Сиротињска галерија – Хијероним Бош

Да је добре дроге било у Холандији и крајем 15. вијека, показују и дјела холандског сликара ренесансе – Хијеронима Боша. Презиме му није било тако, већ га је сковао од назива неке јужне холандске покрајине у којој је живио. Данас то исто презиме чујемо најчешће у вези са сервисом електричних алатки. Дакле, сликар Бош је први сликао слике у фазону „Гдје је Јура“ (женина примједба), дакле много некаквих ситних накарадних животиња и људи на великим платнима. Осликавао мотиве раја и пакла, најчешће наравно за своју душу, јет тад није било цркве које штују ванземаљце, која би и на оваквој слици пронашла религиозни смисао. Наредна покољења су у овим дјелима тражила трагове секти, мађија, лудости, опијата… А Бош се изгледа само добро забављао.

 

Hieronymus_Bosch_095

„Седам смртних гријехова“

 

800px-StJohnWildernessBosch

Свети Јован у дивљини

 

 

BoschCureofFolly

„Вађење камена мудрости“

 

Hieronymus_Bosch_-_Christ_Carrying_the_Cross_-_WGA2498

„Скидање с крста“

 

Jheronimus_Bosch_011

„Лађа са лудацима“

 

strasnisud_za_stavljanje „Страшни суд“

 

kuszenie-św.-Antoniego

„Искушење светог Антонија“

 

И коначно чувени триптих:

pakao raj vrt

„Врт уживања“ са рајем и паклом

spoljasnje_krilo_za_stavljanje спољашња крила затворена

15adorat

Обожавање дјетета

 

12thorns

Крунисање Христа трновим вјенцем

 

10deathm

Смрт и шкртица

 

04epipha

Богојављање

 

10cana

Вјенчање у Кани

 

1paradi2

Блажени и проклети

 

05patmos

Свети Јован на Патмосу

 

 

Advertisements

Сиротињска галерија – Питер Бројглер Старији

Питер Бројглер Старији је фламанско-холандски сликар ренесансе из 16. вијека. У његово вријеме, протестантске холандске провинције су се након, отимања од католичке Шпаније почеле нагло богатити, услијед повећане трговине и развијања занатства а самим тим и градова попут Антверпена у којем је овај сликар провео значајан дио свог кратког живота (око 40 година). Због сликања шаљивих ситуација и сеоских прилика звали су га још и „смјешни Бројглер“ и „сељак Бројглер“. Имао је и неке синове, исто сликари (један се прозвао и „Млађи“) али нису досегли очев опус и генијалност. Тата им је сликао и некакве слијепце, кљасте и муњене али за БЛаги БЛог филтрирам ова дјела:

zetva

„Жетва“

 

senokos

„Кошење сијена“

 

zemlja dembelija

„Земља дембелија“

 

zimski pejsaz

„Зимски пејсаж“

 

lovci u snegu

„Ловци у снијегу“

 

seoska svadba

„Сеоска свадба“

 

seoska igranka

„Сеоска игранка“

 

ikarov pad

„Икаров пад“ (какав краљ нацртао брдо ствари а Икар пљуснуо као камен у ћошку“

 

boba mesopusta

„Борба месопуста“

 

trijumf smrti

„Тријумф смрти“

 

vavilonska kula

„Вавилонска кула“ (теоретичаи завјере су нашли смисао живота кад је некакав битна административа зграда ЕУ направљена у фазону ове грађевине).

 

01games

Дјечије игре

 

11calvar

Христос носи крст

 

20dulle

Луда Мег

 

30rebel

Пад побуњених анђела

 

20innoce

Масакар невиних

 

01parabl

Слијепац води слијепе

 

05saulsu

Самоубиство Саулово

 

 

 

20 ГОДИНА ОД НАЈСРЕЋНИЈЕГ ДАНА У БИХ

5605b59d-cfe0-4850-b04e-5fb60a0a0a64-dejton-sporazum

У 13,30h у Крајишникову собу упада Милошевић и честита нам: “Територија Републике Српске је лепа и широка. Добили сте пола Босне, чисто Подриње, све градове у Посавини, сву Посавину изузев једног малог парчета. Ни жица не сече коридор! Бањалука има залеђину, коридор за Горажде је свега 3 километра, урадили смо што смо могли. Немате разлога да будете незадовољни.” Погружени, сви ћутимо. Онда ће Крајишник: “Ништа то не ваља!” Настаје препирка на ивици непријатне свађе...

