О ЧЕМУ ПРИЧАТИ НА СЛАВАМА

Прије свега искрене честитке свим људима који и у ово зло вријеме успијевају пронаћи снаге и новца да прослављају славе, када и за десетак гостију треба више од просјечне плате…

На славама постоје одређени, неписани, шаблонски комуникациони приступи особама на основу њихових животних доба. Тако на примјер особи са 0 година, уносе се у лице и вјештачки изражавају њежност и допадљивост, онима са 10 ишчуђавају се колико је порасло, са 20 питају за школе и цуре, са 30 за женидбу, 40 за посао, кредит, дјецу, 50 за посао, кредит, дјецу, унучад, смисао живота, са 60 за тешко вријеме, поремећену климу, бесмисао живота, са 70+ за болести и тјешење пред смрт.

Но ово питање са 30 је кључно, зашто? Ако се човјек не ожени са 30 домаћин не зна шта да га пита са 40, 50, 60… Само пита јел радиш/не радиш, има ли шта ново (и кад наравно нема, уколико већ није добио на кладионици или му неко није нагло оболио или страдао) пита шта ћеш попити и онда човјек мора да чека разговоре о Сирији и спорту да би се улоговао у разговор.

Кажу људи да у неким тамо Аустралијама (гдје је све све живо отровно и паук и жаба и спуж и кораљ и риба, а на свака три метра мигољи змија отровница) да је највећа увреда и непристојност питати човјека за његову плату, религиозност и иначе распитивати се за било шта из саговорниковог живота, а што он сам не каже први. Дакле, крсна слава, као српски патент у Аустралији се једноставно – не би примила или бар не у свом пуном капацитету.

Зашто су код нас људи толико бахати да на славама (и уопште на икаквим скуповима, али славе су специфичне јер окупљају око свијеће разне генерације, полове, класне представнике) претресају саговорника, оговарају одсутне а још су толико безобразни да се правдају „добрим намјерама“? Код нас човјек изгледа једноставно нема права на приватност! Знам случај једног рођака који се још није оженио и људи га из године у годину све нервозније питају „каће слатка више“? Као да плаћају кредит сваки мјесец на његов момачки живот па су све нервознији, па готово и на ивици сукоба.

Сем преслишавања свих дрзника који се на вријеме нису расплодили, друге теме су још црње, типа болести, алергије и упокојења. Слушао сам, мајке ми моје најрођеније, три дана за редом како неком старцу трули изнутрица и то по неколико сати у ударним терминима сваког дана славофеста!

А наравно кад неко умре, поготово млађа особа (још уз то ако је била и пријатне спољашности „срце моје био/била лијеп/а као лутка, што је изгледа директно пропорционално жалосније од оних и који нису били баш нарочито лијепи). Морбидно и одвратно. Ни у причи о карактеру славе као прослављања личности на небесима која нуди нешто мало више и позитивније од општег црнила.

Тако је било одувијек, каткад можда и горе, али ваљда је ред да некада некакав наказни обичај мало и поправимо.

Има ваљда и других тема за разговор. Рецимо могу причати шта би вољели бити и радити да су на некој другој планети или у другој историјској епохи. Или шта би радили кад би били невидљиви (да ли би вољели да су само прозирни или потпуно нематеријални). Или шта би засадили (а да нису ни људи ни паре). Или да ли су прије стварно постојали дивови и змајеви? Зар змајеви из митологија не личе на диносаурусе? Какве су иначе некад биле биљке и животиње? Да ли је Земља равна плоча и зашто није, чему су служиле џиновске алке на врховима планина, откуд фосилно гориво на леденим половима? Какве воле филмове, чајеве, музику, књиге, шта мисле о занатском пиву, путовањима, па ради ли ико ишта у животу сем што брине своје и туђе бриге? Да проба ишта другачије да прогледа и на неке друге ствари јер свијет и живот очигледно могу понудити много, много више…

Окупљања би била угоднија и људи би умјесто грубог претресања туђих живота (због којих три четвртине присутних дисциплиновано ћути и гледа „преда се“ посједи мало и оде) почели да проналазе смисао и у многим дивнијим стварима, усудећи се тако да развијају сопствену свијест о свему што га испуњава и окружује.
А женидба, биће и то даће Бог.