САВЈЕТ РОДИТЕЉИМА КАКО УСПЈЕШНО СТВОРИТИ ДЈЕЦИ КОМПЛЕКСЕ

Сваком се током дјетинства догодило да му у собу уђе изнервирани (због тикета, финала Роланд-гароса, неуспјелог референдума, процента шута Миленке Тепића) старатељ који га истушира са приговорима типа: „(Псовке у којима се најчешће помињу свемирска тијела и мајке уопштено или конкретно прескачемо) У моје вријеме ја сам: а) бос (или у гвозденим прабабиним опанцима) пјешачио кроз сметове до школе коју сам гледао као у цркву, а учитеља као у Бога (владао је комунизам прим. а.); б) доносио воде са удаљеног вреела у мједеним галонима подмирујући сермију (са све са похабаном математиком под мишком), а код куће сједио испод астала и жељно ишчекивао мрве које су испадале из уста гостију; в) живио сам здраво, играо се крпењачом на ливади, дружио се са осталом мусавом, подераном и ћелавом дјецом и сви су били живи, здрави, сретни и ЗАДОВОЉНИ (наравно сем оних 30% који не дочекаше три године старости, јер их је Бог на вријеме узео себи) и тако даље… Новијој генерацији родитеља измичу разлози (тешке категорије) за приговоре, те максимално својој дјеци могу да приговарају како су се они мучили са „сегом“ копијом, како је у понеко и понављао разред у школи, недостатком мобилних телефона (о камери од 8 мегапиксела су могли само сањати!), ју-туба (морали су, са пуно зебње и страсти, гласати на локалној радио станици за „хит-дана“ па га тако некако преснимити на касети), покојом ваздошној опасности и недостатку струје/воде… Но најновија генерација (углавном случајних) родитеља је на правој муци како да квалитетно и аргументовано настави вишегенерацијско „с кољена на кољено“ пражњење негативности путем придиковања дјеци, из простог разлога јер се они готово уопште и не разликују од њихових потомака. Е ту долази у помоћ интернет, тако што ће брижни родитељ пронаћи податке о супер талентованој и успјешној дјеци (јер више не пали прича „онај мали Зоркин има све петице, још стигне зарађивати дијелећи летке и оцу пиво ладити у судоперу и отварати му… А НЕ КАО ТИ…)

Примјер: Индијац Таниш Метју Абрахам (годиште 2003.) рођен у Сакраменту, Калифорнија САД. Са 6.година пратио је предавања путем интернета и то из хемије, палеонтологије, биологије и геологије. Са 7.се уписао на колеџ и са најбољи оцјенама завршио семестре из геологије и астрономије. На „Насиним“ научним скуповима, расправљо о Мјесецу. Иако има много обавеза око учења, пјева у хору у Сан Франциску, похађа часове клавира, а у слободно вријеме обожава да игра и шах, бави се пливањем, фудбалом а изнад свега је скромно и обично дијете.

Родитељ: …Како се не угледаш на оног малог Цигу из Америке, нормално дијете, учи бори се, њега вриједи хранити, никад није беспослен и незадовољан, СВЕ СТИГНЕ и школу и спорт и дружење, поштује своје родитеље својим начином живота, што ја нисам такве среће…

Син: Ћале ти има три разреда конобарске школе.

Родитељ: АЛ ТО ЈЕ БИЛА ПРАВА ШКОЛА, та три разреда су као три данашња Килотренда, професор кад уђе ко да је судњи дан дошао, све сам морао знати, није било Томиних доктората, ееее…