ЦРТИЦЕ СА ФАКСА (3) – ПРИЈАТЕЉИ

391892_115921411858011_410795954_n

Френки (Трики), Васке, Јаћим, Ћале…

Ако смо при доласку на факс разбацани наизмјенично по собама, друге године свако је стремио „своме јату“, људима са којим се најбоље слагао. Већи дио наше екипе пребацио се да живи „на стан“ у граду. Имали су комфор и топлу воду, мањак је свакако био што су се сами морали бринути за храну (онако невични кувању) и што су морали путовати до факса и назад и по неколико пута дневно. Од пријатеља са прве године чешће сам се дружио само са Пролетом момком који нам је свима прве године много помагао, подгријавајући нам воду а некад спремањујући храну. Био је то и отао једна велика душа од човјека.

Ја сам остао у интернату, библиотека, богослужења, предавања су мии били на домак руке, храна је била сигурна, а и како се преполовила гужва, лакше се дисало у соби.

Наравно нисмо могли утицати на то ко ће нам од бруцоша доћи у собу. Била је то права лутрија, у којој сам имао много среће, јер је ускоро у собу у којој сам остао сам, дошао мој пријатељ Трики (касније прозван Френки). Са њим је почео мој фочански препород. Момак, осим што је био „добар ко љеб“, држао је колико и ја до хигијене и своје и собне. Та друга година је била година одмора. Собу смо средили као апотеку, нашли смо некакав радио, купили „Битлсе“ од 90 минута и било потпуно спокојни. Расподијелили смо вријеме на одмор, учење, храњење и повремене изласке у „Моцарт“, „Нарцис“ или „Синему“. Са Френкијем су дошли нови и сјајни момци, Васке, Лаки, Јаћим, Ћале, Мирковић, заиста изузетно пријатни, занимљиви и опуштени људи.

Онда је у нашу собу дошао Психо.

Нећу рећи да нам је Психо (прозван „Псија“ од стране таксисте узнезвјереног погледа Зоке Саламадије, који је каријеру завршио у затвору тако што је упуцао момка што му је шутирао возило) пореметио начин живота, али га је сасвим сигурно усталасао. Псија је био такође екстра момак, али некако остале људе је или нервирао или забављао својим београдским нагласком, наглашено ексцентричним понашањем, сталним бунтом против декана, свемогућег секретара, тетама у кухињи и вешерају итд. Живио је несређено и Трики га је искрено и отворено мрзио (јер су заједно били и у богословији на Цетињу). Мени је њихово препуцавање било смијешно, огромни Трики и патуљасти Психо, нешто слично као препричљиви Васке и његов најбољи пријатељ Лаки који је непрестано ћутао као заливен.

Психо је саботирао сваку врсту реда и учења, био је прави онај студент: „е брате још ову пљугу испушим и идем да учим“, а над књигом је созерцавао ко зна какве своје лудости. Стално се гребао за цигаре, пиво, пред другима, а поготово пред ријетким женама се извјештачено церио, изводио разне фазоне, причајући полуутемељено о типовима личности по Јунгу, Фројду итд. Када би се мамурни декан довукао на некакво дружење са студентима у амфитеатру, као и увијек пријетећи, са повишеним тоном, како зна за све пропусте, али да ће (и) ове године „окренути нови лист“, Психо би се једини јављао за ријеч галамећи како су мушеме у мензи љепљиве са длакама а мушице се роје несметано уоколо. Псија је постао жалац у тијело декану и он га је ословљавао са „Психо“ и галамио на њега кад год би га негдје срео.

Обожавао сам га.

