ПРИЧА О ЈОВИ КУКОЉУ ДОБИТНИКУ ИНТЕРГАЛАКТИЧКЕ ЛУТРИЈЕ

Комисија за регуларност Интергалактичке лутрије (ИЛ) састављена од представника сазвјежђа: Касиопеје, Тукана и Береникине Косе потврдило је ноћас око 22 часа по Андромедином А времену, да је добитник џек пота Јово Кукољ из Галаксије Кумове Славе, сазвјежђа Мудолије, планете коју маштовито називамо Гугл Земљом. Награде ИЛ су биле честе и веома корисне попут: свемирског епилатора, кошуљица за здравствену књижицу, наставака за кларинет, миришљавих блочића, разнобојних гумених чепова за флаше и слично, но сваких милијарду година господа из ИЛ би се удостојила да сретног добитника обдари једногодишњим супер моћима, стављајући му на располагање флоту летећих тањира, арсенал ласерског наоружања, армију аутодигестивних и фотосинтетичких војника као и супер брзе самоникле градивне елементе (које би директори ИЛ плијенили по презадуженим, нерентабилним галаксијама у стечају).

Пошто је Јово наше земље травка, одлучи он да коначно заведе ред у свом полудржавном полуентитету. Пусти браду, стави гел на косу, обуче зелену кошуљу, уђе у највећи свемирски брод и на фејсбуку објави пост у којем свечано изјави да је доста криминала, корупције, немара, непоштења уопште, позвавши све напредне истомишљенике да се сврстају на његову страну с циљем стварања боље будућности.

Како се излогова тако крену у акцију. Прво је посјетио објекте са политичким субјектима, чупавши кровове те је политичаре усисавао у једну џиновску кесу попут оне за усисивач „Слободе Чачак“. Могао је креирати и неку угоднију али баш је желио такву. Острашћено је сиктао преко разгласа: „ХААПСИИИ! ХАСПИ ГАМАД!!!“

Људи су хапшени без селекције, једнако се гнушао и позиције и опозиције а нарочито су му ишли на живце независни кандидати. Сви негдје се приклонили само се они нешто праве паметни мангупи. Е па нећемо тако колеге. Похапси он тако иљаду или двије. Но увидје да су у они као осип, једне састружеш други се појаве, готово идентични. Схвати Јово да мора да хируршки захвата дубље по народном тијелу.

Директори бројних предузећа лопатама су хранили партије. „За тешку болест лијек је горак“ правдаше се Јово и стави себи некакву беретку на од гела здрвљену косу. Похапси све директоре, разби олигархијско коло десетак породица које су формирале монопол у свеми и свачему. „ХААПСИИИ! ХАСПИ ГАМАД!!!“ јетко је одзвањало са звучника летећег тањира. Но не лези враже, како поскида директоре као да отклони камен са мравињака, испод њих су кључали помоћници, пословође, замјеници, секретари, кординатори, референти, чланови комисија, одбора и пододбора, савјетници и друга занимања које је тешко побројати и класификовати.

„Ампутације па то ти је“, помисли Јова устремљујући се на то џиновско паразитно дрво хуманоидне секвоје. Похапси богме десет хиљада у једном даху. Но опет не би боље преосталим људима јер сад и оно мало што је могло трошити не троши па се затвараше бројни локали, ресторани, хотели и уопште фирме које су живјеле од такве клијантеле. Престадоше са радом и предузећа које водише олигарси са армијом полтрона, те се још и повећа незапосленост. Истина Јово је предложио повратак на село, уплаћујући (од заплијењених пара) и средства за изградњу и механизацију те откупљујући производе повратника на село но врло мало се пријави да се тим тешким и досадним пословима бави, чак и оних који немају скоро ништа.

Онда Јово свом снагом удари по криминалу вјерујући да су они лош примјер нерадницима и безобразницима. Без подршке политичких моћника падале се као зреле крушке мали и велики дилери, убице, лопови, проститутке, спонзоруше, насилници, зеленаши, коцкари. „ХААПСИИИ! ХАСПИ ГАМАД!!!“ Похапшених би већ 50.000.

Озлојеђен због судства које је деценијама нијемо посматрало све те преступнике похапси Јово скоро све судије, адвокате и правнике приправнике видјећи у њима „зло сјеме“. Од пара које заплијени (око 10 милијарди марака) врати све дугове, и сваком становнику подари по 5.000 марака. Јовино име се прослављало три мјесеца ноћ и дан.

