ЗАШТО ПРОПАДАЈУ КАФАНЕ ПО БАЊАЛУЦИ?

Многи би „из топа“ одговорили зато што је „оп’о стандард“ но били би само дјелимично у праву, јер у нашем граду ради и радуцка око невјерватних 1.000 угоститељских објеката! Животни рад и вијек већине тих објеката је изузетно непредвидљив, деси се супер сезона, двије или три, прави „бум“ а онда кроз коју годину чујемо како се „хватају за пјену“ давајући дупле порције хране по цијени једне или снижавајући цијене пића.

Готово да нема седмице да се нека кафана не затвори или промијени власника. Ријеђе нешто крене са радом испочетка. Газде се уваљују у десетине хиљада марака инвестиција, промијене шанк, столарију, лустере и конобаре да би за који мјесец налијепили цедуљу са поруком да се издаје. Као да је реновирао за неког свог наслијендика.

Неке кафане раде успјешно, неке дуго, сретно и спретно преживљавају, неке грцају па увлаче као живи пијесак све запослене у кошмарни неплаћен рад и дугове, а неке једноставно буду бесмислено (или служе већ за некакву краткотрајну мутљавину) отворене. Дакле, без обзира на локацију и капацитет мјеста, све јасније се оцртавају извјени кораци које газда (новопечени, солидан пливач или давитељ) не би никако требало да ради ако већ нема екстра локацију, екстра простор, екстра екипу и солидну, за „црне дане“ финансијску амортизацију.

Шта је први и основни проблем бројних „уклетих“ кафана у Бањалуци? Личе као јаје јајету, тј. личе на једно од 6-7 типова кафана. Просто је невјероватно иритантан недостатак инспирације у граду са хиљаду угоститељских објеката и двјесто пута више становника.

Они се углавном дијеле на некакве: сластичарне, пицерије, конобе/роштиљнице, рупе са кладионицом или покер апаратом или без, ноћне клубове/пабове (прекречене рупе или нешто новоизграђено-потпуно реновирано), „за градску рају“ са или без „кавер“ свирки и ето нешто „помјереније“ да ли се радило о називу или пак неком ужасном артиклу који виси изнад главе муштерија. И то је све.

Да закључим, бањалучке кафане, готово свих њих 1.000, сем пића и музике (евентуално клопе) не нуде ама баш ништа више.

Прошли мјесец се затвориле три кафане (од људи дакле које познајем). Све три екстра локације, простори осредњи 50-70 квадрата (но и мањи и даље од центра радуцкају колико толико уредно). Пропали, нису имали екипу, није се причало о њима, били су преобични. Узалуд шеровања по фб промоција овог или оног. Без идеје, новији шанк, боља музика и јефтинија цуга ништа не доносе, јер је то све већ виђено у граду на лијепом, прљавом Врбасу.

Понекад се појави и нешто баш концептуално другачије као некаква кафана библиотека. И људи који би вољели да посјете такву кафану потегну пут и од неколико километара у нади да ће наћи јединствен кутак у који ће радо и убудуће свраћати. Ко је те двије-три до сад покренуте приче посјетио, могао је схватити зашто се нису одржале дуже од пар кирија. Бљештаво свјетло, премало столова, књиге набацане (физички и идеолошки) као да су евакуисане од елементарне непогоде и Жељко Јоксимовић трешти на радиу. То су невјероватне и фаталне грешке. Просто да се човјек пита ко су ти људи који отварају локале, имају ли укуса и осјећаја изашта?

Са друге стране имамо одличан примјер како културна екипа са мало труда и без готово икаквих трошкова постану прави хит – „ААА – башта“. Људи преврнули пањеве, пресјекли гуме које су офарбали и засадили цвијеће, убацили пластичне столице и нон стоп су пуни на приказивању филмова! Гужва је, људи стоје или сједе на јакнама! Знам рећи ће многи, то је због баште, амбијента љета и то, али ово је само доказ да у Бањалуци постоји минимум 100 људи или 0,05% становништва који би редовно долазила из свих насеља због кафане у којој би уживали!

Дакле, да би кафана радила успјешно (на хронично, обострано задовољство угоститеља и угошћених) треба испуњавати три основне ствари:

  • Да не „убија пропух“ и да не прокишњава
  • Да се клозет одржава максимално уредним и да има тоалет папира и сапуна
  • Да има „оно нешто“ у себи

За прве двије ставке мислим да не треба додатно појашњавати, али нажалост, иако се то подразумијева пречесто клозети нису ок. То је нешто што би одбило и жиранта газде кафане.

