ЗМАЈЕВИ И(ЛИ) ДИНОСАУРУСИ

За змајеве је свако чуо, макар онолико колико је Даница чула за Мадагскар. Вјероватно ће се већина сложити да су змајеви бића из маште који отприлике имају здепаст труп четири ноге, дугачак врат и реп те за људску машту неизбјежне канџе, крила и рогове. Но у основи основе то је биће које невјероватно потсјећа на диносауруса. Митологије готово свих народа су испуњене фанатстичним причама о борби против оваквих створења – дословно у свим ћошковима свијета имамо пећинске слике, фигурице, фреске, вазне, стијене на којима су приказани змајеви. Е сад логично је питање, како су људи могли имати тако јасну представу о животињама које су наводно изумрле 60 милиона година прије њих, а о којима је до прије свега пар стотина година сазнавао унук на дједовом крилу у причама за лаку ноћ. Од небројено фотографија која указују да су људи имали контакте са диносаурусима изабрао сам само неке:

Фигурице и ћупови из Перуа (старости око 3.500 година) које се чувају у Акамбару музеју САД;

Петроглиф из Великог кањона;

Цртеж старосједилаца Аустралије – Абориџина;

Детаљ са чувене Иштар капије у данашњем Ираку;

Рељефни украс на улазу у један од храмова Анког Вата у Камбоџи;

На крају и ми православни Срби често имамо у кући имитације старих икона на којем св. Ђорђе убија „аждаху“ која такође неодољиво потсјећа на диносауруса. Збуњени вјерници су често (прије познавања савремене палентеологије) овакав детаљ приписивали симболу зла – многобожачког свијета који је прогутао ријеке хришћана (и светог Ђорђа са њима).

Било како било, тешко је (и очима) вјеровати да су људи и диносауруси ко-егзистирали и то не само зато што нам је такву могућност од малих ногу искључивао образовни систем, јер нас је учио да су ти рептили били џиновске грађе па се човјек са њима не би баш могао наживјети.
Прије свега и данас постоје животиње које су веће и снажније од човјека, а диносауруси су у огромној већини били биљоједи те су опуштено пасли попут оваца у својим групама (оно што је и било месождера били су углавном стрвинари). Свакако понеки био и био наопак те се тражио јунак да му одсјеца главу-е испред пећина препуних костију несретних дјевица а и људи иначе.
Но нису само диносауруси били дивовке грађе – све животињске и биљне врсте су биле увећане (о претпоставкама зашто је такав био прасвијет биће више ријечи следећи пут) – дакле и папрати су биле џиновске а о биљкама чвршће грађе и да се не говори (када се данас вади дрвени угаљ, који је фосил прастарог дрвећа, копа се у дужину и преко 200 метара јер је толика била висина стабала из праисторије). Гусјенице су биле дугачке и по два метра, крокодили као данашњи дубли аутобуси (трамваји), птице, инсекти, ирваси, мамути, пингвини, шкољке – све је било џиновско. А митологије нам откривају (не треба ни приче из давнина поптуно одбацити јер су неке од њих утемељене на стварним догађајима те их поједини историчари сматрају првом историјом) да су и људи били дивовске грађе па као такви су били потпуно равноправни фактор у свом животном простору. Наравно, тамо гдје недостају докази, све постаје ствар вјере (често нажалост и предрасуде), овим путем само желим да укажем да постоји потпуно реална и логична могућност да су људи и диносауруси могли живјети заједно без веће егзистенцијалне угрожености.

И за једне и за друге.