала са њом. Чим је затворила врата рекла је да се сели за пар дана (има ту способност да при важним одлукама потпуни искључи мозак и уради оно прво што јој се учини исправно). Рекао сам јој да није у реду тек тако отићи да мора жени дати отказни рок од бар мјесец дана. Сложила се, помазила ме по глави рекавши „паметно моје“ (ријечи које често чујем и то вјероватно није добар знак) ставивши псића у некакво импровизано гнијездо од плахте (са ликовима из цртаћа да му буде занимљиво). Дали смо јој име Ејприл, јер то је Пријин други, пословни надимак, а и ми смо заједно од почетка априла (могли смо кренути и крајем марта, али обоје мрзимо март и лакше је бројати мјесеце од 1.у мјесецу). А и има сличну боје косе (мада се у толико танане нијансе не разумијем). И тако, нахранишмо нашу малецку цурицу. Одбијала је гранулице (у југорту а не у млијеку тако рекао др. Пет) па смо их гњечили и гурали јој у уста. Онда смо је посматрали као лотосов цвијет који се ускоро отвара након неких 200 година паузе. Договорили смо се да, уколико преживи пола године можемо имати дијете. Размишљали смо на који начин да јој укажемо гдје треба да избацује природни отпад. Прија је рекла да пси сами траже да изађу, као стану пред врата и лају (то је видјела на телевизији). И док смо из главе у главу претумбавали потенцијалне ћошкове куће примјењене за такав нечин, псић је устао, кренуо према затвореним вратима, прошао даље према зиду, зауставши се пишну а затим и какну мале млазове. Не знам зашто смо одушевљено реаговали, али знам зашто смо пар секунди касније направили гадљиве изразе на лицима. Били смо сретни што је, ионако мали, покушао изаћи кроз врата. У дотични ћошак смо поставили салвете, надајући се да ће се враћати на мјесто свог првог злочина. Но није! Следећи пут се попишкила (истина малко) на сред собе! Прија јој је забила главицу у урин и одвукла је у  ћошак (да зна гдје треба да то ради убудуће). Искрено нисам видио смисао тог садистичког потеза, али надам се да је то у псећем свијету некажњив гест. Онда је Ејприл заспала. Ми смо је гледали са кауча. Послије двадесетак минута постало је досадно. Пробудио сам је и носао (да нам не буде будна ноћу, да „не замијени дан за ноћ“). Дрхтала је, цињукала, завлачила се у лакат и опет заспала. Мора да је имала бурну претходну ноћ. Онда се повео дуг разговор о нашој заједничкој будућности. Одлучило смо да од мјесеца иза наредног изнајмимо кућицу са двориштем у којој би сво троје живјели. Ионако смо заједно већ три недјеље (а толико је процијенио ветеринар и да је Ејприл млада). Тако нам је пашче промијенило живот. Но морали смо да кренемо (успут и да погледамо куће за изнајмљивање). Пред ветеринарском станицом искочише неки људи, муж и жена почеше викати на мене (ја сам носио нашу Ејп) питавши убрзано и често гдје сам ја нашао. Испоставило се да је то њихов пас, који је ноћ раније нагулио из њиховог дома. Иако није било смисла, Прија се бунила, тихо али одлучно. Но било је узалуд. А још су му дали неко ретардирано име типа „Танго“ (?!) Још се испоставило да је једино њега мајка (кучка) одбацила о сисе. Узели су Пријин број и обећали да ће платити оно што смо већ потрошили за њу. Прија је црвених очију отрчала кући… Касније је ме питала шта ћемо сад са нашом будућношћу. Ја сам рекао да је она сад у псећим шапама, па како буде. Одговор сам сазнао прије неких сат времена. Она жена звала Прију и рекла да је Ејприл цвилила цијелу ноћ наслоњена на врата те жели да нам је поклони. Долазе бољи дани…