ЈЕДРЕНЕ (ТУРСКА)

Једрене, турски град на тромеђи са Грчком (удаљен 7 км) и Бугарском (удаљен 20 км), подигнут је у вријеме римског цара Хадријана на ушћу ријеке Тунџе у спору и мутну Марицу . Има око 140.000 становника. У Византији важан град на путу за престоницу Константинопољ. Око њега се гњавили Бугари и Византијци, па Турци и Византијци и на крају Руси, па Бугари и Турци. Нешто мање од два вијека престолница Османлија (освојио га султан Мурат I који се управо из објективних разлога пензионисао током битке на Косову 1389.) Након пада Цариграда под Турке, Једрене је постао нешто као Лакташи Бањалуци и њеним водећим падриносима. Било је ту разних „Калдера“, вила и ловишта, као и чувено јахалиште по избору.

 центар града три са два км

На Марици ћуприја, да, да исти господин је пројектовао – Миман Синан.

Једрене није нарочито мултикултуралан град. Рекло би се да је права турска касаба (овај пут и дословно), као некада Хоча или Варцав-Вакуф. Изузетак представљају ова два вјерска објекта:

 

Синагога                                                                   бугарска црква св. Георгија

У овом граду нема много грађевина преко три спрата. Из сателита Једрене изгледа као хипертрофирани Лауш.

 

Рустен-паша базар и у њему као у нас на Ханишту некакав простор за предахнути.

 

Али-пашина чаршија                                                базар

 

Новији дио града потонуо у чамотно сивило иначе плодне Тракије

 

У центру постоји некакво шеталиште али као што видимо по њему се не шета женски свијет. Десно видимо тржни центар капацитета типа оног у Челинцу (фризер, кладионица, фото радња, кафе-пицерија, мобил шоп).

 

Ово је фото Гуркан                                                  а ово вецеови за баје и бајанке

 

 

Да се народ у овом посо-кућа-ђамија граду не би почео вјешати на кваке направили су и пар фонтаница

 

има ту и некаквих споменика

 

Тата Ататурк                                                            жееђаан

 

статуа поменутог неимара и моста на Дрини        а ово је споменик посвећен љигавој борби у којој се борци науље и чупају за џепове од фармерица (на паљанском језику: панатале) па се покушавају тако оборити.

 

Има ту и некакав музеј ал слабо је то све, нема ништа читаво за погледати

 оно по чему је овај град свакако најпознатији је ова чувена (иначе једна од бројних) Селимова џамија. Кажу да тај султан (син од Сулејмана из серије) није био нарочито способан, тј. понашао се као типичан татин син, живот проводећи у отупљењу чула од порока, но ипак ће остати у историји по наруџбини ове богомоље. И то је онај Синан правио. Узор му је била свакако бивша црква Аја Софија.

 

капија                                                                         предворје

 

купола                                                                         ентеријер

 

 

Панорама града са ове величанствене џамије

 

И за крај мало историје: у борбама за Једрене 1913 године, током Балканских ратова за ослобађање православних народа од Турске, српска артиљерија је толико рокала по Једрену да су Бугари након великих борби ипак успјели заузели овај стратешко важан град. Србима је то значило као освету за кобни пораз на Марици 1371. године. Пут за Цариград био је чист. У писмима многих наших војника одише туга што су велике силе наредиле повлачење, јер су Срби толико били у еурофирији да су мислили да 500 година робовања могу наплатити баш у Цариграду. Међутим и успјешна борба за Једрене скупо је коштала – 8.000 наших војника. Бугари, којима је овај град припао, потпуно су занемарили помоћ српске артиљерије без које не би заузели град, а чак су и на крстове наших погинулих војника мијењали презимена у бугарска. Невиђена бугарска алавост (јер су и даље хтјели цијелу Македонију па и Солун и дио Румуније) скупо их је коштала кад су је напале све сусједне земље.

Једрене је поново припало Турској.