 

„Оно нешто“

За почетак мало мање дима, мало више културе. Музика би могла бити „рандом“ некакав сплет поп-рок-хип-хоп пјесама, шта је већ актуелно, али свакако не прегласна. Пожељни мириси штапића, а не некакав „Глејд“ који треба стајати у клозету, а не да људи добијају асматичне тегобе услије удисања ареосоли са аромом папаје и манга!

Назив кафане може бити „Култура“ или „Ватрогасац“ небитно, само нека је на домаћем језику и да је писмено откуцана на табли.

 

images  Побогу.

 

Ентеријер да није обер сељачки (пожутјела огледала, пикада, изблиједиле слике у стаклу, зидови пречичкани гуслама, преслицама, тиквама, неопраним ношњама, флоуресцентним неонкама… списак је подугачак). Ево овакав отприлике никако не би требао изгледати:

kafana-700x466.jpg

 

Карирани стољнаци и месингане пиксле више нису занимљиве. Исфуране су жестоко. Најбоље би било да на зидовима за почетак, не буде ама баш ништа. То би била најугоднија промјена. на плафону никако огледала, ствари које наопачке висе, гредице бијелог лука, шешири, тамбура… Плафоњерке су сасвим довољне. Човјек који хоће да смири мисли (а има и таквих и то све више) не треба превише детаља да му загађују мисаони простор. Тога је ионако превише вани. Екстеријер никако овакав, макар га бесплатно и прешарено одрадили питомци Ка-пе дома у служби друштвено-корисног рада:

 

306739_na-kraj-sveta-foto-panoramio_f

 

Тематске вечери, седмице, мјесеци

Кафана са „икс фактором“ требало би стално да мијења своје унутрашње рухо. Један од најједноставнијих начина је да облијепи репродукцијама чувених (и мање чувених сликара). Било је таквих покушаја с времена на вријеме и по локалним кафанама али тај дио посла мора да води посебан радник (а не да се конобар и са тим гњави), нешто слично некаквом менаџеру кафане који би рецимо једном седмично (за ту једну дневницу) одабрао слике, написао пропратни материјал (мањи семинарски рад о умјетнику којем је посвећена седмица) који би се у виду проспекта подијелио по столовима прије него што гости дођу. То мора бити човјек који има осјећај за културу, јер тај посао се не плаћа по кубицима ископане земље већ по таленту и идеји „менаџера“. Или јеси или ниси. Сва та улагања на седмичном нивоу кафану би коштало до 50 км што у случају да јој посао „крене“ не би био посебан проблем.

Тематске седмице су много практичније од тематских кафана попут ове катастрофе

jugoslavija

 

Музика у вријеме испијања кафе (кафа да буде домаћа, јака и квалитетна и да се на њој не штеди – добра кафа је пола кафане) могла би такође да буде тематски одређена – седмица класике, па блуза, џеза, соула, амбијентала… Максимално избјегавати пуштање станица па макар то био и „Биг радио“, тај радио-програм „менаџер“ кафане не може надзирати, а ухо гостију треба да буде једнако важно као и његово грло, нос и ум.

 

Нематеријална понуда кафане

Библиотек(ица)а у ћошку, стрипови, „Политикин забаввник“ редовно да се узима, (ништа дневна штампа, она потиче испразне горке приче из свакодневнице) вечери са локалним умјетницима, друштвене игре, пројекције филмова, све то не кошта готово ништа, а много недостаје оном 0,05% становника Бањалуке. Некада је тако нешто било у „Киц“-у, понекад буде у још неким клубићима али о томе такође мора мислити „менаџер“ који ће се трудити да активности буду редовне и занимљиве.

 

Цијене

Права кафа је ок за 1.50 км. Не заради се тако много на њој али се тако брижљиво чувају драгоцјене муштерије. Чај рецимо „Пранин“ или „Милфорд“, може слободно кокштати 1.80 км. Пиво никако прејефтино. „Нектар“ велики рецимо 2 км. И најбоље осмишљене кафане су пукле јер су постале окупљалишта алкоса, конфлитних ликова и клошара. А „нормалан свијет“ нема живаца да иде и да размишља хоће ли случајно неког погледати двосмислено. Увести по могућности коктеле. Мало боље. И мало скупље. Лијеп осјећај је добити понекад након двије туре пива и здјелицу са бесплатним кикирикијем. Уз њега онда брже иде и трећа. Вај-фај можда боље не.

 

Закључак

Бањалуци болно недостаје културна кафана.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

БАЊАЛУКА СЛАВИ ЛЕОВ ОСКАР

12767648_10206063836461554_440345340_n

Више хиљада наших суграђана окупило се синоћ на тргу Маја Татић да јавно искаже подршку Леонарду Ди Каприју у његовом првом успјешном походу на позлаћени кипић. Дијелило се бесплатно пиво и кувано вино, а након проглашења побједника славље се проширило на већину бањалучких улица.

