АЛКОАСТРАЛНИ ЗЛИ БЛИЗАНАЦ

braca

У вину нема истине, барем не у оном што кошта 4-7 км. Истина, човјек послије пар аперитива добије треће мудо осредње запремине па и мутираним тоном и излане коју. Но ту је врхунац алкохоличарског тренутка истине. Особа која се пробуди поподне са неидентификованим божићним украсима у џеповима или у најгорем случају са особом о којој не зна ни толико, да ли послужује посно за Никољдан има само једно питање – „шта сам то урадио?“ У остатку дана тупим погледом и пригушеним сензорима за овоземаљске сазнајне процесе, скупља фрагмете мозаика преосталог од синоћњег потапања у алкохолу. Малобројни свједоци га контактирају порукама са пуно смајлија и упитника типа „Магаре јел се сјећаш да си: добацивао, обијао, псовао, повраћао, падао, уринирао, ваћарио, рушио, губио се, оживљао прегаженог пса, тражио смисао у пјесмама Жељка Јоксимовића, причао… Аха причао! А шта тјера пијаног човјека да прича и да ли прича истину? У калеидоскопу боја и утисака алкохолом дехидрираном мозга тешко да има мјеста и за смислену причу па ипак пијана особа често показује извјесне карактерне особине које не показује у свим осталим стањима. Да будем прецизнији, пијан човјек показује да има подстанара који чучи у његовој душној гансоњери. Дакле свјесна особа (главни админ личности) одговорна је само зато што је препила, а за све даљне активности одоговоран је поткожни брат близанац који је углавном диваљ, бахат, зао, изнервиран што нема чешће прилику да се пролуфта. Јер како објаснити да пијани човјек зна пјесме (са свим беквокалима) за које се иначе куне да их не познаје, или не барем у толикој мјери. Или рецимо да му се напрасно веома допадне женолико биће коју прије двије туре не би пипнуо ни шпруљом Сергеја Бубке (злочин је понекад на несрећу обостран, јер и та особа има испод свјесне поткошуље злу сестру близнакињу која са нескривеним симпатијама примјећује мушколика створења која такође до прије пар ђус вотки не би дотакла ни пиштољем за штофирање угаоних гарнитура). Један мој пријатељ је алкохолом ослобађао свог братка из уљаве личинке нормалног и досадног човјека у семафорским фазама. У зеленој би или ћутао или лупао неке ете-ефовске форе за које је неутемељено вјеровао да пале међу ендемским примјерсцима женских колега. У жутој би већ преузео ју-тјуб пуштајући неке бизарне документарце ратног жанра са још језивијом музичком подлогом. Искусни пријатељ би се у овој фази премјестио до мјеста најближег до излаза или ватрогасних степеница. Црвена фаза би почињала тако што би упадљиво мутио по ваздуху главом уједначеним кружним покретима. Ко је био до те мјере неопрезан па се није дискретно и без панике изгубио из просторије, лијегао би потрбушке и правио се мртав. Углавном био је помало незгодан у пићу. А људина невиђена, један од људи на прст руке набости. Па како подносити ту подособу и шта радити с њом? Обазрив човјек прави судбоносну грешку тако што свог невољног животног сапутника гура у шпорет поменуте гансоњере тако само још више затезајући федер који пријети једног дана да се ђипне још снажније и опасније. Било би спасоносно упознати свог брата (не мора се ангажовати декадентна емисија посвећена презентовању јефтиних емоција) прихватити га, по могућности и завољети га, јер љубав глетује многе пукотине у зиду плача наших душа. Остатак текста остављам свом унутрашњем брату бараби. Ако ме се сјети, сјети ме се.

pusta a nedodirljiva

сад пуста а недодирљива

Advertisements

ЗОВ ПРИРОДЕ У „СЛАВИЈИ“

IMG_20141020_180054

Иако се корњаче продају на комад (раздвојено) некој од радницa није недостајало маште, али изгледа не само и маште.