Oвако у свом дневнику професор Никола Кољевић описује сазнање да је потисан Дејтонски мировни споразум за, до тад ратом опустошену БиХ.[1] Три и по године бестијалног братоубилачког, грађанско-вјерског рата, званично је однио око сто хиљада живота, са барем још двадесет хиљада несталих и на стотине хиљада расељених лица, било је потребно да би се створио какав-такав и за све језиво болан компромис о погледу уређења БиХ. Срби, чији су се политички представници залагали за очување прво дугачке па онда кратке Југославије, нису могли да дозволе да, уз све жртве које су вијековима подносили за слободу и низ геноцида који су их десетковали, поново буду мањински и самим тим угрожен народ у доминантно муслиманској БиХ.

Муслимани пак, дубоко уљуљкани у комунистичком систему који им је подарио националност, упоредно са уздизањем Црногораца и Македонаца са регионалног на национало-републички степен, те тако наставивши рад по догмату „слаба Србија – јака Југославија“ и фанатично увјерени да је СР Босна, као недељив атом баш њима остављена у аманет, нису могли ни да помисле да ће Срби добити икакав дио бивше средишње југословенске републике. Већина Муслимана, гласајући за Изетбеговића, радикалног исламисту, који је више година робијао због својих фундаменталних ставова, а које је изнио у дјелима „Исламска декларација“ и „Ислам између истока и запада“ (потоње дјело је по мишљењу стручне критике значајније, али је прво добило много већи публицитет, јер је уврштен као доказни материјал на политичком „Сарајевском процесу групи муслиманских интелектуалаца због исламског фундаметализма“ из 1983. године.) забила је глогов колац у срце суживота са Србима, а на који се иначе, сво ово вријеме тако патетично и лукаво позивају. У поменутим књигама Алија се нада стварању наднационалне „муслиманске заједнице од Марока до Индонезије“ (упоредити назив сарајевске дворане „ЗЕТРА“ са теримином „ЗЕлена ТРАнсверзала“), као и о некомпатибилности исламског и неисламског система: „Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и не-исламских социјалних и политичких институција“ и коначно: „Исламски покрет мора преузети власт када постане толико морално и бројчано јак да може не само да уништи постојећу не-исламску власт, већ и да створи нову исламску“[2]

 

Споразуми који су претходили Дејтону

Непомирљива и потпуно супротстављена гледишта о уређењу БиХ од стране зараћених страна стварала је утисак да ће рат трајати бесконачно.

Први велики покушај избјегавања потпуне ескалације рата, одиграо се у вријеме док је мирис барута и крви доносио све јачи вјетар из Хрватске. Лисабонским споразумом предвиђена је мирна унутрашња подјела БиХ на три дијела. Муслиманима и Србима би припало по 44% територије а Хрватима 12%. Скупштина би имала два дома: грађана и конституивних јединица. Представници свих страна потписали су 18.марта ове принципе, међутим Алија Изетбеговић је накнадно, након консултација са америчким дипломатом Цимерманом повукао потпис. Португалски дипломата оптуживао је у више наврата Изетбеговића да је изазвао рат и масовне жртве, одбацивајући споразум који је претходно потписао: „Изетбеговић би једно говорио насамо а друго јавно. На првом ручку током преговора увидео сам да је лажов и да му се не може веровати.“[3]

333

Лисабонски споразум

 

 

Следећи озбиљни покушај за успостављање мира учињен је почетком наредне године, разговорима око Венс-Овеног плана. Сам Овен се хвалио како црта мапе на такав начин да „онемогући стварање српске сецесионистичке државе“. Предложене мапе су толико биле лоше, да је Караџић изјавио у Скупштини РС: „толико су (мапе) рђаве да не знам одакле да почнем“. Такве мапе би се можда могле и прихватити у нека сретнија мирнодопска врмена, али не и док страховито бјесни рат. Тада се прекодринским Србима, који су ратовали против Муслимана војно, али политички против цијелог свијета, па чак и Русије, чији су представници више дјеловали као продужена рука америчке дипломатије него као бар неутрални посматрачи, десио још један тежак хендикеп – Милошевић је, притиснут санкцијама и све тежим економски приликама у СРЈ, окренуо леђа руководству са Пала, тјерајући их да потпишу такав план.

4444

Венс-Овенов план

 

 

Срећом по потпуно прикљештене прекодринске Србе, Хрвати и Муслимани баш тад жестоко заратоваше између себе. Следеће уставно рјешење је дошло од двојца „Овен-Стотенберг“ на јесен исте године, а које је предвиђало, полазећи од стања на терену, подјелу БиХ на три конфедералне јединице те потпуну демилитаризацију по надзиром УН. Иако су све три стране потписале споразум, поново је муслиманска страна на наговор америчке администрације повукла потпис и рат се наставио (као главни разлог је наведена скучена територија 33,3%). „Вашингтон је притиснуо Изетбеговића, муслиманског националистичког лидера у Сарајеву: ‘Не потписуј никакве мировне преговоре које предлажу Европљани. Ми ћемо добити рат за вас.’ Вашингтон је затим још две године продужио ужасну патњу народа Босне и Херцеговине.“[4]