Но људи опет не бијаху бољи, поврати се незадовољство, неслога, завист, корупција, штеле, саботирање на послу. Осладило се Јови да хапси па се устреми на све људе за које је сматрао да не раде свој посао „онако како треба“. Иза решетака се нађоше доктори, просвјетни радници, духовни службеници, полицајци, новинари, фитнес инструктори, банкари, приватници који су кињили раднике и водили дупле књиге, скупи трговци. Видје Јово да је похапшених 100.000. Но како се потроши оно што им је раздијелио и како је позатварао скоро 80% свега преосталог што је радило, изби немала буна бивших радника и садашњих нерадника који су такође постали несретни. Прикључише се протестима и симпатизери бивших партија, као и рођаци већ похапшених. Да не би свемирских палија Јово би већ висио на бандери. Овако похапси још 400.000 незадовољних па се ситуација коначно смири.

Затвор постаде цијела једна регија прозвана приморско-затворска. Види Јово не иде на боље, пола година реформи донијело само кратке и скромне резултате са тенденцијом на горе. Странци су му већ одредили ћузу као диктатору, само чекају да се летећи тањири ваздигну. Одлучи онда бар да се освети крпељим човјечанства, поче да хапси све бетере, кладионичаре, беспослене испијаче кафа и пива. „ХААПСИИИ! ХАСПИ ГАМАД!!!“ Цифра укупно похапшених се попела на 800.000. Тада мањи дио републике остаде слободним а двије трећине постаде затворски комплекс.

Почеше му ићи на живци и бројни критичари по друштвеним мрежама, лажне патриоте и аутошовинисти, људи који смарају са својим (не)религијским убјеђењима, гробари, делије, лешинари, противници мањина, мањине које набијају свима на нос свој положај, људи који пишу „незнам“ заједно, људи који гледају „Парове“ па кажу „гледам да се смијем будалама“, геријатрија која уплати мјесечну карту да ронда аутобусима по цијели дан и хејта све и свакога, морални регулатори који предлажу ккаквом бизарном казном треба казнизи неког грешника… „ХААПСИИИ! ХАСПИ ГАМАД!!!“ „ХААПСИИИ! ХАСПИ ГАМАД!!!“ „ХААПСИИИ! ХАСПИ ГАМАД!!!“

Задња два мјесеца свог слављеничког мандата добитник ИЛ остаде са 100.000 непохапшених људи. Јово се изборао, осушио и пресамитио од хапшења. Од републике-затвора остави један комад за поштене, добронамјерне људе. Помисли да је све ово вриједило и да ће преостали слободни људи бити сретни. Али и ти људи који су били добронамјерни, нису показивали нарочиту животну снагу нити икакву иницијативу, убједљива већина их се родила да би се завукла у неки ћошак и чекала да њихових 60-70 година исцури. Врло мало их је преузимало одговорност и они су углавном снебивајући се и повремено хејтајући Јову (јер другог више нису имали кога), чекали да се већ нешто некако среди само од себе… Јово их није хапсио али је од сваке стотине изабрао по једног за које је сматрао да су изузетни људи, те је са њих 1000 кренуо у дивљину да ако већ не може да поправи свијет онда бар да његов свијет последњих мјесец дана његовог мандат окружују квалитетне особе. Међутим…

Хиљду људи је имало исто толико ставова, од којих нису одступали ни за милиметар, захтијевајући да буду слободни и равноправни при свакој одлуци. Из дана у дан све је било горе а Јово је осјећао све већи терет, јер је оптуживан да је на своју руку све покретао, да их је довео у дивљину, да нема топле воде, да нема правника који би регулисали међе, доктора који би лијечили, наставника који би дјецу описмењавали итд. Последњег дана управљања полудржавним полуентитетом Јово распусти све затворенике, стави себи лисице и сједе на бивше аутобуско стајалиште помисливши: „Цијели живот сам се окупирао мишљу да ћу да хапсим и тјерам људе да буду бољи, а нити сам их поправио нити сам уживао у посматрању маслачака како расту. Моје заблуде су била моја робија, моји комплекси су ме одрезали од ове пролазне љепоте, а слијепа сујета ме давила више него сви непријатељи заједно. Баш сам био будала“, рече Јово сада већ остарјели човјек, прегажен погрешно усмјереном сопственом неблагодарном енергијом која му је сисала задње капи живота из вена…

Гледајући летеће тањире како нестају у даљини и чувши сирене полицијских возила, Јово уздахну и понови: „Баш сам био будала.“

