ЗАШТО ПРОПАДАЈУ КАФАНЕ ПО БАЊАЛУЦИ?

Многи би „из топа“ одговорили зато што је „оп’о стандард“ но били би само дјелимично у праву, јер у нашем граду ради и радуцка око невјерватних 1.000 угоститељских објеката! Животни рад и вијек већине тих објеката је изузетно непредвидљив, деси се супер сезона, двије или три, прави „бум“ а онда кроз коју годину чујемо како се „хватају за пјену“ давајући дупле порције хране по цијени једне или снижавајући цијене пића.

Готово да нема седмице да се нека кафана не затвори или промијени власника. Ријеђе нешто крене са радом испочетка. Газде се уваљују у десетине хиљада марака инвестиција, промијене шанк, столарију, лустере и конобаре да би за који мјесец налијепили цедуљу са поруком да се издаје. Као да је реновирао за неког свог наслијендика.

Неке кафане раде успјешно, неке дуго, сретно и спретно преживљавају, неке грцају па увлаче као живи пијесак све запослене у кошмарни неплаћен рад и дугове, а неке једноставно буду бесмислено (или служе већ за некакву краткотрајну мутљавину) отворене. Дакле, без обзира на локацију и капацитет мјеста, све јасније се оцртавају извјени кораци које газда (новопечени, солидан пливач или давитељ) не би никако требало да ради ако већ нема екстра локацију, екстра простор, екстра екипу и солидну, за „црне дане“ финансијску амортизацију.

Шта је први и основни проблем бројних „уклетих“ кафана у Бањалуци? Личе као јаје јајету, тј. личе на једно од 6-7 типова кафана. Просто је невјероватно иритантан недостатак инспирације у граду са хиљаду угоститељских објеката и двјесто пута више становника.

Они се углавном дијеле на некакве: сластичарне, пицерије, конобе/роштиљнице, рупе са кладионицом или покер апаратом или без, ноћне клубове/пабове (прекречене рупе или нешто новоизграђено-потпуно реновирано), „за градску рају“ са или без „кавер“ свирки и ето нешто „помјереније“ да ли се радило о називу или пак неком ужасном артиклу који виси изнад главе муштерија. И то је све.

Да закључим, бањалучке кафане, готово свих њих 1.000, сем пића и музике (евентуално клопе) не нуде ама баш ништа више.

Прошли мјесец се затвориле три кафане (од људи дакле које познајем). Све три екстра локације, простори осредњи 50-70 квадрата (но и мањи и даље од центра радуцкају колико толико уредно). Пропали, нису имали екипу, није се причало о њима, били су преобични. Узалуд шеровања по фб промоција овог или оног. Без идеје, новији шанк, боља музика и јефтинија цуга ништа не доносе, јер је то све већ виђено у граду на лијепом, прљавом Врбасу.

Понекад се појави и нешто баш концептуално другачије као некаква кафана библиотека. И људи који би вољели да посјете такву кафану потегну пут и од неколико километара у нади да ће наћи јединствен кутак у који ће радо и убудуће свраћати. Ко је те двије-три до сад покренуте приче посјетио, могао је схватити зашто се нису одржале дуже од пар кирија. Бљештаво свјетло, премало столова, књиге набацане (физички и идеолошки) као да су евакуисане од елементарне непогоде и Жељко Јоксимовић трешти на радиу. То су невјероватне и фаталне грешке. Просто да се човјек пита ко су ти људи који отварају локале, имају ли укуса и осјећаја изашта?

Са друге стране имамо одличан примјер како културна екипа са мало труда и без готово икаквих трошкова постану прави хит – „ААА – башта“. Људи преврнули пањеве, пресјекли гуме које су офарбали и засадили цвијеће, убацили пластичне столице и нон стоп су пуни на приказивању филмова! Гужва је, људи стоје или сједе на јакнама! Знам рећи ће многи, то је због баште, амбијента љета и то, али ово је само доказ да у Бањалуци постоји минимум 100 људи или 0,05% становништва који би редовно долазила из свих насеља због кафане у којој би уживали!

Дакле, да би кафана радила успјешно (на хронично, обострано задовољство угоститеља и угошћених) треба испуњавати три основне ствари:

• Да не „убија пропух“ и да не прокишњава
• Да се клозет одржава максимално уредним и да има тоалет папира и сапуна
• Да има „оно нешто“ у себи

За прве двије ставке мислим да не треба додатно појашњавати, али нажалост, иако се то подразумијева пречесто клозети нису ок. То је нешто што би одбило и жиранта газде кафане.

