„БЛУЗ“ ЂЕ МУ МЈЕСТО НИЈЕ

Усред лаушког беспућа, негдје између Мањаче и транзита поносно егзистира кафе бар „Блуз“ пркосећи океану сељакљука у који је потопљен као изгубљено злато старих Инка. Посљедње слободно село у окупираној Галији, на први поглед не разликује се од сличних домицијалних брлога, али када ендемски љубитељ „стране“ музике уђе у њу окријепе га њему драге мелодије, („Форевер јанг“ у мом случају). Велико „Нектар“ пиво у овој окрепљујујћој рок оази кошта 1,50 км. Конобари љубазни, услужују и псе водом из пискли, зидови живописани црначким блузерима, а коме је до гледања у Карађорђеву улицу може да сједне и у четверостолну башту.

Предвече кафић оживи због партија билијара које се одигравају у границама фер плеја. Некада оживи и малко више па се редовни гости нађу позваним да насумично убацују музику драстично слабијег квалитета типа „Парног ваљка“ или неких лоших лајв снимака „Рибље чорбе“. Понекад се то чини и оправданим јер дјелује да конобар има на располагању само један мп3 са рок баладама тако ако наручите и друго пиво не треба да вас изненади што рецимо хит од Џорџа Мајкла „Карелис виспр“ чујете и по трећи пут. У сваком случају кафе „Блуз“ је бастион преосталих љубитеља негранд музике (који сви могу да стану под једну крушку на Лаушу) и због тога је његова улога у нашим мањинским животима од непроцјењивог значаја. Ах да, у „Блузу“, (бар до објаве овог текста) није пала ни једна жртва. Блузерси сретно!