МИЛОШТВА

ne vjerujem
Милоштва је један од тешко преводљивих појмова српског језика а и на интернет страницама готово и да се не спомиње (сем Вукајлије наравно мада и ту површно). Па ипак нема ко у нашем ширем окружењу није чуо за њу. То је један несретан обичај који подразумјева да се у госте носи цеегер (у последњих стотињак година све чешће и пластифицирана кеса) са скромним даровима обично прехрабрене природе. Никоме није јасно чему служи тај чин даривања осим што је у вријеме опште дефлације прориједио контакте и међу најближим, јер поред већ познате динамике живота нема коме се није десило да каже: „Јој требао бих код тих и тих да се мало поразговарамо ал немам „бобе“ а не могу отићи без барем литре сока и по дјеци чоколаду и још горе-доле карта ето дође ми ценер марака“. Но милоштва мучи и оног ко је прима те се човјек нађе у неприлици кад неког треба дочекати – треба нечим и почастити госта (а да није оно што је он донио). И тако се обе стране прећутно сложе да је боље да се уопште и не виђају оптужујућу ону другу страну „што се не јавља“ а себе неубједљиво бранећи како „не стиже“ и „нема кад“. Било би најбоље кад би се милоштва могла законом забранити, њу сироту неће никакав лоби у Скупштини бранити. Но до тада остаје на снази сурови неписани закон лажног поштовања. Пошто се ближи период чешћих обилазака (у хладније вријеме се слабије оре, копа, зида, жање а то углавном ми асхфалтирани беспосличари и не радимо чак и кад би теоретски могли имати какве вајде од тог). Углавном није згорег да имамо штедну касицу за милоштве, па кад негдје баш морамо отићи лијепо проспемо жутаће и одемо ко људи „с образом“. Дакле како одабрати одговарајући тип милоштве? Најлакше је категорисати по количини просутих новчића на С,М,Л,В милоштву (СТАРТ до 5 км, МЕДИЈУМ до 10 км и ЛАРГЕ за 15 км а за чак преко одредити ВИП милоштву). Нажалост паре издвојене за милоштву нису директно пропорционалне осјећањима које гајимо (или их настојимо састругати са себе) према особама које наше милодаре примају (рецимо људе које највише волимо посјећујемо чак и без цекера, јер смо „наши“ а неким исфолираним, говњивим снобовима носимо вино са плутаним чепом). Понуда по категоријама:
СТАРТ М – „Слатка кућа“ нуди широк асортиман слаткиша којима у току радне седмице истиче рок те се за цијену једне чоколаде добију и двије. Наравно у овакву набавку кренути пар сати прије одласка у госте док чолада не пожути као да је љетовала на излогу у киоску. У истој кући узети и сок наравно са гратисом („Таково“ је за те паре најмање отрован). И још неку наполитанкицу успут узмеш и милоштва фул зготовљена за петака.
МЕДИЈУМ М – Милоштвски буџет од 10 км већ није за спрдњу. Поред основног старт пакета укључује и литру феноменалне „Медвеђе крви“ на акцији наравно. Чеп није плутени али пиће звецка док улазиш рецимо на славу јер га намјерно очешеш од шток врата па загаламиш да пази „да се не разбије пиће“ тад ће сви за столом сазнати да не идеш са СТАРТ М пакетом већ да си дошао ко човјек а не ко Словенац циганског поријекла.
ЛАРГЕ М – Респектабилних 15 км говори о томе да изузетно волите особу којој идете на сједељку, годишњицу, зајутарце или жур. Пиће кошта половину милоштве јер је уско, у паковање мањој од литре и са чепом који се мрви док се вади. Таквом флашом не треба ни звецкати већ си довољно самоувјерен милоштвом као таквом, сједаш одмах у врх стола или ако је мање окупљање на фотењу окренуту ка телевозору. Ларге М је и наша препорука за њу вриједи штедити.
ВИП М – Ова врста милоштве носи се оном чије поштовање желите купити или да се не осрамотите пред неким ловаторима (ријеђе када просите младу или кумујете неком клињи). Ријетко се купује, обично се вади из прашњавог шпајза гдје се након рестаурације етикете и давања лажног сјаја флаши магичном крпом спрема за паковање у кесу са шљокицама заједно са пола килограма кафе која није „ОМ“. Од остале пропратне опреме иду и дебеле чоколаде (без риже и мјехурића ваздуха) јер нећеш на БМВ-а стављати ретровизор од Стојадина (и то од „101“ а не барем „128“). Ову врсту милоштве до одредишта преносиш обазриво као Дучићеве кости, а када их коначно предаш сједаш негдје на крај стола гдје шиба промаја и одакле на метар и по видиш затвореног кера са педигреом, коме послије пар сомерсбија намигнеш јер ти је он од присутних најсроднији по касти.

АЛИ ТО НИЈЕ СВЕ:

milostva

Бојан Јокановић, чувени карикатуриста је осликао „Славску штафету – Бомбоњеру“!

