КАЗАНСКИ САБОР У САНКТ-ПЕТЕРБУРГУ (АЊА МИТРИЋ)

   

Једна од главних атракција Санкт Петербурга управо је овај храм.Казаски сабор,смјештен у самом центру града,изузетан је споменик руске архитектуре почетка 19 вијека.

На мјесту садашњег храма,прво се налазила мала камена црква Рођења Пресвете Богородице,у коју је 1737. године премјештена чудотворна Казанска икона,једна од главних светиња у Русији. У то име,тадашњи император Павел I,хтио је да изгради нови храм који  ће да личи на базилику Св.Петра у Старом Риму.

Након објављеног конкурса,проекат младог архитектора Андреја Никифоровића Воронихина био је изабран за реализацију.Изградња храма трајала је 10 година,1811.године храм је био завршен.

    Састоји се из 96 стубова,који се налазе на страни Невског Проспекта(главне улице Санкт Петербурга) и чине полулруг. Тиме даје утисак да је управо ту  главни улаз у храм,али по православим правилима,он се налази на западу а олтар на истоку.Висина износи 71,5 м а у унутрашњости храма стоји  56  гранитних стубова са капителима од злата.

   Иконостас главног дијела,обложен је сребром  а комплетан храм украшен скулптурама.

Комплетна унутрашњост храма подсјећа на краљевску палату.

Чудотворна Казанска икона Пресвете Богородице,због које вијековима у Казански сабор долазе људи,како из читаве Русије тако и свих осталих православних земаља.

Народ у реду чека да се поклони светињи.

Казански сабор зими…

и ноћу.

Поглед на главни улаз у храм

СИРОТИЊСКО ПУТОВАЊЕ – ЛИСАБОН

Мало је који град на свијету (поред Хирошиме и Нагасакија свакако) награбусио у једном дану као што је Лисабон 1.11.1755. До тада је овај град био један од најбогатијих градова свијета (а то је постао наравно пљачкањем, истребљивањем домородаца и продајом исти) те се несрећа често доводила у везу са Божијом васпитно-поправном мјером. Углавном тог дана мноштво људи се слило у град јер је био неки шокачки празник везан за покојнике. Због тога су цркве биле пуне а свијеће су горјеле у скоро сваком дому. Све је то било таман потребно да земљотрес прво разори трећину града а онда да избију бројни пожари. Да несрећа не долази сама лисабожани су сазнали на најтежи начин јер је пламен захватио арсенал на периферији који је експлодирао и додатно оштетио град. Преживјели и престрављени људи су хрлили ка морској обали као најсигурнијем мјесту. А онда је дошао цунами.

Лисабон је величине Сарајева (око 550.000 становника) но са удаљенијим предграђима има око 2,9 милиона односно четвртину становника земље. Искрено од овог града смо очекивали више од бројних немаштовитих, отужних улица са једноличним зградама ољуштрених фасада.

један од најљепших призора је управо овај са станице. Крећемо узбрдо ка Пантеону

Пут ка једном од лисабонских брда

Пантеон

Манастри св. Винсета

романтични лимунћњак уз манастир

поглед са терасе овог манастира

на врху брда видимо Лисабон као на длану

овако изгледају степенице којим силазимо до града

призор са десне стране док силазимо

путања кроз стари дио града

трг фигуеира

одмах крај њега трг Дон Педра 4.

овај трг у народу познати као „Росио трг“

Лисабон може да се похвали симпатичним улицама које воде до оближњих брда

но ми који смо пресити брда јездимо равницом ка мору (ово је Борхес хотел)

муниципиов трг

једна од пет улица које воде до трга Комерцио

величанствена капија ка чувеном тргу

Пространи трг Комерцио…

…који се расхлађује у океану…

укупна дужина нашег сиротињског путовања износи угодних 7 километара. Можда смо од Лисабона очекивали више али је просјечну оцјену извукао на шарм и на… море!

СИРОТИЊСКО ПУТОВАЊЕ – БУДИМПЕШТА

Будимпешта је један од главних градова (поред Беча, Братиславе и Београда) који је смјештен на лијепом, прљавом Дунаву. Величине отприлике као главни град Србије (око 1.700.000 становника) Будимпешту је неколико вијекова чувена ријека дијелила на два града – Будим („у Будиму граду чудно чудо кажу“ Мокрањеве Руковети) и Пешту тако да има два стара градска жумањцета.