55555

Овен-Столтенбергов план

 

 

Последњи велики, преддејтонски покушај за сузбијање рата у БиХ, руменио је у рерни кухиње „Контак-групе“, на прољеће 1994.године. Иако је компентентност чланова те групе с разлогом довођена у питање, ускоро је постало јасно за чији интерес цртају мапу. Полазећи од стања на терену (у међувремену у Вашинготону се вјенчаше због папира Муслимани и Хрвати, те тако настаде оваква хронично неупотребљива и нефункционална Федерација БиХ) ова мапа је подразумијевала кидање и пробадање територије Републике Српске, тако да су територије више личиле на оне катастрофалне флеке из Венс-Овеновог плана, које су сада повезане територијалним кончићима. 80% свега што вриједи би припало ФБиХ. Представници са Пала су примјетили, да се мапа правила тако да Република Српска једноставно не може дугорочно опстати. Међутим, Милошевић који је већ одавно изгубио живце, а након референдума на којем је српски народ у преко 96% одбацио овако касапљење територије РС, једноставно је одрезао прекодринске Србе (невјероватно је да и данас многи људи таквог Милошевића криве за све ратне страхоте, иако је он радио све да се мир што прије постигне не хајући ни најмање за најосновније интересе Срба у БиХ, а не Алију који је за интересе Вашингтона продужио ратовање и тако и много свог народа увео у страдање, на крају оставши на 26-28% територије које реално Бошњаци контролишу данас).

66666666666666

План „Контак групе“

Наредних годину дана Република Српска се исцрпљивала у сваком погледу. НАТО пакт је почео да бомбардују бројне вијне циљеве, комуникације су прекинуте, Муслимани и Хрвати, наоружани до зуба су дневно нападани и на 25 мјеста по фронту дужине 3.000 километара, морал је потпуно опао, што од притисака и очуховог става Милошевића, што због бројних примјера ратног профитерства и шверцовања са непријатељем (по контроверзном бившем француском агенту Југославу Петрушићу, само за једну годину преко Цазинске крајина проциркулисало је око 480 милиона њемачких марака).[5]

Дошла је и 1995.година, а са њом и некажњено брисање гумицом српског народа са својих вјековних огњишта у Хрватској. Општине су падале као домине. Бањалука је била „на извол’те“. Американци су једва, након неколико најозбиљнијих пријетњи зауставили савезнике који су навикли да су примирја и договори важећи само за оне друге, те су тако спријечили нови Јасеновац. Колоне избјеглица су се протезале готово дуж читавом сјеверном страном Републике Српске.

7777777777777

приједлог делегације РС у Дејтону

 

888888888888888

приједлог Бошњака у Дејтону

 

Дејтон је потписан и сви смо у невјерици на кратко одахнули. Ријешења јесу била лоша, али тако буде са пораженом страном коју заступа човјек који би ионако све потписао и двије године раније. Остала је у ваздуху стална зебња да ће и по нас доћи аутобуси и да ће нас све појести мрак. Сви људи из комшилука су се молили да Дејтон потраје, да живимо у својим домовима бар још мало. Да живимо уопште.

22

Договорено

Но са друге стране ентитетске завјесе није дошло до предаха, него чак и до разочарења, што се „посао није одрадио до краја“. Харис Јусуфовић из Сарајева о тим данима пише:

 „Nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine jedine riječi koje sam mogao čuti tih 2-3 mjeseca u Sarajevu su bile: Republiku Srpsku ćemo mirnim putem ukinuti za najdalje 10 godina. Samo najveći pesimisti su vrtili glavom i mudro zborili: trebaće nam ipak 20 godina. (…) Institucije države BiH  su prvih 10 godina poslije Dejtona postepeno jačale a institucije oba entiteta slabile. U Federaciji BiH smo tada živjeli iluziju da evo zahvaljujući stranom Visokom predstavniku u Sarajevu, država BiH jača, a Republika Srpska slabi. Kolika je bila ta opijenost i zaslijepljenost novim zajedničkim ministarstvima, desetinama agencijama i stotinama službenika, niko nije uopšte ni upitao „a hoće li svi ti bezobrazno preplaćeni službenici da rade išta?“. Nije pitao običan čovjek u Sarajevu koliko koštaju svi ti ministri, skupocjeni auti i još skuplja „popratna administracija“ sastavljena od familije i kumova. Bilo je: „Ako je za jačanje zajedničkih institucija i države, može i preko mojih leđa, jer RS mora nestati“. Na hiljade partijskih vojnika je „zbrinuto“, ali običan čovjek je i to progutao radi viših interesa.[6]

Да не тумачимо дубље Харисове ријечи, он нам довољно отворено и искрено признаје да се готово сви људи око њега једноставно не могу помирити са постојањем Републике Српске, како прве године, тако и десете и двадесете након потписивања Дејтонског мировног споразума, тог истог споразума који је зауставио ратно лудило, а ево видимо да са Бошњачке стране се схватио као прелазно рјешења до неоствареног војног циља…

Шта вриједи доказивати да су Срби у БиХ већ 14 вијекова, да су за њену слободу највише страдали и да су најдуже робовали… Просјечан Бошњак за Србе има једноставан пут: „ил Босанац ил мрш у Србију“.