Са новим цимером, нестало је и оно мало досаде. Излазили смо и у Фочу некако слободније. Сем поменута пар кафића, са Псијом смо кренули и на алтернативнија мјеста. Сјећам се кафане „Ћехотине“, била је то права рупчага, са јефтиним пивом, уоквиреном голом женском на зиду и без музике наравно. Пар пута смо тамо изашли, једанпут су нам неки старији људи нешто претећи добацивали па смо тад прешли и на друго мјесто – „Линеу“. Псија је причао да је то некада била јавна кућа (како ли је само то сазнао кад је међу посљедњима дошао), а и конобарица је са својом упадљиво јаком шминком, косом као периком и хладним, тупим погледом који је под дејством флуросцентног свјетла изгледао као неонска реклама, изгледала радно способна управо за ту врсту дјелатности. То вече Псија је урадио пар глупости које су Трикија илзуђивале, а мене и даље забављале, а на крају ми је три пута у току ноћи сручио чаша се пивом у крило. Ја сам баш тих дана вјежбао смирење тако што сам десет сати држао тврду бомбону испод језика (без сисања) да би наредних дана имао жуљ који је прокрварио. Тако да ми то просипање пива није толико тешко падалао (два пута је оборио сто на мене случајно, сто је имао једну ногу краћу, али још ми није било јасно зашто и први пут нисмо прешли за други). У мрачном, пуном воде клозету сам се покушао некако осушити а он је бануо и клекнуо у ону канализацију као да се извини.

Од кафана у близини, тик уз факултет нешто попут продавнице-кафане држао је огавни старчић Анте са својом сличном половином Анђом. Он је први сконтао колико је сати, па је постао прави драгстор – студенти или ђаци који би се искрали ноћу по пиво, могли су му лупати и у 3 ујутро, он би се прво јавио, па онда палио свјетли у својој страћари док се полако усправљао и гегао до фрижидера са пивом. Звечале су празне и нешто тише пуне флаше нон стоп. Од свог илегалног рада, подигао је бараку трговиницу, избетонирао је и наткрио огромну веранду, поствавши права конкуренција „Шумару“ који је држао пансионе (по урбаној легенди и он је држао проститутке некада) и код којег се могао појести рецимо празан пасуљ без салате за три марке (жена би са свог шпорета сипала гостима). Тај „Шумар“ је нон стоп слао испекције Анти, а и кад би дошле Анто би говорио да смо ми његови рођаци па да нас он части.

На пола пута до града биле су кафане „Цепелин“ у некаквој зградици и „Кобра“ у некој језивој кући са тешким позоришниз завјесама и пећницом на дрва унутра. Туда смо само завиривали.

Следеће године, (треће) дошло је још више студената, а ја сам долазио само на испите. Од тих студената бих само још издвојио Меду изузетно инетелигентан и начитан лик, али којем нажалост факс никако није ишао од руке (који је иначе једном пијан исклизнуио из руку Трикија и пао са терасе „Фочанке“ са висине од 5 метара на неки ауто при том му уништивши кров, а њему наравно није ништа било. Медо и Псија су постали прави пајташи, сјајан тандем нашег факса. Једном је Псија толико дошао комиран од абсинта а Трики и екипа су га два пута дизали на кревет на спрат одакле је наравно оба пута спао. Па су га оставили на доњем кревету.

Посљедње двије године дошло је још више студената, правиле су се журке и по кућама (са једне сам ја гледајући у телефон упао у јарак пун оструга). Било је нових екипа Вутра, Бошко, Бата – Шоне, Јовица, Гусар, Ђилас, Мирза, Рачић, Маре, Чеда, Дадо и многи други. Новији студенти су се чешће сепаратисали по школама гдје су завршили богословије, собе су се почеле закључавати, интернат више није био један организам.

Можда је то било и боље.

 

 

 

 

Advertisements

СОКОРТА ДИЈЕЛИЋ ДРУГЕ ПЛАНЕТЕ НА ЗЕМЉИ

satelite

Сокорта острво  који се налази у Индијском океану, 350 од најближег копна, Сомалије.

sokotra

Припада држави Јемен. Име значи отприлике „острво уживања“. Има смисла ако сте дошли само на викенд наравно.

speleofig2

Острво је дугачко око 130 а широко око 40 километара.

Укупна популација не прелази 40.000 подијељених у десетак раштрканих насеља и неколико племена. Религија: ислам.

