ШТА БИ БИЛО ДА ЈЕ БУДИМИР ТРАЈКОВИЋ ОТИШАО У ИРАК

Сви се са носталгијом присјећају храброг Будимира Трајковића који је због љубави пропустио животну шансу да на вријеме нагули са ових простора, заради дебелу кинту у братском несврстаном Ираку и да се врати као господин човјек са приколицом гиспаних фигура и непроцјењивим животним искуством. Да, тада у Ираку су цветале руже, земља била поносна и стабилна, брко на демократским изборима имао и по невјероватних 100% гласова, што се не може десити ни у Јошиковој Води кад напију неког посматрача опозиционе партије. Мјесечна плата била 4.000 ДМ (данашњих барем 20.000 КМ) те и да је мали Буда одрастао уз јагњетину у умаку од рајских датула и да се купао сваки дан два пута могао је да ушпара 15 сомова мјесечно. Живот би му прошао у благостању, излетима, дискретним опијањима, не би знао за рат, санкције, оскудице, спорт, фрустрације. Наравно, лагано би почео паковати ствари кад би видио како амери сами себи руше зграде и пријете одмаздом цијелим средњим истоком. Тада би ионако Слобо био у Хагу а издајници на власти тако да би се мирно, уз изговор да се пожелио домовине, могао вратити почетком 2002. са неких 787.500 КМ у штеку и свега 54. године живота. Дакле, умјесто што је остао са оном анемичном жујком с којом није дочекао следеће пијукање и провео године у пјесми, скитњи и хаосу 90-тих Буда је могао да:

1. Купи стан неких 70-80 квадрата (да не плаћа превише гријање), негдје типа на Вождовцу.
2. Поред тог стана могао је да купи и још два мања у комшилуку да издаје студентицама и ужива кад га једном мјесечну ословљавају са „газда“. Ту ето да капље лаганих 600 еврића.
3. Да закупи такси и прича сваком ко уђе у њега „ја сам обишао свијет, живио у Ираку 35 година, возио свугдје а нигдје овакву стоку нисам видио“
4. Да закупи страћару у којој би величао хашке оптуженике, лијепио карте Републике Српске Крајине, пушта родољубиве пјесмице и служи на карираним љепљивим мушемама јефтину цугу уз понеку туру мезе у виду сланине сапуњаре и некаквих уштипака да се прича по граду „јест рупетина ал има брате душу“.
5. Да спонзорише спот Ане Николић док је још била у женоликом издању „Хоћу да те гледам док се љубиш са њом“. И да је гледа. И да јој узме број да је послије части у горепоменутом брлогу.
6. Доживотно да се претплати на „Политикин забавник“.
7. Да купи комплет репринт едицију стрипа у Краљевини Југославији „Мика миш“.
8. Да заједно са Еленом Караман Карић заврши приватни факултет „Jap Cheng Hai“ на бази традиционог фенг-шуиа и да од ње зајми скрипте, а касније да заједно дизајнирају по интуицији а не по слијепим стандардима.
9. Да масно лаже у шокантној бестселер биографији младе ирачанке коју је наводно интервјуисао.
10. Да да интервју жутој штампи у којој говори о урушавању моралних вриједности и да наслов буде „Срце је тамо гдје је дом“.
Но о свему овоме Буда данас може само да сања. Дане након раскида проводио је у кул расположењу, радуцкао је тамо-амо, филозофирао, пијуцкао, свирао гитару, шеретки се смјешкао људима који би га препознали и честитали на останку, говорио да свима није проклет за парама, а проблеми да ће се већ некако ријешити.

Словенци, Хрвати и остали добили републике. Ко***ебе. Шиптари дивљају. Ко***ебе. Инфлација, „Бољи живот“ се емитује, незадовољне жене хоће за 8.март у Солун. Ко***ебе. Свак се живи ваздиго нико ништа неће и не зна да ради а свко пљује систем. Ко***ебе. Борис Новковић главни превртач јужнословенских младица. Ко***ебе.

Еее Будо будало.

ФИСЕН (ЊЕМАЧКА)

Фисен је најљепши град на граници а вјероватно и на свијету. Има свега 14.000 становника, Лех ријеку са водопадом, велико језеро Форгенс, три мања и десетак малих (у кругу од 5 километара) а од првих алпских планина удаљен је мање од 10 км. Од границе са Аустријом дијели га нешто више од једног километра. У старом граду има 4 веће улице свако од њих има по неколико бајковитих хотела, ресторана, кафића. Колико видим цијене нису много папрене (отприлике дупло веће него код нас што за ову љепоту није много). Ако икада будем путовао знам гдје ћу ићи. прилажем слике без сувишних кометара:

Фисене ето ме!

