ВАНЗЕМАЉЦИ ИЛИ ЗЕМЉАЦИ

Масовна појављивања „летећих тањира“ искључује могућност непостојања истих. Њихова учестала појава везује се за средину 20. вијека, непосредно након Другог свјетског рата. Постоји једна теорија по којој су Американци пораженим Њемцима преотели технолошка сазнања која су њима до тада била непозната (наравно у пакету са живим научницима). Слично су свакако радили и Совјети. Читаве фабрике и лабораторије су демонтиране да би касније биле изграђене у средишту нових свјетских суперсила. Сазнања о њемачким ракетама „V-1“ и „V-2“ (до тада непознате савезницима) много су допринијеле развоју свемирских програма САД-а и СССР-а. Прве летеће тањире провозали су амери већ почетком 50-тих година минулог вијека.

http://www.youtube.com/watch?v=cmPiZv4q4Ms&spfreload=1

Од даљег напретка у овој области одустало се наводно након десетак година. Но небеса су и даље била испуњена баш оваквим летјелицама, које су постајале све брже и моћније. Јасно је да овакву врсту возила не би хтјели излагати по сајмовима науке и технологије па су и пад такве летјлице у подручју „51“ по хитном поступку оградили бодљикавом жицом успут све максимално заташкавши. Но постало је јасно да оваква тајна не може дуго то и остати, а истину је лакше сакрити ако се искриви и знатижељног истраживача једноставно упути у погрешном правцу. Тако је настао мит о „малим зеленим“ бићима закржљалих тијела, глава као бојлер али са неупоредиво моћнијом технологијом. Такав мит је постао основ за многе друге. На примјер о томе да су ти исти ванземаљци посјећивали нашу планету неколико миленијума прије наше ере и да су они наводно градитељи моћних заготнетних грађевина попут пирамида у Египту, Мексику, Кини… затим мегалитних споменика, џиновских кугли итд.  Тај мит се савршено симбиотички уклопио у мит еволуције по којој људска раса као најсавршенија животињска врста милионима година напредује из фазе у фазу. Пошто се по тој претпоставци наш предак патио по дрвећу и пећинама, случајно откривајући ватру, пољопривреду, топљење метала и слично, пирамиде и сва чуда су једино могли градити ванземаљци. Просто као пасуљ. Но шта ако је било обрнуто? Најстарији списи са подручја плодног полумјесеца, које се сматра колијевком цивилизације (од Египта до Ирака) говоре управо да је у давној прошлости људска цивилизација била много супериорнија од тадашње, а могуће и данашње. Све митологије свијета спомињу моћне али зле дивове које је готово истријебио Потоп, јер су постали безнадежно зли и од земље направили пакао. И у Библији пише да су први људи живјели око хиљаду година и да су такође били дивови. У Ведама се спомињу дословно нуклеарни ратови између тих надљудских (за наше појмове) раса. Но за владајућу теорију која је преплавила не само научне кругове него и душе људи који не желе да вјерују у Бога, најстарији извори података о нашој прошлости су просто бесмислице. Даље, што се тиче појављивања летећих објеката на хијероглифима Сумера и Египта, као и врло занимљивих детаља на фресци нашег манастира Дечана, не видим у чему је мистерија – чак и да ти детаљи нису плод маште или симболике, наши десет пута паметнији и моћнији преци су свакако могли имати и летећа возила којим су могли обилазити и друге галаксије.

Наравно све је ствар вјере, неко ће вјеровати у Бога, неко у ванземаљце, а неко да је потомак ретардиране рибе дводихалице која је измигољила на копно прије пар стотина милиона година. Но сматрам да се људи склони мистеријама генерално врло слабо критички осврћу на основу атеистичког вјеровања а то је теорија еволуције тражећи истину иза неких тамо удаљених звијезда. А можда је истина заиста ту негдје, око нас?

20 МОГУЋИХ ЗНАЧЕЊА ПАРОЛЕ „ГОТОВ ЈЕ“

Некидан док сам на стајао на аутобуском стајалишту на Лаушу, наиђе некакав дугачки сиви ауто швајцарских регистрација из којег је на сваког пролазника промаљао главу постари, подебели, једвазубни човјек који је узвикивао: „Готов је!“ У први мах помислих да нешто мени говори па се пренух да видим о чему се ради, али тад угледах на полеђини аута некакве страначке наљепнице и заставице те закључих да пророкује окончање мандата неког политичара (ауто нисам усликао јер се нисам снашао, а и глупо ми је да га евентуално лажем како га нисам сликао да би га негдје цинкарио). Но да не „трчимо пред руду“ понудимо човјечанству и друге могуће одговоре. Дакле „готов је“ можда значи и да је управо завршен, окончан или зготовљен:

1) Хербаријум којег продаје лијеним или неспособним студентима ботанике. 2) Рачунар којег је управо сервисирао. 3) Септембарски рок. 4) Ћевап од фокландских радиокативних пингвина из „Пашашкура“ 5) Распуст. 6) Самерфест. 7) Гоблен „Тајне вечере“ 8) Готивиснки 24сатни кредит. 9) Прелазни рок за „евролигу“. 10) Регулациони план за насеље „Ада-2“ 11) Штрајк рудара са Тајвана. 12) „Господар прстенова“ задњи дио. 13) Остатак хране однешен „Орбитом“ 14) 43. албум Ере Ојданића – „Ера Пумпаш и задовољне касирке“ 15) Сифон. 16) Коктел „Лонг ајланд ајс ти“ 17) Звоник на Гаудијевој катедрали. 18) Уговор са Емтелом. 19) Предизборни асфалтни пут. 20) Налаз седиментације и урина. Настави низ…

РАЗОТКРИВАЊЕ – СЛАКВО БАЊАЦ

Бард увелико фаширане Југославије, Слакво Бањац, кроз своје пјесме обухватио је већину музичких жанрова минулог вијека – било је ту турбо и класичних народњака, попића, рокерице, трагова шлагера, џеза, дакле гитара, удараљки, синтејсајзера, бубњева, хармоника, саксофона… У музици је био оно што је Богдановић у кошарци – погађао је сваку пету ал са девет метара и кад највише треба. Иза себе је оставио незаборавне стихове из пјесама „Касно је“, „Далеко негде ко зна где“ и дуета са декадентном Весном Змијановић „Ја имам неког а ти си сам“ (једини гори дует са поменутом пјевачицом је са Рамбом Амадеусом „Идемо на море“ али онда је дотична прешла са Чиваса на Балантајн па је све коначно кренуло ријеком без имена). Повучен, мистериозно осмјехнут, једва отворених очију, складних димензија главе и умјерених покрета које су одавале самоувјереног умјетника, указивао би се популацији између рестрикција струје, (ја сам са десет година окачио његов, а мој једини постер из „Еуреке“ али мој стари га је стргао уз ријечи: „Гони ми тог сељака из куће“, штета био у некој заводничкој пози са плавом позадином, данас би тај постер вриједио неколико еура) но своју пуну афирмацију стекао је тек деценију и по касније након што се тајфун музичких наказа изредало по ушима пастве, људи се почеше питати – „Шта би са оним Славком? Јест имао гласчину! А и шмекер био.“ Спекулације о његовом напрасном напуштању естраде су бројне – од тога да се застидио свог хита „Срце пати као патика“ до пада Крајине којег није могао да преболи. Но пажљивијим преслушавањем његових пјесама откривамо још једну његову страст (или страст његовог текстописца) а то је према вину (поред већ јасно уочене према женама). Готово петина текстова у себи носи назив супстанце која весели срца човјечија, попут „Вино ми узима душу“, „Не трује ме ово вино“, „Вино љубави“ „Душу ми опила ко вино ме попила“ („Касно је“) и „Проклет је био овај дан, домаће вино први пут ти ја“ („Далеко негде ко зна где“). У сваком случају стихови овог музичког великана могу комотно да уђу у читанке: „Напољу ноћ, добује киша као лед, а ја и уморан и блед седим сам“ „У тишини бол ме гутао, лутали си ја ћутао“ и други. Доле – екипа мала ал…