12767525_10206063837301575_2100773849_n

Пренос са стручним коментаторима обезбједила је „ТВ Елта ХД“. На врхунцу неизвјесности направљена је и бакљада а маса је френетично узвикивала „О-ЛЕО, О-ЛЕО…“

12784422_10206063838781612_317490480_n

Булевар Мире Јањанина. Слично је било и у другим мјестима широм Републике Српске.

FotoFlexer_Photo

У току је Леово обраћање пред СБ УН поводом овог преломног догађаја у историји цивилизације.

400 ТЕКСТОВА НА САЈТУ srbiubih.com

 

grbb

 

Знање отвора очи, бистри ум, топи историјске предрасуде и комплексе, чисти буџаке свијести које су загађене лажима, мржњом и једноумљем.

Незнање о нашој историји на просторима Босне и Херцеговине је управо фрапантно.

Не улазећи у дубиозе друштвено-историјских процеса нити њихових актера који су крили или кривили истину о нашем народу, желим истаћи да за даље живљење у мраку незнања, у 21. вијеку („на само клик“ од истине) једноставно немамо изговора.

Дуго након распада Југославије, људи који су се бавили историјом, нису превише говорили о прошлости Босне и Херцеговине. Да ли је то наслијеђе из времена када су преосјетљиво, свиленкасто братство и јединство у БиХ чувале тршћанске фармерке и удбашки кожњаци, вријеме када је умјесто тумачења истине ван Партије, било боље гледати своја посла и сједити с миром и пустити да се „они горе“ некако већ договоре како о будућности тако и о прошлости цијелих покољења.

А они горе одлучише, мимо договора са народом и питања стручњака, да се српски национални корпус рашчеречи границама које су исцртавана прије ослободилачких ратова (1912-1918). То је одлучено много раније – двадесетих година прошлог вијека, у некој мрачној соби, кабинету или гостиони у Дрездену. Одлучено је да су Срби (који су у 19. и 20. вијеку имали око 3 милиона жртава за ослобођење „региона“) највише криви за већину западнобалканских кривди и бесконачних петљанија и да се због тога морају казнити. Тамо гдје су доказано криви, о томе се требало трубити непрестано, а тамо гдје су криви други, одмах треба се требало прихефтати и српски гријеси. Да се потомци и симпатизера српских џелата просто не увриједе. Јер они већ толико трпе што су угурану у такву тамницу па још и да им неко приговара за масовне злочине, то би једноставно било ван сваке границе укуса.

Да не би све остало на мапама, јер сви знамо да се тинтна којом се повлачи граница на Балкану  споро суши, државним актом 1.маја 1945. Милован Ђилас је у листу „Борба“ честитао Црногорцима рођење њихове нације. До тада су црногорци били Срби, иако се политички представници Срба из Србије и Срба из Црне Горе често и нису баш подносили. Но народ је био исти.

У Босни и Херцеговини, Срби су били најбројнији народ све до средине шесдесетих година. Тада се, уз наталитетну експлозију Муслимана, почеле осјећати посљедице и апокалипсе коју су Срби доживјели у НДХ (око милион жртава, од тога у БиХ око 720.000). Још додатних 250.000 Срба је напустило БиХ од шесдесетих до осамдесетих година 20. вијека.

1967. година Комунисти, први пут у историји цивилизацији једној вјерској групи дају националност – муслимани постају Муслимани, а ко би то јавно пробао довести у питање, имао је загарантован плаћен годишњи одмор у затвору у трајању од 5 до 9 година. Да би „великосрби“ били потпуно паралисани политички, стварају се и двије аутономне покрајине – Војводина и Косово и Метохија, чији представници, као вјерни чувари мотре да се неки Србин из Србије не би сјетио права и сопственог народа ван „уже домовине“. Јер уједињење Њемачке, Италије, Румуније, Бугарске, Пољске није злочин а уједињење Србије, или барем формирање икаквих самоуправних територијално-политичких јединица у савезним република богме је незамислив и недопустив сценарио.

Не треба се заваравати, огромна већина Муслимана није се осјаћала ни тада као Срби. Кроз историју су се називали Турцима и Бошњацима (стари назив за житеље средњовјековне Босне), а само појединци су се јавно дичили српским поријеклом. Колико их је још тада чувало иконице по таванима међу осталим скривеним успоменама остаће вјечна тајна.

