ГОРДОСТ ПРЕКРИВЕНА ИСКРЕНОШЋУ

5d5a83f8356dab7ba6127b265c09958c

„Гордост“, Питер Бројгел Старији (1556-7)

 

Колико пута су особе након дрских јавних наступа изговарале: „Ја не знам да се претварам“, „Ја сам само искрен“, „Нисам полтрон“, „Са мном увијек знаш на чему си“, „Не знам ‘да пакујем’већ ‘саспем’ директно у брк“ итд…

Дешавања у посљедњих двадестак година указују на велику могућност да 21.вијек постане вијеком гордости. Лаки на критици и преосјетљиви на примању исте, вријеђање за ситницу, у сваком двосмисленом геслу видјети непоштовање или недовољном поштовање од стране других особа, тражење у блиским особама „труна у оку“ и њега непрестано спомињати, охоло „у најбољој намјери“ моралисање пред другима, све су то одлике гријеха гордости, којој готово нико никад није, у мањој или већој мјери одолио.

Иако гордост има више маски, ова „искрена“ је, чини се, данас најприсутнија и најприхватљивија. Чак понекад и пожељна.

Међутим да би човјек био у стању да оствари квалитетне везе са другим земљанима, поред свакако поштења, он мора посједовати и другу изуезтно важну особину – пристојност. Гурање „прста у око“ за сваку глупост, поготово пред другим људима, не само да није ни искрено ни добронамјерно, него је просто безобразно. Тако се деси да и поштени и морални људи, због своје надмености и због стављања свог мишљења и осјећања испред и изнад других, кидају један по један мост у фамилији, на послу, у комшилуку и на крају и у сопственом дому. Када остану потпуно сами, онда су им углавном сви криви, па чак и они који су се жртвовали за њих, јер гордост, тражећи сталну покорност, једноставно не може без сукоба и константног испољавања психо-физичо-интелектуалне надмоћни на разне, често перфидне  начине, у „добронамјерне сврхе“.

Када год помислим на гордост сјетим се оних четири кућа у бабином заселку крај Мотика, које издалека, на оном изолованом брду окруженим пустаром, изгледају као колонија на Марсу, гдје су два дома шћућурена један уз други, трећи преко пута, а четврти мало иза тих кућа. Нико ни са ким не прича. То кад се у селу заваде комшије због погрешног погледа или ријечи па се никад више не прозбори, макар сви поцркали, то се назива „карактер“, што је свакако још само један перфидан изговор за демонску гордост попут оне „искрене“.

Како год је називали и чиме год је маскирали, гордост је зло које од памтивјека до данас, одваја човјека од човјека. Када би човјек видио мало даље од сопственог носа, могао би и да заволи све те несавршене људе око себе, јер ни он није баш много бољи. Гордост га засљепљује да то и схвати.

А поштење и пристојност биће увијек у моди, чак и у 21. вијеку.

 

 

 

 

Advertisements

У ШУМИ У БЛИЗИНИ БАЊ БРДА ПРОНАЂЕНО ТАЈНОВИТО ОБРЕДНО МЈЕСТО

Јуче је Александар Гувић, наш млади суграђанин, шетајући са пријатељем наишао на једно обредно мјесто које је описао и фотографисао:

„Лутајући шеховима данас, на врх једног брда, далеко од пута, друг и ја налетисмо на ово –
Као неки мали храм, светиште…нешто. У дрвету је било урезано „Смрт хришћанима“ и „Слава Перуну“. Иконице су чавлићима закуцане уз дрво. И у средини ма неког смећа, која празна флаша, кеса чипса… Баш језив призор“.

12596160_1693224397584489_922757332_n

12064398_1693224387584490_1833639420_n

12516260_1693224367584492_967920917_n

12721640_1693229744250621_956704037_n

Урезани крстови у дрвећу су врло чест обичај код Срба и он датира из праисторије (симбол сличан крсту коришћен је код Словена и прије појаве хришћанства). Бројна паганска вјеровања су и након мање или више успјешне христијанизације остале дубоко укоријењене у традицији нашег народа. „Култ дрвета и биљака један је од ретких из скале старих култова који је хришћанска црква, и у томе посебно српска православна, брзо и безусловно прихватила, тако да овај култ данас има посебно значајно место и своју симболику у овој цркви. Реч је о бројним религијским радњама у којима се манипулише дрветом. Нарочито су у српској религији значајни босиљак, маслина и посебно бадњак. Обожава се или читава биљна врста као што су то стабла липе, храста, леске, или пак поједини истакнути примерци једне врсте дрвета, као што је, на пример бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду.„1)

 

Према паганском вјеровању, свака биљка има своју душу.

