ШТА СЕ ЗГОДИ КАД СЕ ПЕНДРЕК РОДИ

Не знам колико често се ово другима дешава али мене полиција зауставља сваких 2-3 мјесеца и то из различитих побуда. Да ли је то из разлога што ходам мршав, запуштен, са капуљачом на глави и навиком да причам сам са собом, углавном често се и прилично неугодно опходе према мени. Добро јутрос сам погријешио. Идем прије 7 лаушким вилајетом, једва да је свануло, кад иза неке улице која је толико мала и не служи ничему (сем очигледно томе да полиција попуњава буџет) затруби полицијско ауто. Ја већ увелико прошао, нисам навикао да ми трубе полицајци и то зјело рано усред пустахије, кад оно видим неко маше да приђем. Приђох они не излазе, пита (онај што прича) „јел се чујемо“ и „да ли сам далтониста“. Ја тек тада сконтах да ми пребацују што сам ваљда прошао на црвено у оној поменутој уличици најмањој и најужој – за Гиниса. Искрено нисам ни семафор примјетио поготово боју. Кажу они тако и тако „још пред њима“ пролазим на црвено (а заиста нисам примјетио ни ауто) и пишу казну. Гледам ја у ону ћирилицу на униформама, а срце ми ко Русија (нек само брате није јединствена „Алијина“ полиција). Ма рекох „погријешио сам и пишите“. Ја признајем и кад нисам крив.

А то се десило коју годину раније. Тада сам ишао као и сав нормалан свијет до продавнице рођеним тротоаром. Наиђоше патролна кола (у сличну улицу као поменуту само на Мејдану) спусти онај што прича прозор и поче ме звати. Ја се почео окретати, гледам јел мисли на мене, особу која је била са мном или на неког трећег. Кажу они „ти, ти“ и ја шта ћу погледам лијево-десно у три корака, пређем до њих да видим шта треба кад они кажу да сам прешао на необиљежено мјесто улицу. Рекох кад, кажу они ево управо сад. Па рекох јесте крив сам, ал сте ме ви позвали. Кажу они сам имао 50 метара ниже пјешачки. Јебига ко ће трчати 50 метара тамо помислили би да бјежим. Ал рекох крив јесам и потпишем казну или шта већ. И ништа одоше они мени оста да уплатим неких 40 км. Дођох кући попишан рекох проћи ће и тај осјећај. Но навече ме ухвати нека мука и бијес, баш ме вазгузише. Шта ћу узех телефон зовем кога знам од инспектора. Каже један рођак у фазону да нисам ја то рекао не би ми вјеровао. Вели тужи их имају они као неку унутрашњу контролу. Каже мени мој добри тајо „сине плати ти то и сједи с миром“ а ја будала баш са оним свједоком па право у Министарство безбједности. Саслушали нас одвојено и на двије локације. Кажу све разумију и да ће провјерити. Одем онда и у Суд (не знам који је) кажу јавиће ако дође до суђења. Но не дође до суђења јер сам већ потписао кривицу а од унутрашње контроле добих обавјештење да немају доказа да казне В.Ш. и С.Л. Свједоков исказ су вјероватно игнорисали.

Једном ме код пекаре „Клас“ усред бијела дана заскочи неки човјек сав у црном и поче да галами и ужурбано тражи документа. Тад сам се баш прописно препао. Ал ето испита ме за три минута и гурну па отрчи даље. Ваљда гањали неког. Нисам му ни исправе видио.
Почетком ове године, док сам се враћао из школе у којој сам мијењао колегу, наиђоше патролна кола код АТВ-а и позва ме причљиви. Каже вади све што имаш из торбице. Мало ми би и смјешно ал шта ћу кренух вадити новчаник, пуњач за телефон, кључеве, некакав лист папира, но нервозно они преузеше торбицу и нађоше е-бук-ридер. Кажу да објасним шта је ово (и питају јел нешто смјешно јер сам се смијао док сам објашњавао чему то служи). Пошто су хтјели да се на сред улице и скидам рекох чиме се бавим (очигледно су мислили да се не бавим ичим барем не легалним). Промјенише тон и без поздрава затворише ауто и нестадоше.

Најсмјешније је било прије пола године када сам око 11 навече ишао на пумпу по „Политикин Забавник“. Ко купује тај часопис зна шта значи четвртак вече (ако је заборави до тад да га купи). И шта ћу кренуо ка пумпи, кад нека двојица пандура скочише на мене веле „пролази тамо и на хаубу вади ствари“. И опет исти артикли. Новчаник, пуњач, ридер… Кад узе стари дебели и наравно ћелаи полицајац отварач за пиво (из новчаника) и поче да се дере у фазону „а шта је ово“, јер је отварач био у облику грба Италије па му се учинило као да је то некакво хладно оружје. Видим ја опасно се затегли људи опет се ухватих професије, кажу – докажи! Искрено нисам знао како да докажем у 11 навече на пумпи чиме се бавим, па онај настави:
ШТА РАДИ ВЈЕРОУЧИТЕЉ У ПО НОЋИ НА ПУМПИ?!
Купује Политикин…
МОЛИМ!?
Купује Политики Забавник четвртак је сутра
МОЛИМ?!
Аман рекох сутра излази нови број нисам купио стари. Смирише се почеше питати што нисам и поп, рекох нисам се никад гурао и немам баш предиспозиције за тај позив. Људи се скроз промјенише, извињавају се кажу изледам и ходам као наркоман по пумпама ноћ ионако… Ма рекох све је у реду, навикао сам… Сједоше у ауто и одлазећи свирнуше.

Ал сам могао здраво нагребудити љетос на Кастелу. Исто дан све регуларно, бивши ученици позвали на пиву двогузу на зидић. И шта ћу помислих грехота дјецу уцвјелити и изневјерити, попијем мало са њима, кад однеку упадоше три плава мунгоса ко из црне легије. Видим ни „добардан“ ни „помозбог“ ја пружам руку једном он ме гледа и пита „Какав с ти?“ Знам клинци пунољетни, пију у норамлно вријеме не будалешу, кад се сјетих да млади пуше оне траве, рекох ако неком нађу милиграм ил беџ са мотивима пушења обрао сам зелен бостан. Срећом момци стварно прва лига, исправни, са мог краја, само пију и понекад неког млате, здрав живот ДРОГАНЕ. Чупају они мунгосу сваку травку око нас, брижљивије од Јефте, загледају са десет метара да није ко шта бацио, баш ми био неугодно. Она коштана сељачина што ме ни не поздрави поче да замахује руком на једног што му је некад нешто добацио. Углавном добро би, кажу момци свака част само нек нема дроге. Хух и ја кажем.
Дакле ово су само неки од сусрета са полицајцима у задњих пар година. Немали је број оних који су само зауставили питали гдје станујем и како се ћаћа зове. Тад би само чекао да ишћурлика моторола пар пута и са „хвала – довиђења“ завршио обострано угодан сусрет.