КУДА МЛАДИ ЖЕЛЕ ДА НАС ВОДЕ

Предизборне кампање нам, сем најприземнијих порива и бесциљно испразних парола, редовно понуде муњевито асфалтиране путеве, исправљене стубиће на паркинзима, пресјечене врпце разних боја (Јапанци вјероватно осјећају нелагоду током тог мјесеца у четири године) али и нешто заиста свјеже – младе политичаре а надамо се и људе. Сматрам (ево сад већ говорим као млади политичар, тај рјечник сам стекао док сам прекуцавао њихове одговоре) да су млади људи (који желе да се боре за бољу, праведнију, свијетлију, нормалнију, сигурнију, стабилнију и какву већ све не будућност) вриједни пажње. Није ми било тешко да се обратим десетини најмлађих кандидата из свих странака на које су моји сазнајни рецептори вољно или не наилазили. Пред сваког од њих сам поставио неколико једноставних питања. Одговорило је троје, остали су били заузети или усред своје рођене кампање нису сматрали вриједним пажње да убиједе неког небитног лика да су баш они ти који ће нам отшкринути мемљива и мрачна врата садашњице и заслијепити нам зјенице блиставилом будућег времена. Јер доћи ће вријеме и када ће постојећи политичари (осим ако не открију лијек бесмртности што и није толико нереално) ипак морати у пензију а пастирску штапину ће преузето неко млађи. Четири питања која су се нашла пред овим младим људима нису била насумична – важно је да будући политичар умије препознати проблем (мада то и није нарочито тешко), даље много важније да има барем некакву идеју како би могло да буде реално боље (а не да кампању гради искључиво на причи како је систем овакав, привреда онаква, школство у офсјаду, лопурде овано онамо… јер то звучи као да говори „трава је зелена, небо је плаво, сунце жуто, облак бијел…“), затим да буде спреман на сарадњу и са другим добронамјерним особама без страначке (и било какве друге) дискриминације и коначно гдје виде себе за три мандата 2026.године, када ће ступити у зрело доба, јер ако сад нема визију шта ће и куд са собом, како ће онда имати компас за народ којег жели да води. Захваљујем се свима на љубазношћу и одговорима и желим да буду здрави, прави, изграђени, остварени и да не буду топовска ђулад својих лидера него да напредују у добру, поштењу, раду и солидарношћу. Само тако ће у своје вријеме бити градивни елемент нечег што се зове „боље сутра“.
Питања:
1) Шта по Вашем мишљењу није исправно у данашњим системима власти?
2) Како би се Ви као политичар борили против тих недостатака?
3) Да ли би били спремни на сарадњу са младима и из других странака (па и оних из супротстављеног табора)?
4) Гдје видите себе 2026.године (за три мандата)?

Драшко Станивуковић ПДП

1) Сматрам прије свега да не треба само да критикујемо ако немамо конструктивне приједлоге. Наравно да није све лоше и црно колико смо у стању да представљамо, има много ствари које добро се раде и добро функционишу. Но, међутим, постоји доста тога што можемо и требамо да радимо другачије и боље. У погледу недостатака у државном систему, осврнућу се наравно највише на категорију младих за коју желим првенствено да се залажем, и која је темељ функционисања друштва. Неопходно је укључити младе у доношење одлука, као и подстицати младе да постану друштвено активни и одговорни. Поред субвенција за стамбене кредите за младе и младе брачне парове, којих би требало омогућити још, сматрам да је неопходно да се ради на подстицању за запошљавање, па ако је потребно и у виду субвенција за покретање сопственог посла. Из коријена би требало младима „грађански сан“ да раде у администрацији, и владиним институцијама. Поред тога, сматрам да је неопходно да се ради на квалитету образовања, да би образовни систем требао много да се усклади, и унаприједи, како би могао младе да припреми за тржиште рада. Наравно, нужно је пре тога да се тржиште рада усклади са системом образовања. Поред наведеног, битно је за напредак цјелокупне друштвене заједнице да се укључе жене и дјевојке у активно и друштвено политичко дјеловање. Минорна, али веома важна промјена, јесте увођење студентских пракси. И још бих волио да додам, да је важно да постоји јединствен канал информисања младих у Републици Српској.
2) Сматрам да залагањем и константном борбом могу да уведем ове теме као актуелне, а тиме да се више говори о њима и више разрађују. Када се дође до те фазе имаћемо конструктивнијих приједлога за сваки од ових проблема. Уколико је могуће да се издвоје новчана средства за субвенције кредита за младе и младе брачне парове, такође сматрам да је неопходно да се пронађу средства за подстицаје за самозапошљавање, и Влада РС дефинитивно мора да поради на томе. Уколико се подстиче привредна дјелатност међу младима и самозапошљавање, тиме се утиче и на економију и на опште стање, као и смањење потражње за радним мјестима у владиним институцијама. Уколико унаприједимо систем образовања и тиме младе припремимо за професију, добијамо стручнији кадар, и тиме квалитетније друштво, као и државу. А ако бисмо још и ускладили систем образовања и тржиште рада, ријешили бисмо многе колапсе система наше државе, не бисмо производили непотребне кадрове, који би остајали на бироу. Да би цјелокупне реформе биле потпуније важно је да се у склопу професионалног усавршавања младима понуди практично усавршавање у њиховој струци. Како сам и навео да је потребно да се жене и дјевојке укључе у друштвено дјеловање, потребно да освјестимо више наше друштво, и пружимо женама као и свима прилике, и тиме се ослободимо предрасуда којима робујемо.
3) Наравно да бих био спреман на сарадњу са младима из других странака, ако бисмо нашом сарадњом допринијели напретку наше државе! Није неопходно ни питати!
4) Незахвално је питати гдје видим себе и оно што вам сигурно могу одговорити гдје се видим, јесте у овој држави. Важније је оно како и гдје ову државу видим! А ја желим да радим на томе, и да радимо на томе, како је видим у 2026.години!

Сњежана Грбић – КП

1) Бројни су пропусти система у којем данас живимо и радимо. Свакодневно се носимо са грешкама које су настале као посљедица (не)рада државних службеника. Али за највећу грешку им узимам то што ми млади људи не видимо свијетлу будућност наше Државе, па за бољим морамо трагати ван граница БиХ.

