ГОРДОСТ ПРЕКРИВЕНА ИСКРЕНОШЋУ

„Гордост“, Питер Бројгел Старији (1556-7)

 

Колико пута су особе након дрских јавних наступа изговарале: „Ја не знам да се претварам“, „Ја сам само искрен“, „Нисам полтрон“, „Са мном увијек знаш на чему си“, „Не знам ‘да пакујем’већ ‘саспем’ директно у брк“ итд…

Дешавања у посљедњих двадестак година указују на велику могућност да 21.вијек постане вијеком гордости. Лаки на критици и преосјетљиви на примању исте, вријеђање за ситницу, у сваком двосмисленом геслу видјети непоштовање или недовољном поштовање од стране других особа, тражење у блиским особама „труна у оку“ и њега непрестано спомињати, охоло „у најбољој намјери“ моралисање пред другима, све су то одлике гријеха гордости, којој готово нико никад није, у мањој или већој мјери одолио.

Иако гордост има више маски, ова „искрена“ је, чини се, данас најприсутнија и најприхватљивија. Чак понекад и пожељна.

Међутим да би човјек био у стању да оствари квалитетне везе са другим земљанима, поред свакако поштења, он мора посједовати и другу изуезтно важну особину – пристојност. Гурање „прста у око“ за сваку глупост, поготово пред другим људима, не само да није ни искрено ни добронамјерно, него је просто безобразно. Тако се деси да и поштени и морални људи, због своје надмености и због стављања свог мишљења и осјећања испред и изнад других, кидају један по један мост у фамилији, на послу, у комшилуку и на крају и у сопственом дому. Када остану потпуно сами, онда су им углавном сви криви, па чак и они који су се жртвовали за њих, јер гордост, тражећи сталну покорност, једноставно не може без сукоба и константног испољавања психо-физичо-интелектуалне надмоћни на разне, често перфидне  начине, у „добронамјерне сврхе“.

Када год помислим на гордост сјетим се оних четири кућа у бабином заселку крај Мотика, које издалека, на оном изолованом брду окруженим пустаром, изгледају као колонија на Марсу, гдје су два дома шћућурена један уз други, трећи преко пута, а четврти мало иза тих кућа. Нико ни са ким не прича. То кад се у селу заваде комшије због погрешног погледа или ријечи па се никад више не прозбори, макар сви поцркали, то се назива „карактер“, што је свакако још само један перфидан изговор за демонску гордост попут оне „искрене“.

Како год је називали и чиме год је маскирали, гордост је зло које од памтивјека до данас, одваја човјека од човјека. Када би човјек видио мало даље од сопственог носа, могао би и да заволи све те несавршене људе око себе, јер ни он није баш много бољи. Гордост га засљепљује да то и схвати.

А поштење и пристојност биће увијек у моди, чак и у 21. вијеку.