Због своје изолованости и драстично промјенљиве климе, на овом острву постоје ендемске биљне и животињске врсте. Рељеф углавном пустињски, високе планине и до 1.500 метара окружује претежно стрма обала са предивним изузетцима у виду више километара плажа са ситним пјеском. Острво је засјечено са неколико кањона, продубљено са више пећина дужине и до 7 километара. Неколико језера је такође заробљено међу стијенама. Вегетација оскудна, сем донекле у унутрашњости острва гдје сусрећемо јединствено дрво на свијету и симбол овог острва – Ђавоље (или змајево) крваво дрво. Постоји и неколико ендемских врста птица. Слике наврат нанос изграђених насеља су избјегнуте да не ометају ову јединствену љепоту на планети.

25235827

 

108350661

93663882

36089630

37416183

Isla de Socotra, Yemen

36765612

51233312

37416335

78233894

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

socotra-07

66993484

119334000

Desert rose, adenium obesum

119334004

socotra-01

37359241

Socotra-alien-landscape-Yemen-Dragons-blood-Tree

socotra-dragon-blood

hqdefault

kreativna-priroda-socotra-13

25236219

 

 

КАКО ЈЕ НАЦИЗАМ ПРЕБРЗО ОПРОШТЕН ЊЕМЦИМА

По завршетку другог свјетског рата Њемачка је подијељена на четири окупационе зоне: Совјетску, Америчку, Британску и Француску.  Одлукама Међународног војног суда у Нирнбергу (који је остао у памћењу као политички суд побједника, јер није судио свим странама једнако) из 1946. оружане снаге нацистичке Њемачке – Вермахт је осуђен као злочиначка организација (да није било руског вета прошле године на монструозну резолуцију о Сребренци Војска Републике Српске би прошла као Вермахт).

trowbridge2_1.0-fig09_001

На окупираним зонама, започет је процес децентрализације, демилитаризације и денацификације. Европски савезници су се договорили, непосредно по завршетку рата, да униште или преселе у своје земље око 1.500 њемачких фабрика, што би окупирану земљу практично вратило у доба феудализма. Овога пута би остала и без сопствене војске.

Међутим Американци су другачије гледали на ствари. Америчка индустрија, неоштећена ратним пожаром, током Другом свјетском рата доживјела је прави процват. САД су постале једини свјетски капиталистички гигант јер су Њемачка, Велика Британија, Француска и Јапан биле преоране ратним дејствима. Њима је било у интересу да поново покрену међународну трговину и створе тржишта на којима ће продавати своје производе, али и да осигурају да више не долази до економских криза које су потресале и САД тридесетих година 20.вијека. Да би се обезбједили такви циљеви и одступница у случају да нешто са америчком економијом крене по злу, било је потребно створити још двије снажне валуте, а да би оне биле стабилне, морале су да почивају на тешкој индустрији и тржиштима на којима ће постојати потреба за робом коју производе и то у непосредној близини.

Њемачка и Јапан биле су као поручене за тако нешто. Имале су индустријску базу и квалификовану радну снагу, а таман су биле и окупирана од стране САД. То је за америчке творце новог свијета било далеко повољније него да морају преговарати и чинити уступке Великој Британији или Француској. Програм за обнову Европе „Маршалов план“ у цифрама говорећи директно убризгавање 12,5 милијарди долара (у данашњим доларима десетоструко више) али и отписивање дугова Њемачкој (1953. у Лондону је склопљен споразум о отпису дугова СР Њемачкој – отпис 50% дуга уз отплату остатка једино у случају да њемачка трговина оствари вишак, другим ријечима, ако некада буду у прилици, а ако не халалићемо и то).

Но са економским васкрсавањем западне СР Њемачке (уједињене 1948. због страха од продора комунизма у Западну Европу) долази јасно и до политичког, колективног „опроштаја гријехова“ њемачком народу. И већ након пет година од рата, 1950. бивши припадници злочиначког Вермахта подигли су свој глас за обнову њемачких војних снага. Милиони истих оних који су сијали зло и геноцид широм Европе, постали су увријеђени и незадовољни својим статусом (наравно тако нешто се могло десити са у Западној Њемачкој, Руси су свој дио посла денацификације одрадили прилично добро у Источној Њемачкој, зато што Русима Њемци нису ни могли ни смјели глумити жртве).