 

„Оно нешто“

За почетак мало мање дима, мало више културе. Музика би могла бити „рандом“ некакав сплет поп-рок-хип-хоп пјесама, шта је већ актуелно, али свакако не прегласна. Пожељни мириси штапића, а не некакав „Глејд“ који треба стајати у клозету, а не да људи добијају асматичне тегобе услије удисања ареосоли са аромом папаје и манга!

Назив кафане може бити „Култура“ или „Ватрогасац“ небитно, само нека је на домаћем језику и да је писмено откуцана на табли.

 

  Побогу.

 

Ентеријер да није обер сељачки (пожутјела огледала, пикада, изблиједиле слике у стаклу, зидови пречичкани гуслама, преслицама, тиквама, неопраним ношњама, флоуресцентним неонкама… списак је подугачак). Ево овакав отприлике никако не би требао изгледати:

 

Карирани стољнаци и месингане пиксле више нису занимљиве. Исфуране су жестоко. Најбоље би било да на зидовима за почетак, не буде ама баш ништа. То би била најугоднија промјена. на плафону никако огледала, ствари које наопачке висе, гредице бијелог лука, шешири, тамбура… Плафоњерке су сасвим довољне. Човјек који хоће да смири мисли (а има и таквих и то све више) не треба превише детаља да му загађују мисаони простор. Тога је ионако превише вани. Екстеријер никако овакав, макар га бесплатно и прешарено одрадили питомци Ка-пе дома у служби друштвено-корисног рада:

 

 

Тематске вечери, седмице, мјесеци

Кафана са „икс фактором“ требало би стално да мијења своје унутрашње рухо. Један од најједноставнијих начина је да облијепи репродукцијама чувених (и мање чувених сликара). Било је таквих покушаја с времена на вријеме и по локалним кафанама али тај дио посла мора да води посебан радник (а не да се конобар и са тим гњави), нешто слично некаквом менаџеру кафане који би рецимо једном седмично (за ту једну дневницу) одабрао слике, написао пропратни материјал (мањи семинарски рад о умјетнику којем је посвећена седмица) који би се у виду проспекта подијелио по столовима прије него што гости дођу. То мора бити човјек који има осјећај за културу, јер тај посао се не плаћа по кубицима ископане земље већ по таленту и идеји „менаџера“. Или јеси или ниси. Сва та улагања на седмичном нивоу кафану би коштало до 50 км што у случају да јој посао „крене“ не би био посебан проблем.

Тематске седмице су много практичније од тематских кафана попут ове катастрофе

 

Музика у вријеме испијања кафе (кафа да буде домаћа, јака и квалитетна и да се на њој не штеди – добра кафа је пола кафане) могла би такође да буде тематски одређена – седмица класике, па блуза, џеза, соула, амбијентала… Максимално избјегавати пуштање станица па макар то био и „Биг радио“, тај радио-програм „менаџер“ кафане не може надзирати, а ухо гостију треба да буде једнако важно као и његово грло, нос и ум.

 

Нематеријална понуда кафане

Библиотек(ица)а у ћошку, стрипови, „Политикин забаввник“ редовно да се узима, (ништа дневна штампа, она потиче испразне горке приче из свакодневнице) вечери са локалним умјетницима, друштвене игре, пројекције филмова, све то не кошта готово ништа, а много недостаје оном 0,05% становника Бањалуке. Некада је тако нешто било у „Киц“-у, понекад буде у још неким клубићима али о томе такође мора мислити „менаџер“ који ће се трудити да активности буду редовне и занимљиве.

 

Цијене

Права кафа је ок за 1.50 км. Не заради се тако много на њој али се тако брижљиво чувају драгоцјене муштерије. Чај рецимо „Пранин“ или „Милфорд“, може слободно кокштати 1.80 км. Пиво никако прејефтино. „Нектар“ велики рецимо 2 км. И најбоље осмишљене кафане су пукле јер су постале окупљалишта алкоса, конфлитних ликова и клошара. А „нормалан свијет“ нема живаца да иде и да размишља хоће ли случајно неког погледати двосмислено. Увести по могућности коктеле. Мало боље. И мало скупље. Лијеп осјећај је добити понекад након двије туре пива и здјелицу са бесплатним кикирикијем. Уз њега онда брже иде и трећа. Вај-фај можда боље не.

 

Закључак

Бањалуци болно недостаје културна кафана.