БАЊАЛУЧКА РОК СИМФОНИЈА ОДУШЕВИЛА СУГРАЂАНЕ

Педесетак талентованих и музички школованих ентузијаста који чине бањалучку „Рок симфонију“ синоћ је „запалила“ љетну позорницу тврђаве Кастел. Улаз је био бесплатан а људи су попунили сваки дјелић простора за публику па су  многи нашли мјесто тек на околним зидинама. Извели су укупно 19 пјесама од Ганса, Мајкл Џексона, Маталике, Прл и Рем Џема, Редиохеда, Нирване, Лед Цепелина, Квин па до Готјеа и Адел и других. Музичка чаролија трајала је 1 сат и 45 минута. Искрено одавно нисам био на љепшем коцерту, чак и кад узмем у обзир публику. Хиљаде људи као у позоришту (да не кажем као на стадиону Сјеверне Кореје) нико се није ни затетурао од пића, нигдје ни једну згажену лименку нисам видио на трави. Распон година од неколико па до готово пензионера. Једноставно ријетко виђен музички и културни догађај.

Идејни творац овог дивног музичког подухвата је гитариста Драган Моцоња, који са члановима бенда „Тупас мене“ чини кичму Рок симфоније. Диригент је Бранка Митровић Радошевић, феноменални вокали су Милана Смиљанић, Давор Тојчић, Дијана Јосиповић, Вања Мишић, док су за „репате“ звуке задужени момци из Брутал Протест-а, а све то прати оркестар и хор, који сјајно заокружују овај јединствени музички пројект. Душан Покрајчић ради аранжмане за хор, а Милана Смиљанић за оркестар

Ово је тек 4. наступ бањалучке Рок симфоније, трећи (подједнако успјешан) одржан је у Градишци.

Прва два наступа, са којим су се и преставили домаћој публици била су у Банском двору. Улаз је такође био бесплатан а Бански двор претијесан обе вечери.

Не треба ни напомињати да се до зараде долази тешко или оно чешће – никако, али баш због свега тога треба подржати ове сјајне људе на сваки могући начин, прије свега промоцијом и подршком „са трибина“. За надати се да њихова енергија неће ишчезнути у општој летаргији, дефетизму и малодушности наших суграђана и сународника и да ће још дуго дуго наступати пред све више публике.

Људи нека вам је сретно и жељно чекамо следећи сусрет!

Kunsthaus (Беч)

Кунтхаус је музеј посвећен модерној умјетности. Зграда је направљена 1892 за потребе фабрике намјештаја коју је држао један господин, јеврејин дакако. Тридесетак година доцније у тој породици родио се Фидрих Хундертвасер који је био умјетник (оће то тако – ћаћа капиталиста, мали умјетник). Било како било зграда је адаптирана крајем прошлог вијека а као музеј ради од 1991. Најчешће поставке су везане за 60-те године 20. вијека. Туда је њушкао и онај Ворхол што је од распале станчине направио дрогерарију и куплерај па испао кул.

Налази се у Ландштрасе дисктриту 150 метара од канала који се улива у Дунав.

 нова шарена фасада загрнула стару досадну

 

 

фонтаница и хаустор

 

кафић са башчом обилује зеленилом

 

из кафане се пење ка изложбеном простору (укупно око 4000 квадрата

  

степенице ка салону

 

чак је и ве це у фазону. Сјајно мјесто.

СИРОТИЊСКА ПУТОВАЊА – БЕОГРАД

Београд је десети и вјероватно последњи град којег на сиротињски начин походимо. Једини на листи и којег сам посјетио и у кога сам се заљубио до ушију. Он није лијеп као Париз, Беч, Праг, Венеција, Будимпешта, Барселона, Лисабон, Амстердам ни Рим (неки француски архитекта је рекао да никад није видио ружнији град на љепшем мјесту). Нема ни богзнакакву душу. Ал узалуд – без душе је лијеп (Цеца). Удомио је 1,2 милиона становника, а са разним брдима, потоцима, луговима и буџацима има нешто више од 1,6 милиона житеља које грицка константно  бездушно и неповратно. Уз сусједну Винчу један је од најстаријих градова Старог континента. Када би се притиснула његова историја исписивана 5.000 година, потекло би крваво море jeр по подацима енциклопедије Британике, за Београд се кроз миленијуме ратовало око 2.000 пута и жртвовало 6 милиона људи! Једина европска престоница која је у 20. вијеку бомбардована три пута…

Путања од 11 километара није ни изблиза довољна да би се овај чаробни град упознао. Али можда је и боље да остане тако.

 

Десно од станице нас дочекују ове двије неодољиве маторке, зграда Београдске задруге (напокон је започела ревитализација овог монументалног објекта) и хотел Бристол.

Пентрајући се према Калеменгдану долазимо до најљепшег дијела града – Косанчићевог вјенца који у себи љубоморно крије дух с почетка 19. вијека. Ова кафана се зове „знак питања“ јер својевремено нису могли наћи адвекатан назив који би пристајао кафани уз Саборну цркву.