 

„Веровање у духове или демоне утеловљене у вегетацији представља ранији ступањ анимизма, док се касније развијају представе по којима се дрво сматра стаништем одређеног духа, које он може и да напусти. Још Плиније Старији из првог века после Христа рекао је за дрвета да су ‘храмови богова’, нуминум темпла. Дрво је дакле стан божанства, оно је први и најпримитивнији храм и његова лековита снага огледа се у снази божанства или демона који у дрвету живи. О томе има пуно трагова у многим народним приповеткама и песмама, у топонимима и именима манастира који су можда настали на местима тих старих гајева, као што су Ораховац, Крушедол, Грабовац. Свето дрво, запис, које ритуално обилази поворка крстоноша и у његову кору урезује крст, поштовано је и табуисано. Не сме се сећи, са њега се не откидају гране, нити се његови плодови користе. Ово веровање се задржало до данас. Вук Караџић је оставио занимљив запис о ‘сјеновитом’ дрвету.’ ‘Кад се ко боји да није сјеновито оно дрво које је посјекао, ваља да на пању његову живој кокоши одсјече главу оном сјекиром, којом је дрво сјекао, па му неће ништа бити ако би дрво било сјеновито.’ Наш народ је веровао да од ових демонских бића долазе многе несреће и болести, па је имао потребу да их на неки начин придобије и умилостиви приносећи дрвећу, као њиховом станишту, прво крвне а касније, примањем хришћанства, бескрвне жртве у виду хлеба и вина. Православна црква се са култом дрвета брзо измирила, па у многим обредима учествују и сами свештеници.
У народној религији дрвеће је подељено на срећно и несрећно, тј. оно које је настањено добрим и оно које су запосела зла бића, вештице, ђаволи… У срећно дрвеће убрајају се храст, леска, дрен, тис, липа, врба, јабука, бреза, док се треба чувати ораха, зове, крушке, багрема, дуда, бреста… Према свему досад реченом о снази култа дрвета у нашем народу, може се извести закључак да су различите врсте дрвећа имале велику улогу у превенцији и лечењу болести.“2)

 

Крстом обиљежина стабла називају се „записима“:

 

„Записи су српска света стабла, дуговечна, углавном крошњаста.То су стабла хтаста, липе, ораха, крушке и букве. Верује се да у њиховим крошњама  живе виле заштитнице.У нашем народу постоји веровање да се са записа не сме скинути ни једна гранчица,плод,кора,ништа..Поготово се не сме одсећи и уништити запис, јер ко то уради, задесиће га велика несрећа,и њега и његову породицу.
Када су литије, сеоске и црквене славе код записа се окупља народ, урезује крст на њему,а онда се чита молитва за добар род у пољу и да се село заштити од громова и неприлика.
Имати такво стабло у дворишту у Србији је била част. Ако га је неко имао-имао га је само добар домаћин и узоран човек у селу. Ту част додељивало му је село.
Божја служба обављала се од записа до записа, од куће до куће, до њиве и свих делова села. Њу су пратиле крстоноше барјактари који су певали духовне песме и њих је народ даривао. После тога би се на запису урезао крст, прелио виним, што су, каже предање, Словени донели на Балкан из прапостојбине, а што је касније прихватило и хришћанство.“3)

 

Да ли су ово обредно мјесто сачинили мјештани вођени мјешавином хришћанско-магијско-паганским обичаја, па је касније дописано „Смрт хришћанима – слава Перуну“, или је у питању вјерска група утемељина на паганизму, вјероватно ће остати још једна тајна са подручја Бањ Брда.

 

  1. http://poezija.6forum.info/t3759p15-kult-drveta-i-biljaka-kod-starih-srba
  2. http://www.tmg.org.rs/v300210.htm
  3. http://www.osvetisava.com/10551059105810451052-105810561040104410481062104810321045-1048-1054104110481063104010321040.html

 

 

 

 

 

СЕКТА „ГРАДСКА РАЈА“ БАЊАЛУКОМ ХАРА

FotoFlexer_Photo

Псеудо агностичка секта познатија по мистичном називу „Градска раја“, са трулог Запада на просторе Републике Српске дошла је прилично касно, тек негдје у другој половини 20. вијека. Разлог је практичне природе, јер до прије 60-70 година на простору РС и није било градова, сем неколико муслиманских касабица са нешто хришћанских трговаца и наравно цигана. Тада, крајем 60-тих и почетком  70-тих година минулог вијека, изникао је први пелцер оних који су „рођени у граду“ за разлику од оних који су, милом или силом, дошли из неке мање или веће пустахије – жељни школског усмјерења, хљеба, годишњих одмора, газираних сокова, шетања по корзу у панталама на пеглу и дискаћа.