Химеродским документом из 1950. у којем је група бивших официра Вермахта упутила три главна захтјева тадашњем канцелару Конраду Аденауру стоји:

  1. сви Њемци осуђени за ратне злочине требају бити аутоматски ослобођени
  2. треба прекинути дифамацију (блаћење, оцрњивање) њемачких војника (и из Вермахта наравно и из Вафен СС-а)
  3. треба увести мјере како би се у Њемачкој и иностранству о њемачким војним снагама промијенило мишљење

И ова начела Аденауер је прихватио, а затим су се и западни савезници сложили да ће их до одређене мјере спровести. У таквом недјелу им је ишао на руку и Ватикан, који је уложио своје огромне капацитета да би својим „пацовским каналима“ скривао, мијењао идентитете и транспортовао нацистичке злочинце и њихове помагаче из Европе углавном у Јужну Америку, али и у Аустралију или гдје већ.

Удружење њемачких ветерана „Хиаг“ радило је напрестано на поменутим тачкама.

Kurt_Meyer_and_Paul_Hausser_at_a_HIAG_convention

дружења бивших нацистичких војника на конвенцијама „Хиаг-а“ неколико година након рата.

 

Florrie-Rost-van-Tonningen-op-een-HIAG-bijeenkomst-in-1985

обиљежавање „славне“ војне прошлости осамдесетих година

HIAG-Ulrichsberg

све младићи из лудих школских дана и данас се скупе да мало људују

Званични наставак војне каријере бивших припадника Вермахта, омогућен је 1955. године  формирање Бундерсвера (њемачки одбранбених снага). Њемачки закони су забрањивали људима који су носили чинове у СС-дивизијама да ступају поново у војску. Примљено је 669 бивших чланова Вафен-СС-а.

Међутим у новије вријеме откривено је да је постојао и покушај стварања коалиције бивших официра Вермахта и Вафен-СС-а у организацији тајне војске. Најважннија карика тог плана био је Алберт Шнец, бивши пуковник Вермахта, који се повезао са истакнутим људима нове њемачке војске. Увјеравали су надлежне да у случају рата могу одмах скупити 40.000 прекаљених бораца, а много од њих су већ били активни шпијунирајући оне за које су сматрали да су наклоњени комунистима, студенте и политичаре. Планове су подржали канцелар Аденауер и Ханс Шпидел, господин који ће касније постати врховни заповједник НАТО-а у Централној Европи. Међутим, изостала је подршка јер се таква организацила сматрала сувишном. Преживјели нацисти су се већ дубоко ужлијебили на битнијим мјестима.

Тако је Курт Валдхајм, кога је Анте Павелић одликовао (међу 25 сличних злотвора) за „заслуге“ на Козари, а комисија за ратне злочине ФНРЈ осудила 1947. постао ни мање ни више него Генерални скретар УН-а у периоду 1972-1981, а на крају поставши и предсједник Аустрије од 1986-1992!

Bundesarchiv_Bild_183-M0921-014,_Beglaubigungsschreiben_DDR-Vertreter_in_UNO_new

Курт је само кап у мору сличних не само рехабилитованих него и награђених зликоваца

Након свега реченог, јасно можемо уочити са колико лицемјерства се западне војно-политичке силе устремиле на српски народ, којег су напале, војно-еконосмки разбиле а и дан данас га терета за све лоше што се дешавало деведесетих, иако од њихових „хуманих“ интервенција у Србији сваки дан једно дијете оболи од малигних болести. Вук длаку мијења али ћуд очигледно никада.

 

Већи дио података сам користио из „Хистори-инфо“ хрватско издање, број 9 и „Политикин Забавник“, број 3347.