Уз дозволу преузета слика и преузета са ФБ групе: Bojan Jokanović – CRTEŽI I KARIKATURE

 

 

 

 

САТАНИЗАМ У НАРОДНОЈ МУЗИЦИ (2. ДИО)

Поред већ поменутих мрачних титана народне музике постоји и читава армија мање познатих, али са једнако субверзилним текстовима којима трују бројне недужне, пасивне конзументе, сугеришући им (и гласом и стасом) да не вриједи бити бољи, скромнији, поштенији, уздржанији и моралнији. Напротив. Пролазећи круговима пакла народне музике (музике до деведесетих година минулог вијека, Гранџ хибридне телетабисе немам желудца да преслушавам тражећи икакав смисао у бујици површних, баналних, неповезаних појмова које звуче смислено само ако си свалио у себе пола гајбе пива па климаш главом усред неке задимљене дискотеке са освјетљењем које подражава епилепсију, озвучењем које поспјешује искашљавање, док гулећи амбалажу јединог малог пива лукаво скенираш наивни, голишави, раздрагани и прегласни женски плијен) наишао сам на толико текстова који би се могли окарактерисати као сатанистички да је престало бити забавно, чак и за потребе доказивања колико су људи који рок музику генерално сматрају ђаволском – ретардирани. Било како било и овај пут гребем само по површини – разлози за стварање обрађиваних текстова много су страшнији и дубљи па то нека испитује храбрији спелеолог од мене. Па почнимо и нека нам је Бог сапутник.

Екстра Нена.

ekstra-nena

Разлози зашто се ова угледна пјевачица моћног гласа нашла на овом посту није само тај што је својим грилонкама чарапама изазвала буру одобрења свих CFNM манијака свијета (још само да јој коса има већи волумен, и да јој баде-мантил није скројен по чехословачкој Бурди а столица мало удобнија, ал ето, свако вријеме носи своје бреме), него и због хита у којем планира да након љубавног бродолома оде „заувек у тишину нему“ мислећи на манастир гдје људи само чекају такве недовршене, погубљене и несретне личности да се подвизавају са њима. „И уместо нежне љубави и среће, живећу у тами и палићу свеће“. Типичан примјер стереотипног оцрњивања монашког позива, који треба да је радост у испуњавању јеванђеоских идеала и стицања љубави према Богу и ближњем.

Ана Бекута.

ana b

„ђаволу би душу дао за мерак, ја га волим што је такав весељак.“ Да је чувена пјевачица жељела да коригује овај текст она је то свакако и могла, њен текстописац ионако не показује нарочиту бригу за несретне слушаоце, па му незнатно измјењен смисао не би утицао на већ ионако бесмислену поруку. „Ето мени мога бекрије, целу ноћ је лутао па се напио, добро ми се вратио“ – пјевачица се ставља у улогу жене која свог веселог мужа у ситне сата дочекује са осмјехом а не као и свака честита православка са револвером, оклагијом, живим есенцом и најгорим злом – шизофреничарско упорним набрајањем горкијех псовки, клетви и увреда до дубоко у ноћ.

Жељко Самарџић.

Zeljko-Samardzic

Овај полусимпатични господин прво је климактеричним тетама циједио задњу кинту (из новчаника од скаја пуног слика дјеце и иконица) разводњеним, бљутавим и безукусним лимунадама типа „Грлица“, „Добар дан туго“ и слично. А онда је показао своје право лице изрезбарено страстима оглоданог, напаљеног јарца. „Дајте неку лошу којој ради машта“ тако је брате испаћени, избаци то из себе! Но кроз текст стичемо утисак да и није задовољан са својим уловима, јер персоне које би га примиле без отпора, попијеног мањег котла вруће ракије бјешњаре или пара вјероватно имају пролапсе свих могућих моралних баријера, зато крајње резигнирано примјећује: „Као светице, калуђерице, ноћу спавају, дању раде умиру од досаде“. Ех ко би ђаволској пожуди угодио.

Кеба.

keba

„Запалићу пола града“. Неронски порив који осјети сваки нормални алкохоличар у делиријуму Кеба избацује у етер и то баш кад си „најтањи“ између Кербера и Весне Писаровић пуштених на џубоску локалне душегубилнице у коју си само свратио да уситниш паре, ал баш сретнеш старог цимера па се више силе укључе у твоје невино зарањање у кому (паре уситниш тако што их спискаш а ђаво иза конобора отвори ти теку за пиво па изађеш и дужан). Углавном и ова пјесма квари младеж јер потиче на деструкцију и бесциљан револт.