 

mapa-hostel

територија на којој се легу градскорајници оивичена розим линијама а на сјеверу Росуљама

 

Зрели бањалучки градскорајски секташ испољава сљедеће симптоме: без икаквог рационалног утемељења сматра се бољим од оних који су рођени сјеверно од „Леснине“, западно од транзита (или у блажем облику социопатологије и до „Сирана“), јужно од Кула и „Беме“, источно цркве на Ребровцу и цесте на Бањалучко пољу. Припаднике чопора ословљава полушаљивим надимцима или уопштено са „брацика“, при том значајно намигује, а све чешће и љуби у образ. У кафани прича изанђале приче, труди се повремено да изнесе неки податак који нико у друштву не зна, али иако је јединствен, не искаче фатално из друштвено условљеног просјека, да не би био посредно изопћен из крда сличних. Провоцира кроз шалу получисте јединке из Буџака и Старчевице. Онима са Лауша се отворено руга.

Природни, заклети непријатељи су му  Дрварчани, Гламочани и Петровчани. Градскорајски секташ је слијеп за нијансе, не распозанје разлику између економског мигранта и насилно, у ратном вихору протјеране особе, он их подгурљиво и уопштено назива „избјеглицама“, да би своју аријевско-грађанску пречисту крв благовремено спасио од разводњавања са мање вриједним хуманоидима. Своје непријатеље сматра вишеструко кривим: прво, што су му као нуклеарни отпад вјечно загадили природно станиште, друго, што су се држали „ко један“ па, онако прљави, проклети и подмукли зајахали све важније позиције у рођеном му граду, његовом храму, светињи. Они ситни, малограђани, а он такав културни и интелектуални колос, расни великограђанин, пунограђанин са мејданским-боричким-новонарошким педигреом.

Како стари, тако му поријекло све више подиже цјену, јер многи су још дошли и долазе, а он остаје, џиновска секвоја, монументални, мермени споменик, нијеми свједок једног бољег, витешкијег времена. Све сконто, прозро и презро, држава послије избјеглица највећи непријатељ. Када сретне саплеменика, у било којим околностима позива се на своје златне везе из прошлости, јер ко ће коме помоћи ако не чланови секте „градске раје“ једно другом…

banjaluka

Бањалуко гром у тебе пуко, кад се сељак у тебе завуко!

 

 

 

 

 

 

ВОЈИСЛАВ САВИЋ: У КОЛЕКТИВНОЈ ДЕПРЕСИЈИ ЈЕДИНО КУЛТУРА И СНАЖНО ОБРАЗОВАЊЕ МОГУ ДАТИ НОВИ ИМПУЛС ДРУШТВЕНОМ РАЗВОЈУ

11329965_10206329056483099_3582402570245579220_n

 

1) У протеклих пар мјесеци, двојица бивших чланова СДС-а основали су покрете „Уједињена Српска“ и „Успјешна Српска“. То су дакле политичари који су исказали наклоност СНСД-у. Постоји ли бојазан да народ и у Позитивној Српској види политичку филијалу СНСД-а и колико је такво предубјеђење утемељено у реалности?

– И Успјешна и Уједињена Српска су декларисане политичке партије, са јасним политичким циљевина и чланством које се на такав начин види. Увијек постоји могућност да неко и Позитивну Српску стави у исти кош са тим партијама, али то је углавном из разлога што нас не познају довољно или не разумију наше дјеловање. Ми се трудимо издићи се изнад таквих ствари, те ставити конкретне политике испред краткорочних политичких циљева. Ко је пратио наш рад зна да су то: културна и духовна обнова и рад на терену са људима из свијета културе, како популарне тако и народне, друга ствар је развој аутономног концепта образовања, који ће бити у складу са свјетским токовима, али истовремено прилагођен и нашим потребама и културном обрасцу, и треће је реформа правосуђа, које је комплетно девастирано од времена оних последњих „реформи“ које су нам дириговали високи представници.

 
2) Да ли можемо очекивати још сличних покрета и да ли су то по твом мишљењу покрети за једнократну политичку (пред)изборну употребу?

– Па врло је могуће да ће се такве ствари дешавати. Након локалних избора ће пасти оне маске које су по интерним закулисним договорима ставиле све те новоформиране партије (ако јесу маске, је ли). Међутим, оно што је најважније је то да је Позитивна формирана скоро двије године прије свих тих осталих покрета и „српских“, те да нисмо декларисани као политичка партија. Опет кажем, за нас би било понижење зацртати себи тако краткорочан циљ, то никада није био разлог оснивања овог Покрета. Политичка борба може само бити посљедица или средство да се одређене ствари поставе на своје мјесто, али никако циљ по себи.