ГОРИЦА (ИТАЛИЈА)

Горица је градић од неких 35.000 становника на самом сјеверо-истоку Италије. Наслања се цијелом дужином на Словенију, која је након Другог свјетског рата очекивала да уз Трст добије и овај градић као гратис. Недобивши очекивано, вриједни и шкрти јанези нису очајавали, већ су током педесетих година уз поменути градић изградили свој – Нову Горицу. „Стара“ Горица постоји дуже од миленијума. У средњем вијеку је била под хабзбурговцима (или тако некако) те је важила као отворен, космополитски град. Током највећег свјетског сукоба претпрпила је разарања. Али сада изгледа једнако лијепо као и прије.

Фонтана на највећем тргу.

Главна раскрсница у старом дијелу града.

Једна од капија твђаве.

500 метара од границе, стражари данас одмарају…

За заљубљене и… имуне на влагу.

Споменик који гледа на шармантне кафиће. Овдје би био мерак пиву двогузу одврнути.

Прелијепа црква.

Прва кафа јутарња, мирис твојих паркова, ја и другови…

Ко кани коначити овај хотел не изгледа лоше. А јест жут…

Изнутра изгледа дискретније.

Надам се да има барем кабловску.

ШТА СЕ ЗГОДИ КАД СЕ ПЕНДРЕК РОДИ

Не знам колико често се ово другима дешава али мене полиција зауставља сваких 2-3 мјесеца и то из различитих побуда. Да ли је то из разлога што ходам мршав, запуштен, са капуљачом на глави и навиком да причам сам са собом, углавном често се и прилично неугодно опходе према мени. Добро јутрос сам погријешио. Идем прије 7 лаушким вилајетом, једва да је свануло, кад иза неке улице која је толико мала и не служи ничему (сем очигледно томе да полиција попуњава буџет) затруби полицијско ауто. Ја већ увелико прошао, нисам навикао да ми трубе полицајци и то зјело рано усред пустахије, кад оно видим неко маше да приђем. Приђох они не излазе, пита (онај што прича) „јел се чујемо“ и „да ли сам далтониста“. Ја тек тада сконтах да ми пребацују што сам ваљда прошао на црвено у оној поменутој уличици најмањој и најужој – за Гиниса. Искрено нисам ни семафор примјетио поготово боју. Кажу они тако и тако „још пред њима“ пролазим на црвено (а заиста нисам примјетио ни ауто) и пишу казну. Гледам ја у ону ћирилицу на униформама, а срце ми ко Русија (нек само брате није јединствена „Алијина“ полиција). Ма рекох „погријешио сам и пишите“. Ја признајем и кад нисам крив.

А то се десило коју годину раније. Тада сам ишао као и сав нормалан свијет до продавнице рођеним тротоаром. Наиђоше патролна кола (у сличну улицу као поменуту само на Мејдану) спусти онај што прича прозор и поче ме звати. Ја се почео окретати, гледам јел мисли на мене, особу која је била са мном или на неког трећег. Кажу они „ти, ти“ и ја шта ћу погледам лијево-десно у три корака, пређем до њих да видим шта треба кад они кажу да сам прешао на необиљежено мјесто улицу. Рекох кад, кажу они ево управо сад. Па рекох јесте крив сам, ал сте ме ви позвали. Кажу они сам имао 50 метара ниже пјешачки. Јебига ко ће трчати 50 метара тамо помислили би да бјежим. Ал рекох крив јесам и потпишем казну или шта већ. И ништа одоше они мени оста да уплатим неких 40 км. Дођох кући попишан рекох проћи ће и тај осјећај. Но навече ме ухвати нека мука и бијес, баш ме вазгузише. Шта ћу узех телефон зовем кога знам од инспектора. Каже један рођак у фазону да нисам ја то рекао не би ми вјеровао. Вели тужи их имају они као неку унутрашњу контролу. Каже мени мој добри тајо „сине плати ти то и сједи с миром“ а ја будала баш са оним свједоком па право у Министарство безбједности. Саслушали нас одвојено и на двије локације. Кажу све разумију и да ће провјерити. Одем онда и у Суд (не знам који је) кажу јавиће ако дође до суђења. Но не дође до суђења јер сам већ потписао кривицу а од унутрашње контроле добих обавјештење да немају доказа да казне В.Ш. и С.Л. Свједоков исказ су вјероватно игнорисали.

