21 | март | 2016

У ШУМИ У БЛИЗИНИ БАЊ БРДА ПРОНАЂЕНО ТАЈНОВИТО ОБРЕДНО МЈЕСТО

21 марта, 2016 Постави коментар

Јуче је Александар Гувић, наш млади суграђанин, шетајући са пријатељем наишао на једно обредно мјесто које је описао и фотографисао:

„Лутајући шеховима данас, на врх једног брда, далеко од пута, друг и ја налетисмо на ово –
Као неки мали храм, светиште…нешто. У дрвету је било урезано „Смрт хришћанима“ и „Слава Перуну“. Иконице су чавлићима закуцане уз дрво. И у средини ма неког смећа, која празна флаша, кеса чипса… Баш језив призор“.

12596160_1693224397584489_922757332_n

12064398_1693224387584490_1833639420_n

12516260_1693224367584492_967920917_n

12721640_1693229744250621_956704037_n

Урезани крстови у дрвећу су врло чест обичај код Срба и он датира из праисторије (симбол сличан крсту коришћен је код Словена и прије појаве хришћанства). Бројна паганска вјеровања су и након мање или више успјешне христијанизације остале дубоко укоријењене у традицији нашег народа. „Култ дрвета и биљака један је од ретких из скале старих култова који је хришћанска црква, и у томе посебно српска православна, брзо и безусловно прихватила, тако да овај култ данас има посебно значајно место и своју симболику у овој цркви. Реч је о бројним религијским радњама у којима се манипулише дрветом. Нарочито су у српској религији значајни босиљак, маслина и посебно бадњак. Обожава се или читава биљна врста као што су то стабла липе, храста, леске, или пак поједини истакнути примерци једне врсте дрвета, као што је, на пример бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду.„1)

Према паганском вјеровању, свака биљка има своју душу.

„Веровање у духове или демоне утеловљене у вегетацији представља ранији ступањ анимизма, док се касније развијају представе по којима се дрво сматра стаништем одређеног духа, које он може и да напусти. Још Плиније Старији из првог века после Христа рекао је за дрвета да су ‘храмови богова’, нуминум темпла. Дрво је дакле стан божанства, оно је први и најпримитивнији храм и његова лековита снага огледа се у снази божанства или демона који у дрвету живи. О томе има пуно трагова у многим народним приповеткама и песмама, у топонимима и именима манастира који су можда настали на местима тих старих гајева, као што су Ораховац, Крушедол, Грабовац. Свето дрво, запис, које ритуално обилази поворка крстоноша и у његову кору урезује крст, поштовано је и табуисано. Не сме се сећи, са њега се не откидају гране, нити се његови плодови користе. Ово веровање се задржало до данас. Вук Караџић је оставио занимљив запис о ‘сјеновитом’ дрвету.’ ‘Кад се ко боји да није сјеновито оно дрво које је посјекао, ваља да на пању његову живој кокоши одсјече главу оном сјекиром, којом је дрво сјекао, па му неће ништа бити ако би дрво било сјеновито.’ Наш народ је веровао да од ових демонских бића долазе многе несреће и болести, па је имао потребу да их на неки начин придобије и умилостиви приносећи дрвећу, као њиховом станишту, прво крвне а касније, примањем хришћанства, бескрвне жртве у виду хлеба и вина. Православна црква се са култом дрвета брзо измирила, па у многим обредима учествују и сами свештеници.
У народној религији дрвеће је подељено на срећно и несрећно, тј. оно које је настањено добрим и оно које су запосела зла бића, вештице, ђаволи… У срећно дрвеће убрајају се храст, леска, дрен, тис, липа, врба, јабука, бреза, док се треба чувати ораха, зове, крушке, багрема, дуда, бреста… Према свему досад реченом о снази култа дрвета у нашем народу, може се извести закључак да су различите врсте дрвећа имале велику улогу у превенцији и лечењу болести.“2)

Крстом обиљежина стабла називају се „записима“:

„Записи су српска света стабла, дуговечна, углавном крошњаста.То су стабла хтаста, липе, ораха, крушке и букве. Верује се да у њиховим крошњама живе виле заштитнице.У нашем народу постоји веровање да се са записа не сме скинути ни једна гранчица,плод,кора,ништа..Поготово се не сме одсећи и уништити запис, јер ко то уради, задесиће га велика несрећа,и њега и његову породицу.
Када су литије, сеоске и црквене славе код записа се окупља народ, урезује крст на њему,а онда се чита молитва за добар род у пољу и да се село заштити од громова и неприлика.
Имати такво стабло у дворишту у Србији је била част. Ако га је неко имао-имао га је само добар домаћин и узоран човек у селу. Ту част додељивало му је село.
Божја служба обављала се од записа до записа, од куће до куће, до њиве и свих делова села. Њу су пратиле крстоноше барјактари који су певали духовне песме и њих је народ даривао. После тога би се на запису урезао крст, прелио виним, што су, каже предање, Словени донели на Балкан из прапостојбине, а што је касније прихватило и хришћанство.“3)

Да ли су ово обредно мјесто сачинили мјештани вођени мјешавином хришћанско-магијско-паганским обичаја, па је касније дописано „Смрт хришћанима – слава Перуну“, или је у питању вјерска група утемељина на паганизму, вјероватно ће остати још једна тајна са подручја Бањ Брда.