 

3) На основу чега „обични човјек“ треба да изабере Позитивну Српску, „дрво у шуми“ покрета сличних назива и циљева?

– За нас нема обичних људи, сваки је човјек посебан и јединка за себе.  Међутим, оно што нас издваја од осталих то је конзистентна и конкретна идејна основа (први одговор) за друштвено дјеловање, веома снажна регионална заступљеност (Бањалука, Бијељина, Требиње, са тенденцијом ширења), треће то је велики број славних личности који су дословно чланови нашег покрета и активисти попут Нелета Карајлића и Бранислава Лечића, а ускоро ћемо објавити и остала имена која ће гостовати на нашим форумима ове године. Четврто то су људи који чине Позитивну, углавном млади и успјешни активисти, те оснивачи који су остварени у својим професијама и људи са каријерама у приватном и јавном сектору.

 

4) Да ли видиш Позитивну Српску као будућу странку или она остаје у пољу НВО?

– Позитивна Српска је прије свега ПОКРЕТ, дакле друштвена група која има за циљ да утиче на друштвене процесе у позитивном смијеру. Ми смо били и остали НВО, и за сад тај оквир задовољава наше и капацитете и апетите у смислу друштвеног активизма, а о томе шта може бити једног дана је увијек рано говорити. Међутим, кога народ позове на одговорност, дужност је одазвати се. Али, отом-потом.

 

5) Ових дана свједоци смо поразних догађаја за културу у РС, фестивал „Краткофил“ је пред гашењем, а од појединих званичника, чујемо како су глумци размажени и како умјесто „позоришта треба направити фабрику“. До када ће се умјетници куповати „килограмима свињетине и пивом“, као у праисторији?

– Такав начин размишљања једног званичника је једноставно поражавајући. Сваки озбиљан мислећи човјек зна да институције културе нису ништа мање важне од производних погона и економије једне државе. Напротив, када дође вријеме кризе и када друштво захвати колективна депресија, једино што може дати нови импулс друштвеном развоју јесу култура и снажно образовање, та два вола упрегнута у истом јарму су добитна формула – јер тако се стварају креативни и аутономни појединци са огромном стваралачком енергијом – од глумца до економисте и машинског инжењера.

 

6) Како помоћи култури и да ли је Позитивна Српска спремила неке конкретне кораке (отварање културних клубова и сл.)?

– Најбоље ће се помоћи култури тако што ће је се пустити на миру од канџи дневне политике, обезбиједити јој адекватну инфраструктуру за рад (просторије, новац и остало што се под тим подразумијева), а онда ће тај организам сам од себе профункционисати и продисати. Ми смо већ подржали и заговарамо отварање Студентског културног центра, јер је срамота да Бањалука са оволиким бројем студената нема такву једну институцију, а у наредном периоду ћемо објавити и на који начин ћемо покушати да организујемо сарадњу са Бањалучком филхармонијом и одређеним позориштима у Српској и глумцима из Српске и Србије. А о досадашњим активностима са Рок Симфонијом, изложбама у Требињу и Андрићграду и многим другим догађајима за које ми преузимамо и одговорност и заслуге могли сте читати у медијима, који заиста прате све што радимо са великим интересовањем.

Бањалучка Хрватица промашила „Конзум“

s_3418055

Данас је око 11:30, из још недовољно разјашњених околности, Луција Јерковић (64) из Бањалуке, иако Хрватица, умјесто у „Конзум“ отишла у мању набавку у неки потуно други трговачки објекат. Како сама каже, кренула је по једну „подравкину“ јуху и „ледо“ породични сладолед, када је на каси угледала кесе које припадају сасвим другом ланцу маркета. У журби је збуњено пружила новац и док је схватила шта се дешава већ се налазила на путу до стана.

„И прије ми се дешавало да се потпуно расијем. Редовно губим кључеве, заборављам ситне обавезе, једном сам и дијете оставила на бензиској црпци, али сада сам веома забринута“. Њене комшије су изјавиле да је Луција до сада била сасвим нормална и љубазна комшиница и да још не могу да повјерују у то што је урадила. Да трагедија буде потпуна, рачун из другог маркета је изгубљен па је тако штета сасвим извјесно ненадокнадива.

„Касирка из тог спорног маркета, препознала је дотичну муштерију, али тврди да без рачуна не може вратити новац“, изјавио је жупни секретар Доминик Асишки. „Остаје нам да се организујемо и прикупимо донације у висини неколико марака да би надокнадили барем материјални губитак, као и да се усрдно молимо за душу наше залутале овчице Луције“.

Луција је у поподневним часовима хоспитализована, те упркос до сада уредним налазим крви и урина и даље са правда и узда у раног Алцхајмера.