КАКО НАС ЈЕ ПАР ЛОПОВА ПОЗАВАДИЛО И ОСТАЛЕ РЕГИОНАЛНЕ БАЈКЕ

Расправе поводом доношења новог, црног и прецрног Закона о раду, којим би се и ово мало права радника прецртало, а наша земља вратила у доба развијеног феудализма, са собом доносе оне старе заблуде типа: национално оријентисани политичари су изманипулисали јадни, глупи народ, па су их позавадили, а данас се одржавају у богатству захваљујући реторикама и демагогијама које миришу на сиров бензин (што је свакако у одређеној мјери тачно). Са друге стране позивају се људи да се „коначно окупе и организују јер смо доста били пасивни конзументи лажи“ итд.

Па какав је то онда рајски народ овдје живио, у тој земљи добре раје, фабрика, меда и млијека?

bolji-zivot

Култна серија „Бољи живот“ могла би се посматрати (кад би се ољуштрила од уобичајених сценарија типичне за сапунице) као енциклопедија трулежи у којем је предратна Југославија плутала. Не, ту се није помињао национализам као архизло свега што нам се касније десило (сем изузетка када војници при крају серије а и државе неће да пјевају исту пјесму). Ту се приказало како просјечан „југословен“ размишља и обитава у свом (не)природном станишту. Народ који неће готово никакве обавезе, који се стално на нешто жали, који нема никакву стратегију и којем је увијек неко други за све крив. Бранисав Лечић урлајући на милицију у филму „Три карте за Холивуд“ за тај исти народ каже: „Овај народ је непријатељ ове државе! Овај народ је на све пљуно и свега се одрек’о! Овом народу ништа није свето!“

преузимање

Када се Југославија први пут распадала Слободан Милошевић (тај некрунисани архизлочинац, медисјки сатанизовани јахач апокалипсе и вијесник националистичког зла) налазио се у мајчиној утроби те као фетус није узео видљивог учешћа у масакру над Југославијом за коју ће касније управо он бити окривљен и управо због одбране исте, само скраћене несрећнице због које је и завршио на црној листи Нато-а, а касније у казамату гдје је испустио оно мало душе под врло шкакљивм околностима.

sheveningen-haski-tribunal-zatvor-srbi-presude-najduze-kazne-1353446506-232134

А до тада све било у Југославији супер. По градовима СР БиХ (Сарајеву, Тузли, Бањалуци а можда и Мостару) ухватила се танка скрама југословенства, зачињен бројним мјешовитим браковима. Међутим по селима се знало ко је ко. По селима није било Југословена. Моји дједови (обојица једва побјегли од усташког ножа као дјечаци) су знали врло добро гдје су „шокци“ а гдје „турци“. Било је добрих комшијских односа, али и туча, каменовања, вријеђања. Мог ћалета који није мрава у животу згазио, пребилу су муслимани из другог села, јер је са другаром у повратку из кафане пјевао народне пјесме крај џамије. Ко би дакле одударао од формуле братства и јединства, гдје су сви црни једнако црни, а сви бијели једнако бијели, те ко год би извиривао из те ћораве вреће у којој су сви без питања и етикете завезани, лијечио био се тврдом гумом пендрека народне милиције.

Дакле, проблем није бануо с неба заједно са гласачким кутијама вишепартијских избора. Проблема је било вијековима уназад, комшије су наскакивали на комшије са куком и мотиком у оба свјетска рата, као и за вријеме свих 14 буна које су Срби дизали против Турака током 19. вијека. И готово увијек су муслимани и католици се удруживали против православних. Чисто да не буде забуне.

Површност као плацебо терапија за све дубоке ране народа у Босни и Херцеговини

„Сви смо исти“, „национализам убија“, „србуј макар салму пас’о“. „**бо вас ваш национализам“ све су то толико честе и готово потпуно бесмислене пароле којима се шаљу бесциљни апели да се „народ освијести“. Како да се освијети? Да престане истицати националне симболе, да пригрлимо сви једне друге, да све буде опет супер као некад што је тобож било? Да није важно како нам се зове држава и ко нам кроји капу, пише историју, одлучује ко ће радити а ко добити отказ по националној основи? Ко нас тужи а ко богме и суди?

Друго важно питање (чак и ако смо се у теорији, тријезно-лабараторијским условима успјели већински отргнути од челичног самозадовољног етноцентризма) ко ће се борити за опште боље сутра? Који су то кораци којим би дошли до свијетлије будућности у којој ће бити лопови у затворима, гладни сити, а народ коначно задовољан? Шта ће радити народ? За сада народ ћути и вреба по друштвеним мрежама празнећи свој отекли и преосјетљиви его у виду бесконачног броја коментара, упадица, анализа, жалопојки за унесрећеним и клетве неправедно ухљебљеним а богме буде ту и понекад и која пријетња како појединцу тако и читавом народу.

На томе углавном све и остане, јер како ствари стоје народ у догледно вријеме неће устати у одбрану својих права. Народу се то не ради. Народу се не диже гузица. Тај исти народ не би баш да ради напорно. Тај исти народ не би баш да нахрани неког гладног. Прије би ратовао него волонтирао за опште добро. лакше је рушити. И слађе. Јер они други су криви. За све је онај њихов главоња крив. А шта ће народ јадан, крив што се овдје родио. Што нема перспективу ни мотива да се бори. Може само да сједи. И мрзи.

Не дао Бог да се ових пар милиона икад пресели у неку уређену земљу, гдје се за висок стандард заврши редовно као инвалид рада пред сам крај живота. И најбогатија држава би пропала, јер не би имала затвора за све преступнике ни домове за све нераднике, ни јавне кухиње за све гладне. Ни психијатрије за све помрачене мржњом. Боље је овако.