О ЧЕМУ ПРИЧАТИ НА СЛАВАМА

Прије свега искрене честитке свим људима који и у ово зло вријеме успијевају пронаћи снаге и новца да прослављају славе, када и за десетак гостију треба више од просјечне плате…

На славама постоје одређени, неписани, шаблонски комуникациони приступи особама на основу њихових животних доба. Тако на примјер особи са 0 година, уносе се у лице и вјештачки изражавају њежност и допадљивост, онима са 10 ишчуђавају се колико је порасло, са 20 питају за школе и цуре, са 30 за женидбу, 40 за посао, кредит, дјецу, 50 за посао, кредит, дјецу, унучад, смисао живота, са 60 за тешко вријеме, поремећену климу, бесмисао живота, са 70+ за болести и тјешење пред смрт.

Но ово питање са 30 је кључно, зашто? Ако се човјек не ожени са 30 домаћин не зна шта да га пита са 40, 50, 60… Само пита јел радиш/не радиш, има ли шта ново (и кад наравно нема, уколико већ није добио на кладионици или му неко није нагло оболио или страдао) пита шта ћеш попити и онда човјек мора да чека разговоре о Сирији и спорту да би се улоговао у разговор.

Кажу људи да у неким тамо Аустралијама (гдје је све све живо отровно и паук и жаба и спуж и кораљ и риба, а на свака три метра мигољи змија отровница) да је највећа увреда и непристојност питати човјека за његову плату, религиозност и иначе распитивати се за било шта из саговорниковог живота, а што он сам не каже први. Дакле, крсна слава, као српски патент у Аустралији се једноставно – не би примила или бар не у свом пуном капацитету.

Зашто су код нас људи толико бахати да на славама (и уопште на икаквим скуповима, али славе су специфичне јер окупљају око свијеће разне генерације, полове, класне представнике) претресају саговорника, оговарају одсутне а још су толико безобразни да се правдају „добрим намјерама“? Код нас човјек изгледа једноставно нема права на приватност! Знам случај једног рођака који се још није оженио и људи га из године у годину све нервозније питају „каће слатка више“? Као да плаћају кредит сваки мјесец на његов момачки живот па су све нервознији, па готово и на ивици сукоба.

Сем преслишавања свих дрзника који се на вријеме нису расплодили, друге теме су још црње, типа болести, алергије и упокојења. Слушао сам, мајке ми моје најрођеније, три дана за редом како неком старцу трули изнутрица и то по неколико сати у ударним терминима сваког дана славофеста!

А наравно кад неко умре, поготово млађа особа (још уз то ако је била и пријатне спољашности „срце моје био/била лијеп/а као лутка, што је изгледа директно пропорционално жалосније од оних и који нису били баш нарочито лијепи). Морбидно и одвратно. Ни у причи о карактеру славе као прослављања личности на небесима која нуди нешто мало више и позитивније од општег црнила.

Тако је било одувијек, каткад можда и горе, али ваљда је ред да некада некакав наказни обичај мало и поправимо.

Има ваљда и других тема за разговор. Рецимо могу причати шта би вољели бити и радити да су на некој другој планети или у другој историјској епохи. Или шта би радили кад би били невидљиви (да ли би вољели да су само прозирни или потпуно нематеријални). Или шта би засадили (а да нису ни људи ни паре). Или да ли су прије стварно постојали дивови и змајеви? Зар змајеви из митологија не личе на диносаурусе? Какве су иначе некад биле биљке и животиње? Да ли је Земља равна плоча и зашто није, чему су служиле џиновске алке на врховима планина, откуд фосилно гориво на леденим половима? Какве воле филмове, чајеве, музику, књиге, шта мисле о занатском пиву, путовањима, па ради ли ико ишта у животу сем што брине своје и туђе бриге? Да проба ишта другачије да прогледа и на неке друге ствари јер свијет и живот очигледно могу понудити много, много више…

Окупљања би била угоднија и људи би умјесто грубог претресања туђих живота (због којих три четвртине присутних дисциплиновано ћути и гледа „преда се“ посједи мало и оде) почели да проналазе смисао и у многим дивнијим стварима, усудећи се тако да развијају сопствену свијест о свему што га испуњава и окружује.
А женидба, биће и то даће Бог.al

БРАК – МРАК

brak - mrak

Продавница вјенчаница тик уз колегицу са погребном опремом. Жута зграда код ребровачког моста.