Но та нација има своју специфичност, немајући утемељене у науци, а ни контролишући цијелу републику, она подразумијева да се сви становници БиХ морају (или бар требају) да се изјашњавају наднационално – „Босанци“, (ријеђе и оно „и Херцеговци“). Од тада до дана данашњег, ко би се гласно изјашњавао другачије (а не прилично површно и банално „сви смо иста говна јаране“) сматрао се за непријатеља Босне и Херцеговине, којој је национализам (разумљиво) најосјетљивија тачка. Ко остане истрајан у свом осјећању националне припадности добио би врло једноставан поруку: „Ово је Босна ако ти се не свиђа иди (или чешће „мрш“) у Србију“.

Ту настаје највећи проблем данашње Босне и Херцеговине. Ту су Срби направили највећу грешку. Одрекли су се Босне и Херцеговине, поставши неподношљиво непослушни подстанари своје бивше куће, у којој убједљиво најдуже бораве и за чије постојање су још убједљивије највише страдали. У том смислу, у том бјежању и гажењу свега босанског, Република Српска изгледа као џиновска, бенигна, фибринозно-туморска маса која непрестано отежава виталност Босне и Херцеговине. Као таква (а такву је нажалост и већином Срби доживљавају, као поноситу кост у грлу Алијине исламске аждаје) цијели бошњачки национални корпус је „испрограмиран“ да ту кугу МОРА прије или касније, ако не откинути онда је барем придавити до те мјере да као „регија“ не шкоди ширењем бошњаштва-босанства од Требиња до Новог Града. У том опасном, „испирању мозга“ битну улогу има набрајање жртава које су доживјели Муслимани, обрнуто пропорционалном осјећају за неописиве жртве које су Срби поднијели. Не релативизујем ичије жртве, али чињеница је да су Срби за своје бројне злочине најпрописније кажњени- поосуђивани су комплетне војно-политичке гарнитуре, не само РС, него и РСК, као и Србије, која је још преорана уранијумским бомбама (од које сваки дан једно дијете обољева од малигних болести), изгубљене бројне територије. Србима се суди дуже него нацистима, до сада, пресуде (не укључујући доживотне затворске казне) премашују 110 вијекова. Нажалост, свједоци смо да се непријатељима Срба, упркос бројним доказима и чињеници да су цијеле покрајене потпуно очишћене од Срба, не суди или уопште или да су поосуђивани нискорангирани злочинци.

Да не буде заблуде, Републику Српску сматрам за једину гаранцију опстанка преосталог, неистребљеног нашег народа преко Дрине. Оно што би Срби морали да схвате, да свој идентитет и своју историју морају црпити из прошлости Босне и Херцеговине, (не прихватати је као наметнуту тамницу гдје се у Уставном суду политички преглесавају и доносе чак и одлуке попут забране дана републике, химне, грба и замало заставе) јер овако је најгоре –  Срби који живе 1400 на подручју БиХ и који су је у оба свјетска рата ослобађали (у Првом потпуно, а у Дргугом су дали највећи допринос, мада свакако  и ни у ком случају не треба умањити антифашистичке напоре и других народа) својом непромишљеном, безидејном политиком су окарактерисани као пуки ем дошљаци ем сепаратисти. Зато не треба да чуди зашто Бошњаци поручују да незадовољну иду „у своју“ Србију.

Овај сајт је покушај да Срби схвате да имају и они ПРАВО на своју Босну и Херцеговину, па ако већ немају праву на цијелу (јер и немају) онда барем имају ПРАВО на посебан дио БиХ коју зовемо Република Српска. Бошњаци, ако толико желе перспективну БиХ, морају схватити да и Срби имају једнака права као они на БиХ и да је БиХ Србима била дуже колијевка него и сама данашња Србија.

Надам се, заједно са Борисом и још двадесетак људи који су слали текстове за овај сајт да ће Срби својим улицама и трговим давати називе босанским краљевима (који су се од Твртка титулисали као „српски краљеви“) да ће средњовјековне босанске амблеме чешће истицати а своју историју у БиХ чешће изучавати. За крај издвајам неколико врло занимљивих текстова који разјашњавају бројне актуелне наизглед бескрајне недоумице. Било би одлично да се поведе и „над-ентитетска“ дискусија о овим питањима са циљем бољег разумијевања проблема које коче наш свакодневни живот, остављајући будућа покољења у великој неизвјесности.

 

Домаћи извори http://srbiubih.com/domaci-ii/

Страни извори http://srbiubih.com/1111-2/

О Власима http://srbiubih.com/vlasi/   http://srbiubih.com/vlasi-2/

О терминима „рашки“ и „српски“ http://srbiubih.com/rdfhiu/

О термину „добри бошњани“ http://srbiubih.com/uh8zgz/

О „Начертанију“ http://srbiubih.com/nfefsese/

О римокатоличкој пропаганди http://srbiubih.com/nj-h-hhjzb/