УТИСЦИ СА МОГ ЉЕТОВАЊА

slika sa ljetovanja

Наслов написан тако да одбије случајне сајбер пролазнике.

Прва реченица написана тако да одбије и оне који су жељни гледања туђих доживљаја замрзнутих фотелефоном.

Дакле, половина јуна је вријеме када се друштвене мреже преобуку у хаљине сачињене од плаветних слика са љетовања. Ко је довољно докон, може да сазна како узбуђење код дотичног расте док ишчекује море иза брда, даље да ужива у првом (углавном због покрета мутном) снимку мора, сазна гдје се стигло, какво је вријеме, какве су собе, шта има за појести, а онда на плажи да види палму, једног или више припадника чопора у плићаку, шта се чита док се лежи (ил се крижаљка пуни), па онда још један кадар мора преко тањира или чаше коктела, а свакако и први дивни залазак сунца.

Ономе ко не иде на море, нема стан, ауто, а има за јести, попити, обући и за кирију и режије, дакле није још сиромах ал ни средња класа, такође дође љето. Лијепо сваком буде, сунце дуже грије, носи се комотнија гардероба, има свијета у граду. Још ко има компјутер, „немере негије“ шта год то значило. Лично не посједујем годишње одморе нити гајим потребе за истим јер и оно што током године и радим ме одмара. Обично љетујем на облацима, јер кућа ми има директни излаз на небо. Има га и у другим годишњим добима, али само љети љетујем. Први облаци су од мог крова понекад удаљени свега стотињак метара. Лежај ми дође 0 еура, а сваки дан је барем полупансион. Пустим на рипит пјесму Chloe- Walking in the air тада и Лауш добије блажени и спокојнији изглед. Док сам живио у Борику ујутру ме дочекивао некакав морски ваздух из правца „Топлане“. Тад сам ишао на „Инцелов“ базен на којем би 5-10 минута пљескао рукама по води, па бих преосталих сат времена плутао као женка комарца на површини баре. На Старчевици  ми је град изгледао као залив пун бродића и бродова. У Новој Вароши ми је сваки дан било љето. И у Росуљама, поготово навече. Једино на Булевару као да је вријеме било лишено годишњих промјена. Добро ни у Анте Јакића није било годишњих доба, ал је било влаге и хрпа неких људи који су као на аутобуској станици зујали само много веселије. И тако, мој град је за мене сав свијет или барем Евроазија. Сви ти суморни људи и они обратни, који ходају, трубе, возе бицикле, гледају кроз аутобус, тријебе се по парку, лижу сладолед „Плаво небо“ (није ми јасно како узму екстракт укуса плавог неба, да ли понеки бијели облак избаце из казна, док ми је јасније да је црвено небо састав коктела) или само стоје. Све је лијепо и све је добро. Ах да умало да сметнем с ума, фотографија са мог љетовања.

 

Advertisements