СЕКТА „ГРАДСКА РАЈА“ БАЊАЛУКОМ ХАРА

Псеудо агностичка секта познатија по мистичном називу „Градска раја“, са трулог Запада на просторе Републике Српске дошла је прилично касно, тек негдје у другој половини 20. вијека. Разлог је практичне природе, јер до прије 60-70 година на простору РС и није било градова, сем неколико муслиманских касабица са нешто хришћанских трговаца и наравно цигана. Тада, крајем 60-тих и почетком  70-тих година минулог вијека, изникао је први пелцер оних који су „рођени у граду“ за разлику од оних који су, милом или силом, дошли из неке мање или веће пустахије – жељни школског усмјерења, хљеба, годишњих одмора, газираних сокова, шетања по корзу у панталама на пеглу и дискаћа.

 

територија на којој се легу градскорајници оивичена розим линијама а на сјеверу Росуљама

 

Зрели бањалучки градскорајски секташ испољава сљедеће симптоме: без икаквог рационалног утемељења сматра се бољим од оних који су рођени сјеверно од „Леснине“, западно од транзита (или у блажем облику социопатологије и до „Сирана“), јужно од Кула и „Беме“, источно цркве на Ребровцу и цесте на Бањалучко пољу. Припаднике чопора ословљава полушаљивим надимцима или уопштено са „брацика“, при том значајно намигује, а све чешће и љуби у образ. У кафани прича изанђале приче, труди се повремено да изнесе неки податак који нико у друштву не зна, али иако је јединствен, не искаче фатално из друштвено условљеног просјека, да не би био посредно изопћен из крда сличних. Провоцира кроз шалу получисте јединке из Буџака и Старчевице. Онима са Лауша се отворено руга.

Природни, заклети непријатељи су му  Дрварчани, Гламочани и Петровчани. Градскорајски секташ је слијеп за нијансе, не распозанје разлику између економског мигранта и насилно, у ратном вихору протјеране особе, он их подгурљиво и уопштено назива „избјеглицама“, да би своју аријевско-грађанску пречисту крв благовремено спасио од разводњавања са мање вриједним хуманоидима. Своје непријатеље сматра вишеструко кривим: прво, што су му као нуклеарни отпад вјечно загадили природно станиште, друго, што су се држали „ко један“ па, онако прљави, проклети и подмукли зајахали све важније позиције у рођеном му граду, његовом храму, светињи. Они ситни, малограђани, а он такав културни и интелектуални колос, расни великограђанин, пунограђанин са мејданским-боричким-новонарошким педигреом.

Како стари, тако му поријекло све више подиже цјену, јер многи су још дошли и долазе, а он остаје, џиновска секвоја, монументални, мермени споменик, нијеми свједок једног бољег, витешкијег времена. Све сконто, прозро и презро, држава послије избјеглица највећи непријатељ. Када сретне саплеменика, у било којим околностима позива се на своје златне везе из прошлости, јер ко ће коме помоћи ако не чланови секте „градске раје“ једно другом…

Бањалуко гром у тебе пуко, кад се сељак у тебе завуко!