Једном ме код пекаре „Клас“ усред бијела дана заскочи неки човјек сав у црном и поче да галами и ужурбано тражи документа. Тад сам се баш прописно препао. Ал ето испита ме за три минута и гурну па отрчи даље. Ваљда гањали неког. Нисам му ни исправе видио.
Почетком ове године, док сам се враћао из школе у којој сам мијењао колегу, наиђоше патролна кола код АТВ-а и позва ме причљиви. Каже вади све што имаш из торбице. Мало ми би и смјешно ал шта ћу кренух вадити новчаник, пуњач за телефон, кључеве, некакав лист папира, но нервозно они преузеше торбицу и нађоше е-бук-ридер. Кажу да објасним шта је ово (и питају јел нешто смјешно јер сам се смијао док сам објашњавао чему то служи). Пошто су хтјели да се на сред улице и скидам рекох чиме се бавим (очигледно су мислили да се не бавим ичим барем не легалним). Промјенише тон и без поздрава затворише ауто и нестадоше.

Најсмјешније је било прије пола године када сам око 11 навече ишао на пумпу по „Политикин Забавник“. Ко купује тај часопис зна шта значи четвртак вече (ако је заборави до тад да га купи). И шта ћу кренуо ка пумпи, кад нека двојица пандура скочише на мене веле „пролази тамо и на хаубу вади ствари“. И опет исти артикли. Новчаник, пуњач, ридер… Кад узе стари дебели и наравно ћелаи полицајац отварач за пиво (из новчаника) и поче да се дере у фазону „а шта је ово“, јер је отварач био у облику грба Италије па му се учинило као да је то некакво хладно оружје. Видим ја опасно се затегли људи опет се ухватих професије, кажу – докажи! Искрено нисам знао како да докажем у 11 навече на пумпи чиме се бавим, па онај настави:
ШТА РАДИ ВЈЕРОУЧИТЕЉ У ПО НОЋИ НА ПУМПИ?!
Купује Политикин…
МОЛИМ!?
Купује Политики Забавник четвртак је сутра
МОЛИМ?!
Аман рекох сутра излази нови број нисам купио стари. Смирише се почеше питати што нисам и поп, рекох нисам се никад гурао и немам баш предиспозиције за тај позив. Људи се скроз промјенише, извињавају се кажу изледам и ходам као наркоман по пумпама ноћ ионако… Ма рекох све је у реду, навикао сам… Сједоше у ауто и одлазећи свирнуше.

Ал сам могао здраво нагребудити љетос на Кастелу. Исто дан све регуларно, бивши ученици позвали на пиву двогузу на зидић. И шта ћу помислих грехота дјецу уцвјелити и изневјерити, попијем мало са њима, кад однеку упадоше три плава мунгоса ко из црне легије. Видим ни „добардан“ ни „помозбог“ ја пружам руку једном он ме гледа и пита „Какав с ти?“ Знам клинци пунољетни, пију у норамлно вријеме не будалешу, кад се сјетих да млади пуше оне траве, рекох ако неком нађу милиграм ил беџ са мотивима пушења обрао сам зелен бостан. Срећом момци стварно прва лига, исправни, са мог краја, само пију и понекад неког млате, здрав живот ДРОГАНЕ. Чупају они мунгосу сваку травку око нас, брижљивије од Јефте, загледају са десет метара да није ко шта бацио, баш ми био неугодно. Она коштана сељачина што ме ни не поздрави поче да замахује руком на једног што му је некад нешто добацио. Углавном добро би, кажу момци свака част само нек нема дроге. Хух и ја кажем.
Дакле ово су само неки од сусрета са полицајцима у задњих пар година. Немали је број оних који су само зауставили питали гдје станујем и како се ћаћа зове. Тад би само чекао да ишћурлика моторола пар пута и са „хвала – довиђења“ завршио обострано угодан сусрет.

„КУТАК“ ЗА ЧАРОБНИ ТРЕНУТАК

Кафић „Кутак“ се налази преко пута парка Младен Стојановић (има још један у Борику али овај је познатији). У приземљу прастаре кућице као да је вријеме стало још док су се слушале плоче које красе ентеријер овог симпатичног здања. Слике додатно обогаћују цртежи даровитих ученика (попут Данијеле Михић, иначе моје љубазне сестре) као и разне старинске дрангулије. Шанк је прилично кратак, довољан тек за двојицу гостију. Пикадо и џубокс пружају додатни вид забаве.

Особље у виду конобара на свјетском нивоу, цијене више него приступачне (чај 1 км, а велико „Нектар“ пиво 1.80 км, „Зајечарско“ 1.50 км), музика феноменална, ријетко мјесто гдје се нико не мршти на Блок Аут.

Романтична баштица, са неколико столова. Предност овог кафића је и та што је у непосредној близини вуновлачарске радње па тако док вам се вуно влача можете уживати у омиљеним текућинама и звуцима.

Један савјет за крај. Кад падне мрак боље ићи кући и гледати 4 сата хумористичне серије на РТЛ 2 и бурно реаговати кад Џим заврне обрву или кад дебела Берта цинично пребацује до иритације исправном Алану. Живјели.