2) Прије свега бих се залагала за реформу образовног система, јер нам је заиста неопходна. Затим бих се залагала за већи број подстицаја , као што су стипендије и сигурни послови након завршеног образовног процеса, јер једино тако можемо спријечити некотролисани одлазак младих из БиХ који своју будућност не виде на територији наше Државе.

3) Крајње вријеме је да заборавимо на „супротстављне таборе“, „непријатеље“ и разне друге термине којима се само над нама врши манипулација. Наравно да бих била спремна на сарадњу са свим младим, а наравно и старијим људима, који желе да коначно радимо за добробит свих нас. Ми морамо схватити да тренутно живимо у патолошкој заједници и да из ње можемо једино изаћи ако изаберемо људе спремне да представљају свој народ, а не да се на својим позицијама залажу искључиво за личне интересе.

4) Видим себе на територије наше Државе. Најискреније се надам да ћу до 2026.године бити поносна што живим у једној уређеној заједници, у којој се цијени знање и рад, заједници у којој се људи неће дијелити на то шта су, него какви су и заједници која ће служити за примјер другим, а не за вјечну асоцијацију на нешто неисправно и лоше.

Давор Шешић СДС

1) Највећа грешка ове власти је непостојање система у РС. Сва власт се концентрише у једном човјеку, односно, неколико функционера владајуће коалиције, па су све чешћи случајеви који постају правило, штрајкови у парку гдје се од функционера тражи да се ријеши појединачни случај. Могло би се поставити питање потребе постојања институција и установа које би требале да рјешавају те проблеме.
2) Рјешење је једноставно, али реализација тог рјешења је дуготрајан процес да се држава поно уреди како би нормално функционисала. Мора се промијенити свијест народа и вратити повјерење народе у институције државе. Још један начин рјешавања овако тешке ситуације је да се промјени тренутна пракса да се на важне функције и руководећа мјеста не стављају страначки подобни људи већ људи од струке што би допринјело бољој политичкој и економској ситуацији у РС.
3) Ми се морамо угледати на западне моделе функционисања позиције-опозиције тако да без обзира ко чини власт разговарао бих са свим политичким субјектима који имају идеје које доприносе напретку РС.
4) Себе видим као породичног човјека који живи од свог рада и да моје напредовање зависи искључиво од мојих способности у једној уређеној и демократској држави.

РАТ ПЛАКАТА

Јутрос око 8.50 кренем са Лауша ка граду. Погледам на дрвеће крај цесте, све и једно дрво облијепљено слојевима плаката политичке природе. По Ник-Праскатовој реконструкцији догађаја закључих – група “А” је полијепила плакате по све и једном дрвету, аутобуском стајалишту, киоску, прозору ненасељених стамбених објеката. Онда је група “Б” потргала или (ако је прејако слијепљено) прелијепила плакате групе “А” плакатима своје групе. Неколико минута касније, код “Јувенте” спазих двојицу момака (видио сам им лица ал не бих се усудио свједочити против истих) како бијесно и паралелно (с обе стране улице) тргају плакате групе “Б” и лијепе своје. Дакле у питању је радни дан увелико сунцем окупан. Но у 9.05, код “Енегомонта” гдје се Лауш улијева у какву-такву цивилизацију, спазих тројицу жустрих момака који искачу из неког омањег црног аута (аутомобиле разазнајем као просјечна баба, по боји и величини). Њих тројица са натпросјечним бијесом тргају плакате “А” (језиво тргање селотепа који је из слоја у слој све шири), тако увећавајући камару смећа око сваког дрвета, кисока, стајалишта… Лица им нисам видио, а и нисам био толико знатижељан, већ убрзах корак да не бих присуствовао демократском размјењивању ставова супротстављених група кад се сретну. Кренем улицом од “Аласа” преко ЕТФ-а, затим поред Кастела и коначно прођем Обилићевом. Погледом сам обухватио преко 100 стабала и ни на једном једином није било политичких плаката, ни плаката уопште, сем по које смртовнице. Мислим да је бесмислено и помињати да је уопште лијепљење плаката по побројаним мјестима углавном незаконито. Још мање има смила тражити сврсисходност у чину тих људи, кад су и сами плакати појавом мас-медија увелико изгубили значај. Поготово политичких – јер ти људи који их шаљу да на такав начин мисионаре, одавно су нам познати. Тим бићима вриједи говорити колико је то некултурно радити исто као и канибалу усред ручка говорити о праву његове жртве на регрес, зимницу и превоз. Лично (ево и сат времена послије тих догађања) неодољиво осјећам жељу да се здраво исповраћам. Немам више шта да кажем.