Атаковање на институције РС нису престајале, чак је високи представник Карлос Венстердорф 1998. смијенио изабраног предсједника РС Николу Поплашена! Приближно 200 републичких, војних и страначких функционера и директора јавних предузећа је такође смијењено. До 2006.године ентитети су изгубили 64 надлежности! У ФБиХ Силајџић је добио изборе паролом које је потсјећало на рекламу скупог воћног сока – „100% БиХ“! Уз ту паролу је ишао неизбјежни аксиом – да је РС геноцидна товревина, парола коју нажалост и данас сваки дан слушамо. На велику жалост, оружане, војне и паравојне снаге Срба су починили бројне масовне злочине у току рата: од Приједора, преко српских обронака Сарајева, до Подриња, што је свакако трајна мрачна сјена на одбранбено-ослободлиачку борбу коју је српски народ водио. Остаје утјеха да је већина организатора и извршилаца злочина ипак завршило иза решетака, те се тиме и сам притисак идеологије кривице умногоме умањио за нека нова покољења, који нису имали додира са тако ужасном појавом као што је рат. Није згорег примјетити да је Суд за ратне злочине у БиХ до 2013.осудио 13 Бошњака на 153 године робије, док је 79 Срба осуђено на 1.258 година робије. У Хагу је стање пропорцијонално Суду у БиХ, док су хрватски генерали који су истријебили Србе из Хрватске прво оптужени па новом пресудом ослобођени, готово сви политичи и војни представници Србије, РС и РСК су колективно поосуђивани.

 

Додиков пут од Бранковића до Обреновића

 

У јеку највећих притисака, како на институције РС, тако и на сваког свјесног Србина (као припадника „геноцидне нације“ који није прошао катарзу и који не клечи довољно јер нема срама пошто подржава „геноцидну творевину“) поново се на политичкој сцени појавио Милорад Додик. Када је први пут доша на власт 1998.године иако је имао само два гласа у скупштини и уз апсолутну подршку бошњачких посланика, а уз благослов америчких дипломата, многи су помислили да је Републици Српској дошао крај. Међутим непуну деценију касније, тај исти Додик је на Тргу Крајине одржао говор у којем је нагласио да је „доста више притисака Сарајева и Брисела“. Из народа се отео уздах тежак милионе тона… Нови спаситељ Српске је рођен, зачет у браку Запада и Бошњака тј.услијед њихових непрестаних, оркестрираних и незајажљивих оптужби на рачун Срба и РС. Упркос бројним аферама и све тежој економској ситуацији у РС народ се и даље грчевито држи овог политичара, јер је свјестан да он има какаву-такву политичку тежину и да се само са увезивањем са Русима може обезбједити прије свега опстанак Републике Српске а самим тим и биолошко, животарење српског народа.

images

слика говори хиљаду ријечи

извор: bosnjaci.wordpress.com

 

Пијани картароши и даље играју кроз ноћ не узимајући дио који им припада и са којим би могли пристојно живјети, уздајући се у бесконачну подршку среће и околности, тако ризикујући да изгубе све. Опијеност чини своје, више се не виде бројни, реални проблеми, од дима и пића све се замутило, остаје само мржња као водиља. „Дијели поново и дај још по једну. Док не завршимо посао…“

 

 

[1] Никола Кољевић, „Стварање Републике Српске“ II том, Бањалука 2008, 413 стр

[2] Чедомир Антић, Никола Кецмановић, „Историја Републике Српске“, Београд 2015, 218 стр

[3] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije/aktuelno.292.html:535145-Zoze-Kutiljero-Rat-mogao-biti-sprecen

[4]http://webtribune.rs/ovo-je-konacna-istina-nemacka-je-razbila-jugoslaviju-da-stvori-ekonomsku-koloniju-iza-svega-je-stajala-sad/

[5]  https://www.youtube.com/watch?v=NyOr43BgZN8

[6] http://www.6yka.com/blogovi/blog/20329/kako-smo-ukidali-republiku-srpsku

мапе преузете са адресе:

http://hercegbosna.org/forum/politika/ratni-prijedlozi-podjele-bih-t11267.html