УКУС „МАНГА“

Кафић „Манго“ први је комшија чувене и вјечито дежурне апотеке (у народу званој „1.Мај“). Налази се у претијесној улици која води од ћошка парка „Петар Кочић“ ка Поликлиници. На први поглед изгледа као најобичнија рупетина али на (не)срећу изглед вара. Испред кафана постоји неколико столова, на којима би се осјећали помало тјескобно, поготово кад се људи враћају са посла, јер би дословно запињали кесама по вама. Унутрашњост кафане је попуњена двјема кожом пресвученим гарнитурама боје бијеле кафе, једним већим и три мала шанка, залијепљених на бочне зидове и излог. Зидови су у одличном стању, без већих оштећена и календара са голим женама, а краси га модеран телевизор, (који се сам угаси уколико дуго не шалташ канале и због тога се зове „еко-тв“), као и довољним бројем огледала који визуелно проширују објекат. На путу до вецеа, (који се закључава а кључ се усмено захтјева од конобара) и који је врло шкртих димензија, без ве-це школљке (барем у мушком дијелу), налази се дискретан простор са још два стола. Услуга на високом нивоу, у богатој понуди се налази и више врста „киселих“ вода, док за велико „Нектар“ пиво треба издвојити 2 км. Гости током дана су малобројни, али се брзо смјењују. Између конобара и људског инвентара влада нека прећутна хармонија, телепатија, те су ријечи оскудне и значајне. Пошто из безбједносних разлога сличне угоститељске објекте обилазимо искључиво по дневном свјетлу, на такав начин описујући само њихову физичку димензију, најхрабрије позивамо да ноћу окусе „Манго“ и дубље него што смо загривши само његову кору.Сретно! манго

Advertisements

КАФИЋ „ГЛОРИЈА“ СА ВЕЛИКИМ „Г“

glorija 2Када просјечни човјек чује то име, прво му на ум падне скупоцјени часопис у којем сазна у каквој соби надвојвоткиња од Монака сриједом вјежба вагиналне мишиће, или какву кецељу носи Андрија Милошевић док у свом вишесобном стану провидно глуми кул лика. Мањи дио популације помислиће и на чарапе из реда „Глорија-лине“ а најмањи на хит Доорса. Но овај пут имамо посла са кафаном које се налази у чувеном насељу Анте Јакић. Љепши дио ове животно-високошколске установе налази се испред кафића, у простору са десетак столова симетрично распоређених између неколико високих стабала, градском чељадету непознате врсте, у чијем центру поносно стоји функционална бандера. Особље у виду борбене и животом истетовиране конобарице врло љубазно и услужно. За уживање у великом „Нектар“ пиву потребно је издвојити 2 км по особи. Уживање у посматрању загушљивих живота станара преко најближих балкона је бесплатно и непроцјењљиво. Унутрашњост поменуте кафане одише душевно-тјелесним излучевинама, климом деведесетих година од којих се у кафани, мијењале само пепељаре. Накошено огледало на коме пише „STOCK“, некориштени, прашњави пикадо, двоје врата са „М“ и „Ж“ (писано фонтом средњовјековне ћирилице) додају отужну ноту објекту. Савјет: никако не гледати гостима у очи. Уколико крену према вама, правите се мртви, а уколико крену провјеравати ваше биолошко стање, не брините Хитна помоћ је одмах преко пута. Угодан бо(или“опо“)равак!glorija 1

ВЕСЕЛИ ХЕЛИКОПТЕР (2008)

Ја сам прије био несретан човјек. Завршио факултет у року, нисам нашао посао, нит имао пара да урадим било шта, живио са бројном и неразумном породицом у пар квадрата, цура приговарала да јој је прошли момак више пружао па ме оставила, другови се расули идући за својим бригама и тако. И увијек сам се бојао да ћу полудјети, да нећу моћи све то истрпити, потиснути, игнорисати и тако. Но сад од како сам хеликоптер, све је у реду. Само мало се промјенио однос према осталом свијету. Некако ме чудно гледају док се окрећем у круг док идем кроз град, зујим и испаљујем пројектиле по мачкама и контејнерима (само да успут кажем, изгледа да ћу морати на сервис, не раде ми топови, мачке бјеже тек кад им приђем близу). Ето какви су наши људи! Сметаш им само зато што си другачији, иако си сасвим нормалан и безазлен по њих. Па сад морам да кријем да сам хеликоптер, као да сам убио неког, као да је то нека страшна тајна! Но и то је боље, него да ко прије морам на психијатрији да лажем да нисам хеликоптер, да сам све то измислио и тако. Они би мене да затворе, па шта је са свима њима, па ја нисам луд! Сад морам понекад да живим против своје хеликоптерске природе, да глумим оно што људи желе – човјека. Како су људи само глупи и самоувјерени у своју лудост! А мисле да су у праву и да су исправни!veseli h Незналице и глупаци! Но са oвом промјеном задобио сам и извјесне симпатије. Омладина ме позива на пиву, часте ме. Али примјетио сам да ме исмијавају, да се шпрдаче самном, да испадну фаце пред другима, поготово пред својим цурицама и то им је баш безвезе. Балавци су они, немају појма ни о чему. Но има људи с којим сам стварно у добром односу. Са њима причам о историји, географији, Богу, спорту, музици итд. Некако ме готиве а и ја њих. И плате ми пиву и то велику! Тад сам супер расположен и мирно, дуго без ријечи испијам хладно пивце. У једној роштиљници заготивила ме нека старија конобарица. Нешто као да ме жали, плати ми пиву и ја дуго и смирено гледам уоколо. Зна пасти и велика порција ћевапа охохо! Стварно јој свака част. У кући је сад све боље. Нико ме нит дира, нит шта пита. Само мати често плаче ваљда због мене. Тад се и због ње претварам да сам човјек, говорим да је све у реду (као и да није иначе!). Ал ето она мисли да није све како треба па се безвезе сикира. И тако у кући преспавам, једем и одморим, а онда излетим напоље па брррруууум, све по старом. Како сам само срећан хеликоптер