АУТО ДИЈЕЛОВИ – СЕКС ШОП

У овој радњи (лоцирана код прве пасареле на транзиту) врло пажљиво бирати ауспух.autod

СУТОН У МОМ СОКАКУ

suton
Никад нисам волио заласке сунца на селима. То ме мало потсјећа на вријеме док сам код бабе и дједе чамио по 50 дана заредом, а пошто није било струје ујак (иначе мој вршњак) ме ноћу плашио док се испред фењера бечио или док ме хватао за раме па то одмах негирао. Говорио је да ме то можда пипа Воштани човјек из Дилан Дога ја бих вриштао, а једном је добри дједа толико попиздио од мог цаврења да је ујака сложио од под, на такав начин да му је било (као и ујаку) жао због тог чина. Бојао сам се тог мрака на селу, а брижна бака ме, као и свака друга водила код неке бркате и урокљиве женетине која ми је „саливала страву“. Облачио сам неке поткушуље, опет су ме крстили, пуцало је и неко олово, које је показивало „датебог сачува“ објекте мог страховања. Већ са навршених 10 година (1994.године) исказивао сам зрелу хипохондрију. Једне ноћи сам панично скочио узвикујући како ми је срце престало куцати. Бака је једнако реаговала завлачећи руку под фротирну пиџаму и провјеравајући да ли је то истина, док се ујак ваљао од смијеха. Мрзио сам и тешке, прохладне, прашњаве покриваче, ормаре од храстовине чије су шаре осликавале два симетрична чудовишта. Ујак ме дању малтретирао стиховима Баје мале книнџе на касети (ја сам му се жилаво опирао трвдећи да је мој тата комуниста, што је њега чудило јер је тата носио браду и таман тих година почео да слика иконе умјесто пејсажа) а једном ме без икаквог разлога ударио мацолом у кук те је и њему било жао. Иначе смо били (и остали) супер рођаци, „возили“ смо једну дуњу из куће (која је по маминим ријечим само дала плод кад се удавала и никад више) он је био шофер, ја кондуктер (мене су правили ретардираним па сам и у мају носио вунену капу на глави и подгријавала ми воду која се доносила са бунара, од које сам иначе имао пречесту столицу, могуће да је у њој било и микроорганизама, једном се под микроскопом нешто вртило у узорку те воде). Било нам је лијепо дању, ал кад би кренула ноћ покретала би се и моја мука. Најтужнији призор би био у сутон када би на хоризонту остало мало розикастог неба изнад ријетких кућа по удаљеним брдима. Деда би се тад враћао са тешког посла, вечерао, пио ракију па нам је пјевао старе јуначке пјесме. Није био неки извођач, а и пјесме су биле врло сумњиве вјеродостојности. Није ми било јасно оно кад Марко са старом мајком вечера „сува љеба и румена вина“ па откуд то. У ствари није ми ништа било јасно, а ни тај Марко ми се није ни мало допадао, па чак ни кад је подјебавао турке и складно им туцао главе буздованима вишеперцима. Осјећао сам неку издајничку црту у Марковој личности, ипак је дворио султана а и рођеном коњу је одрубио главу, а ни са вилама није био нешто у регуларним односима. А дједа би имао и других фазона, рецимо одлично је „правио“ сјенку зеца на плафону али и напреднијих сисара… Но генерално нисам подносио сутон. Ево и сад на овом лаушком селу опет гледам у рози слој у даљини који се топи изнад свих тих керова што лају, домаћица што урлају на дјецу, покојег лешинара што псује на игралишту. Сједим и гледам у једну изанђалу трешњу која је пребогато родила на прољеће, а газда нит је брао нит је другом дозвољавао. Пропаде толико воће… А и мени пашче запишало цијели ходник и дио дневног боравка дигло се четири квадрата паркета, не гине ми 600 марака да газдарици тутнем у џеп кад се опет једном отиснем, овог пута ако Бог да, не сам. И тако лакше ми сад некако кад избацих из себе аверзију према сунцу које залази на селима. Ал нека, биће и града и бандера и неонки и маркета и аута. Биће боље. Биће.