 треба признати да је кафана десетак година старија саграђена око 1830. г.

 

конак кнегиње Љубице (жене Милоша Обреновића) и зграда Патријаршије су у најближем комшилуку цркве и кафане упитник.

 десно идемо ка Калеменгдану чувеној великој тврђави

 

скроз лијево налази се чувени Побједник „голаћ“ симбол града. Поглед на ушће Саве у Дунав оставља без даха.

 

Зиндан капија на десној страни осматра Дунав.

 Кнез Михајлова

 трг Републике или у жаргону „код коња“

 хотел „Москва“

 трг Николе Пашића

 

Нови двор

 

кружни ток „Славија“

 величанствени храм Св. Саве

 у повратку на Ташмајдану црква св. Марка

 прелијепа ботаничка башта „Јевремовац“

 

овај сиротињски прескромни обилазак Београда завршавамо са боемском четврти „Скадарлијом“ у којој наавно више нема ни „б“ од боема већ само капиталисти узимају кајмак. Станица није далеко, само низбрдо…

КАКО МЕ WHITEPINS НАГУЗИО И КАКО СУ ДРУГИ НАГУЖЕНИ ПРЕКО МЕНЕ

Поменута фирма за онлајн истраживање тржишта, у протеклој години је оцјењивана од стране бројних корисника (несретника) као легална и поуздана. Прича иде овако: даш податке типа лична карта и било који одрезак уплатнице рачуна за комуналије, чисто ето да се види да ниси лажњак ни терориста и кликаш лијепо на пар сличица дневно (од двије понуђене) која ти се више свиђа. При том ко фол зарадиш пар еврића јер је твоје мишљење (коначно) постало неком значајно. Паметнији од мене одмах су изразили сумњу у такав вид зараде јер је то много пара готово низашта, али онда су стигла нешто реалнија обавјештења у фазону „дигните 20 посто зараде да би могли даље кликати“ (јер би стопостотним подизњем потрошили све миље, а шта су миље то више није ни важно). И кад све се проконташ убједиш себе да је то могуће, јер рецимо за три мјесеца свакодневног кликања зарадиш 400 еврића а исплате ти 80  па ето опет није лоше. Налажост све велике преваре почну са сочним мамцем тако су током готово цијеле протекле године исплате лијегале на скрил или пејпал рачун :

  докази о уплати.

Гладни народ је лако и халапљиво гутао идеју да ће на лаган начин зарадити коју кинту, а наравно пошто се број миља увећава увођењем других у секту вајтпиниста, апостоли нове агенције за истраживање тржишта разгмилили су се по интернету као крилате змије да би за годину уграбили око 50.000 личних података које ће служити за ко зна шта. Највећи проблем је у томе што су исплате редовно стизале и крајем прошле године нисам могао наћи ни један једини лош коментар на поменуту платформу. А онда је све стало. Последња уплата је предочена јавности 5.12. Послије тога и након навршених 90 дана рада, није се могао одредити проценат исплате, слике су се понављале а сајт је изледа потпуно напуштен. Мада су се господа из фирме јавили као да има много лажних профила и да све иде на стенд бај што се тиче исплата и нових чланова. Но упоредо са гласинама како су неки из вајтпинс компаније ухапшени у Италији стизале су и поруке да исплата касни али да поновно креће те да је ова контроверзна компанија најпоузданија по овом питању.

И шта сад? Осим што су лични подаци на интернету подложни разним финансијским марифетлуцима (а дате лијепо и број скрил или пејпал рачуна, а са сликом личне карте виде ваш потпис и серијски број а са уплатнице за комуналије и вашу адресу) мене највише брине што ће фамилија да ме зајебава, вјероватно доживотно. На пар слава сам ватрено бранио вајтпинс у којег сам се уздао као у Јужни ток, да су ме редовно запиткивали како иде „кликтање“. Толико су били убјеђени да нећу добити ни фенинг да ми је чак и пунац свечано и јавно обећао да ће уплаћивати дупло од укупне моје зараде. Најгоре је било код тетке за Јовандан. Сву окупљену фамилију сам нападао што ме опет потцјењују (иначе на тим славама се под редовне зајебанције уврштава и злогласна топ листа папучара у широј породици на којој сам био као Макаби у Јадранској лиги, а упркос евидентно бољој ситуацији добих од тетке папуче за зиму које би јетију биле таман).

Срећа у несрећи преко мене је у овај посао ушло 2-3 људи. Но свакако сваком вајтпинс раднику би савјетовао хитну промјену личне карте, јер са неважећом гледаће да користе од неког другог магарца, кад их већ машала има у изобиљу…