ТОП 20 СВАДБЕНИХ ПЈЕСАМА КОЈЕ НАМ СКРАЋУЈУ ЖИВОТ

lebac ti

Свадба као обичај којима се обиљежава најсретнији дан у животу неколицини особа супротног пола, за независног учесника може да претставља сјајан провод или оно много чешће, ноћну мору. Треће осјећање не постоји, јер и „онако“, „осредње“, „стандардно“ нагиње ка лошем. Јако лошем.

Од кратких ногу смо имали прилику да се упознамо са овим обичајем, тада би нас родитељи (ако нас већ нису имали коме утрпати претходно) пошаљу да се играмо са вршњацима не питајући нас да ли желимо баш такве вршњаке, за њихове плитке стандарде било је битно само да лица буди сличне старосне доби и (хуманоидне) грађе. Када би отишли до својих господара у масу раздраганог свијета да питамо по двјестоти пут „кад ћемо кући“ пијани гости би нас нехотично газили па се још одвратније извињавали.
Временом (негдје послије 18-35 година) почну да се вјенчавају и твоји пријатељи, којима желиш отићи на (с)провод. Они, такође имајући трауматична искуства са свадбама, желе углавном да режијају весеље супротно од преживљеног, те се неријетко обру у другој крајности (тамбурице и некакав рок типа Оезис и Парни ваљак). Тамо гдје се таква неугодност деси, фрустрирани и супјани гости (обично око поноћи кад се уморе од фејсбука и игрица на телефону) покушавају извршити преврат, заузети бину и неартикулисано пјевати отаџбинско-родољубиве пјесмице. Има и оних који покушавају правити компромис између свјетлости и таме, дакле „ред народњака и ред забавњака“ (претходно из тог циркуса избацивши архаичне улоге плејмејкера-старог свата, ђевера, долибашу, барјактара, крадљивца младе…) . Чим неко тако каже, јасно је да је такав компромис гори од изворног зла Жарегоција, Лазе Магистрале, разних јата и Боре Дрљаче (сем наравно ако се не сликате са дотичним објектом из крајње шпрдње да би слику аплоудовали на страницу „Дневна доза Боре Дрљаче“), јер на уштрб тих „забавњака“ типа Бајаге и Галије, трпите све глува и гласна кола, Наду Топчагић и Зорицу Марковић.
Желећи да скратимо муке људима до којих нам је стало, а с циљем и да и нама буде барем мало угодније на њиховом вјенчању предлажемо да се са плејлисте избаце следећи синглови и то по фазама:

Прва фаза – одлазак по младу. Надамо се да ово више не постоји, али ако постоји и ако имаш толику несрећу да будеш присутан, да хармоникаш не свира:
1) „Данас мајко жениш свога сина“
2) „Три имао све три поудао“
3) „Обраше се виногради“
4) Нешто „богат плати па да свирац прати“

Друга фаза – Први плес (прескачемо објекте у којима се провјеравају, обручују, крунишу, заклињу, потписују, љубе). Преклињемо да не буде:
5) „Чууууууувам те, недам ником да те дирам“
6) „Time of my life“
7) „Либар“ (од Злаје би можда била адекватна „Ово ми је школа“)

Трећа фаза – Фабула или главни дио. Ако може топло не препоручујемо:
8) Кола (барем не док нисмо добро под гасом, нек се исфурава 80 посто званица, ко их јебе)
9) Све од Брене, па чак и „Уђи слободно“ (посебна напомена – никако „Миле воли диско“ пошто је изборна година).
10) Биједно измјењене пјесме „Ех да могу послати јој ПИШТООООООЉ, пиштољ да се убијем (занимљиво, шаље јој пиштој да се убије, нешто слично Николи Кољевићу покојном)
11) „Јутро је У ТРОООООЈЕЕЕ“
12) „Корита Иванова, Јованова, Крозберанска“
13) Цеца сем „Жуто пиле“, „Маскарада“ и оно што несретне жене најчешће пијане урлају „Ал узалуд, БЕЗ ДУШЕ СИ ЛЕЕЕЕЕЕП“
14) Пјесма о остарјелом низморавском риболовном тајночувцу, у којој „сви још мисле си дијете“ ако сви мисле да је дијете, онда вјероватно јесте дијете, мајку ти педофилску, сељачку, а на јесен (и то најчешће следећу) тек постаје barrely legal.
15) Не вадити се на причу „ево сад мало брже, мало рокерице (?!)“ а то углавном значи „ДА СИ НА ДРУГОМ КРАЈУ СВЕТА, ДА ИМАШ НЕКА КОЛА ЛЕПА“
16) и „КОТОР“ који је (чији је спот заједно са насловницама „Рубикон“ укрштеница, изгубио значај доласком интернета)
17) „Мито бекријо“ (нек се исфурава 95 посто гостију, само реци да ни Диип парпл више не свира „Child in time“)
18) „ВИДОВДАН“ (ЗАБОГА, МИЛОСТ!)