Рођа Раичевић.

astralna proekcija Rođe Raičevića u studiju RTS

„Теби је рај а мени крај, ти ћеш на небо ја на дно – тако је суђено“. Родољуб Раичевић био је велики музичар и још већи хуманиста. Нажалост овај дивни фаталистички хит испоставио се као пророчки. На овој слици у студију видимо Рођину астралну пројекцију, док он у позадини пјева његов дух нам излази у први план а женски демон који се осликава у гоњем лијевом углу све то шкиљећи посматра. И за Родуљуба припалити свијећу обавезно, да и њему и нама душа нађе мир.

ЗМАЈЕВИ И(ЛИ) ДИНОСАУРУСИ

06cup

За змајеве је свако чуо, макар онолико колико је Даница чула за Мадагскар. Вјероватно ће се већина сложити да су змајеви бића из маште који отприлике имају здепаст труп четири ноге, дугачак врат и реп те за људску машту неизбјежне канџе, крила и рогове. Но у основи основе то је биће које невјероватно потсјећа на диносауруса. Митологије готово свих народа су испуњене фанатстичним причама о борби против оваквих створења – дословно у свим ћошковима свијета имамо пећинске слике, фигурице, фреске, вазне, стијене на којима су приказани змајеви. Е сад логично је питање, како су људи могли имати тако јасну представу о животињама које су наводно изумрле 60 милиона година прије њих, а о којима је до прије свега пар стотина година сазнавао унук на дједовом крилу у причама за лаку ноћ. Од небројено фотографија која указују да су људи имали контакте са диносаурусима изабрао сам само неке:

Фигурице и ћупови из Перуа (старости око 3.500 година) које се чувају у Акамбару музеју САД;

07ploceacambaro muzej

Петроглиф из Великог кањона;

Dinosaur-Canyon-Wall petroglif snimljen na Havai

Цртеж старосједилаца Аустралије – Абориџина;

dinosaurk

Детаљ са чувене Иштар капије у данашњем Ираку;

dragonmarduk1

Рељефни украс на улазу у један од храмова Анког Вата у Камбоџи;

S/W Ver: 85.97.CDP

На крају и ми православни Срби често имамо у кући имитације старих икона на којем св. Ђорђе убија „аждаху“ која такође неодољиво потсјећа на диносауруса. Збуњени вјерници су често (прије познавања савремене палентеологије) овакав детаљ приписивали симболу зла – многобожачког свијета који је прогутао ријеке хришћана (и светог Ђорђа са њима).

SvDjordje

Било како било, тешко је (и очима) вјеровати да су људи и диносауруси ко-егзистирали и то не само зато што нам је такву могућност од малих ногу искључивао образовни систем, јер нас је учио да су ти рептили били џиновске грађе па се човјек са њима не би баш могао наживјети.
Прије свега и данас постоје животиње које су веће и снажније од човјека, а диносауруси су у огромној већини били биљоједи те су опуштено пасли попут оваца у својим групама (оно што је и било месождера били су углавном стрвинари). Свакако понеки био и био наопак те се тражио јунак да му одсјеца главу-е испред пећина препуних костију несретних дјевица а и људи иначе.
Но нису само диносауруси били дивовке грађе – све животињске и биљне врсте су биле увећане (о претпоставкама зашто је такав био прасвијет биће више ријечи следећи пут) – дакле и папрати су биле џиновске а о биљкама чвршће грађе и да се не говори (када се данас вади дрвени угаљ, који је фосил прастарог дрвећа, копа се у дужину и преко 200 метара јер је толика била висина стабала из праисторије). Гусјенице су биле дугачке и по два метра, крокодили као данашњи дубли аутобуси (трамваји), птице, инсекти, ирваси, мамути, пингвини, шкољке – све је било џиновско. А митологије нам откривају (не треба ни приче из давнина поптуно одбацити јер су неке од њих утемељене на стварним догађајима те их поједини историчари сматрају првом историјом) да су и људи били дивовске грађе па као такви су били потпуно равноправни фактор у свом животном простору. Наравно, тамо гдје недостају докази, све постаје ствар вјере (често нажалост и предрасуде), овим путем само желим да укажем да постоји потпуно реална и логична могућност да су људи и диносауруси могли живјети заједно без веће егзистенцијалне угрожености.

dino_and_flintstones__90538

И за једне и за друге.