Призор са станице у Пешти

од станице преко моста ка тврђави у Будиму

мостови на Дунаву су умјетничка дјела

Маргарит улица у коју ступамо у западни дио града

фонтана коју примјећујемо са десне стране док се пентрамо ка горњем граду

а са лијеве наилазимо и на пошту бајковитог изгледа

мапа старог града

улица ка тврђави

ускоро наилазимо на лутеранску цркву

у старом Будиму су смјештени и архив као и овај институт за музикологију

на врху старог града налазимо ову величанствену цркву…

…а поред ње Фишерманов бастиљон

док се спуштамо ка Пешти наилазимо на једну цитаделу са које пуца погледа на овај диван град

на самој обали Дунава налазимо чувену библиотеку

са друге стране ријеке видимо парламент

путања до парламента

Ваћи улица једна од најљепших у граду

вороштмни парк

споменик руским ослободиоцима из Другог свјетског рата. Мало је познато да се за Будимпешту водила једна од најкрвавијих завршних битака у прољеће 1945. због чега је прозвана „мали Стаљинград“

Црква св. Стефана

парламент са Кошута трга

изласком на Дунав код парламента бацамо поглед на Будим којег смо већ походили

Путања једнодневног сиротињског излета у Будимпешту дугаћка је округло 9 километара сасвим довољно да видимо неке од најзанимљивијих мјеста у овом феноменалном граду. Исплати се свих тих 60-70 евра.

ConCello Acoustic – или вријеме ја за праве музичаре

ConCello Acoustic чине четворица академски образованих музичара (добро једном је остао још дипломски ал сад ће и то): Александар Михић (гитара), Јанко Родић (вокал и гитара а по потреби и удараљке), Озрен Ћетковић (виолончело) и Душан Покрајчић (електрични клавир а иначе пише аранжмане за виолончело). Овај акустични састав карактерише (сем за наше прилике неуобичајеног инструмента виолончела по којем је бенд и добио име) вишегласно пјевање (укључивање свих чланова – „бек вокала“). Репертоар им је широк и растегљив – од балада до бржих поп-рок-латино-фанки ритмова домаћих и страних извођача. 

Право је задовољство слушати ове врсне музичаре (поготово онима са истанчаним слухом за квалитетнији звук а који су презасићеним бројним збрда-здола саставима типа вокал+синтисајзер или оба одједном) који плијене не само знањем, талентом и лакоћом свирања него и позитивном енергијом којом би и глувонијеми посматрачи били одушевљени. Тренутно наступају четвртком у „КСЕТ-у“ а петком у „Пукни зоро“ (бивши „Мохито“). Момци, желимо да Вас још дуго дуго дуго слушамо!

Saarbrücken (Њемачка)

Овај швапски град од 180.000 становника налази се на 3-4 километара од границе са Француском. Пресијеца га ријека Сар а окружују питома брдашца попут наших и Нолетових Шехова. Кроз историју (од средине 9. вијека када се Франачко царство подијелило на претече данашњих држава Француске, Њемачке и Италије) овај град су редовно чешљале куге и ратови. Посебно је за његове житеље био трагичан Тридесетогодишњи вјерски рат који је здробио Њемачку на 300 малих држава (а процјењује се да је број полунезависних државица типа наших достизао и бројку од преко 2.000!) Од десетак хиљада становника овог града преживјело је око 70 (и словима око седамдесет). Током 19. и 20. вијека око богате Сарске области отимали су се Њемци (који ту и живе већински) и Французи. Након 1918.године понижена Њемачка је морала да се помири између осталог и са губитком овог града који је, слично Ријеци у то вријеме био некаква врсте града-републике. Но чим су нацисти дошли на власт подручје Сарланд се изјаснило (у проценту од преко 90% за повратак матици). 1945 амери су га освојили и дали га на управи поново французима али само на неколико година. Модерни град је настао спајањем неколицине мањих из окружења средином прошлог вијека.

Панорама града

прва грађевина која нам мами пажњу након пређене границе

на Сару ћуприја са старе разгледнице

поглед са моста

позориште

улица ка старом граду

језгро старог града широко је свега 200 метара али то не умањује његову љепоту, напротив

главни трг фонтана

Лудвигова црква у близини

вијећница на тргу

евангелистичка црква св. Јохана

још једна црква сличног назива али друге подвјере

на сјеверу града црква св. Михаила (рекао би човјек швабе религиозни људи, но број богомоља углавном вара, неко би рекао „да као и код нас“ али наш је народ заиста много религиознији него западњаци којима цркве углавном служе за разгледнице и сувенире)

Улица Мартина Лутера ето протестанти нису џабе ратовали.