Четрта фаза – уношење торти као златних телади, никако и ни под разно:
19) „Марш на Дрину“ само продубљујете обисмешљавање голготе сопственог (или ако сте Црногорац бившег) народа.
20) „Eye of tiger“ сем ако нисте К1 фајтер (тад може „Марш на Дрину“, може и „Тополска 18“ ако желите нико вам се неће пожалити, вјероватно).

Напомињемо да нисмо против народњака генерално, напротив: „ЛУДОВАО МАХНИТ БЕСАН“, „МИРНО СПАВАЈ НАНО“ па и крајње национално декадентну „ПРЕПЕЛИЦУ“ треба пласирати када маса буде у стању да је свака пјесма погађа. Драги младенци, желимо вам све најбоље.

САВЈЕТ РОДИТЕЉИМА КАКО УСПЈЕШНО СТВОРИТИ ДЈЕЦИ КОМПЛЕКСЕ

ааа

Сваком се током дјетинства догодило да му у собу уђе изнервирани (због тикета, финала Роланд-гароса, неуспјелог референдума, процента шута Миленке Тепића) старатељ који га истушира са приговорима типа: „(Псовке у којима се најчешће помињу свемирска тијела и мајке уопштено или конкретно прескачемо) У моје вријеме ја сам: а) бос (или у гвозденим прабабиним опанцима) пјешачио кроз сметове до школе коју сам гледао као у цркву, а учитеља као у Бога (владао је комунизам прим. а.); б) доносио воде са удаљеног вреела у мједеним галонима подмирујући сермију (са све са похабаном математиком под мишком), а код куће сједио испод астала и жељно ишчекивао мрве које су испадале из уста гостију; в) живио сам здраво, играо се крпењачом на ливади, дружио се са осталом мусавом, подераном и ћелавом дјецом и сви су били живи, здрави, сретни и ЗАДОВОЉНИ (наравно сем оних 30% који не дочекаше три године старости, јер их је Бог на вријеме узео себи) и тако даље… Новијој генерацији родитеља измичу разлози (тешке категорије) за приговоре, те максимално својој дјеци могу да приговарају како су се они мучили са „сегом“ копијом, како је у понеко и понављао разред у школи, недостатком мобилних телефона (о камери од 8 мегапиксела су могли само сањати!), ју-туба (морали су, са пуно зебње и страсти, гласати на локалној радио станици за „хит-дана“ па га тако некако преснимити на касети), покојом ваздошној опасности и недостатку струје/воде… Но најновија генерација (углавном случајних) родитеља је на правој муци како да квалитетно и аргументовано настави вишегенерацијско „с кољена на кољено“ пражњење негативности путем придиковања дјеци, из простог разлога јер се они готово уопште и не разликују од њихових потомака. Е ту долази у помоћ интернет, тако што ће брижни родитељ пронаћи податке о супер талентованој и успјешној дјеци (јер више не пали прича „онај мали Зоркин има све петице, још стигне зарађивати дијелећи летке и оцу пиво ладити у судоперу и отварати му… А НЕ КАО ТИ…)

Примјер: Индијац Таниш Метју Абрахам (годиште 2003.) рођен у Сакраменту, Калифорнија САД. Са 6.година пратио је предавања путем интернета и то из хемије, палеонтологије, биологије и геологије. Са 7.се уписао на колеџ и са најбољи оцјенама завршио семестре из геологије и астрономије. На „Насиним“ научним скуповима, расправљо о Мјесецу. Иако има много обавеза око учења, пјева у хору у Сан Франциску, похађа часове клавира, а у слободно вријеме обожава да игра и шах, бави се пливањем, фудбалом а изнад свега је скромно и обично дијете.

Родитељ: …Како се не угледаш на оног малог Цигу из Америке, нормално дијете, учи бори се, њега вриједи хранити, никад није беспослен и незадовољан, СВЕ СТИГНЕ и школу и спорт и дружење, поштује своје родитеље својим начином живота, што ја нисам такве среће…

Син: Ћале ти има три разреда конобарске школе.

Родитељ: АЛ ТО ЈЕ БИЛА ПРАВА ШКОЛА, та три разреда су као три данашња Килотренда, професор кад уђе ко да је судњи дан дошао, све сам морао знати, није било Томиних доктората, ееее…