 

 

 

 

ХРАБРИ ИСТРАЖИВАЧ ОТКРИО ЗАВРШЕТАК ЛАУША

LauscaronPanorama

 

Васкрсија Ђуриђ (29), познати бањалучки алпиниста, спелеолог и скаут, након што се попео на све веће планинске врхове свијета, преживио боравак у најгушћим прашумама и најсуровијим пустињама те изронио из најдубљег Маријанског рова крај Филипина, одлучио се коцкати са судбином тражећи завршетак насеља Лауш.

„Сви знамо да Лауш почиње код ‘Енергомонта’ а завршава негдје подно Змијања, али гдје тачно престаје територија тог насеља, до сада су општинске власти одређивали само угрубо, уз помоћ сателита. Нико ван тих произвољних граница није прелазио да тражи грађевинску дозволу, порез, ни фискални рачун. Улице на мапи града изнад Лауша су пресјечене нагло и правилно, одрезане као шпагете. То ме одувијек копкало да кређем у истраживање. Знао сам да некакав степен цивилизације постоји, можда чак у непосредној близини мапе града. Сад кад сам постао преварен жирант, па ме више и не веже ништа за овоземаљски живот, одлучио сам се на своје најзахтјевније путовање и истраживање.

Кренуо сам, нормално, Караџођевом. Причали су ми стари, да ако желим да нађем крај Лауша морам да скренем лијево одмах послије ауто-праоне са сликом Караџића,  да онда ступим преко Подгрмечке у џиновску и вијугасту Косовску улицу. Ту сам се задњи пут причестио, окријепио и кренуо. Пут је постајао све стрмији, куће све ријеђе. Негдје на четвртом раскршћу, гдје је кисеоник постао ријеђи а притисак виши, скренем десно. Са лијеве стране су биле стољетње шуме и брда а са десне се видио град искоса, ко на длану. Онда скренем лијево и даље пратим асфалт и све то узбрдо. На новој раскрници упалим апарат за оријентацију, пише „Улица српских рудара“. Рекох себи, ух па ја сам још, де јуре, у граду. Кренем још узбрдо, а на новој раскрници почнем да се спуштам негдје. Сретнем неког старца од неких 120 година. Упитам гдје сам а старац одговори да сам у улици Душана и Владе Копање. Пита мене декица шта ме је натјерало у овакву звеку, а ја рекох да тражим завршетак Лауша. Декица се трзну, устукну и побјеже низ цесту.

 

Наставим даље. Сада сам опет некуда силазио. Већ сам подерао гвоздене ципеле и појео три камена хљеба. Дођох поново до неке раскрснице. Ового пута више није било ни ознака, ни џи-пи-еса, а ни људи. Одлучим се за лијево мада мисим да не бих много дубље залутао и да сам десно. Крене густа шума, непрегледна брда, тек понегдје се зачује дрекавац. Залихе у торби ми на измаку, почнем осјећати жеђ, корим се што сам узео бејби јана флашицу о 0,25 литара а не барем од 0,33. Тијело почне да се грчи, молим се само за кап воде.

Већ када сам помислио да ћу одустати, чујем спасоносни жубор воде. Задњим атомима снаге пробијем шикару и свалим се до неког потока. Пијем воду а око мене неки дивљи коњи неупрљани и неспутани цивилизацијом, милина их погледати. Видим чак и једног са рогом на глави. А спусти се и ноћ. Одлучим да саградим склониште. Таман што сам укршио нешто грана за припалу и истјерао лисицу да се смјестим у јазбину, кад ме млатну тешко преко леђа…

Долазим себи у некакво шареном шатору, људи око мене пријетећи загледају. Прилази ми вођа те групе, самозвани генерални секретар мјесне заједнице „Лауш 3“ упозна ме са кординаторима локлалног пододбора. Прво ме питаше који ме мобилни оператер шаље, па онда ко из странке, ко из суда, ко из армије… На крају, кад су видјели да нисам чак ни члан странке, питаше ме зашто сам дошао. Рекох да тражим гдје је завршетак Лауша. Секретар се ућута, па рече да не зна тачно, али да ће ми позајмити крилатог коња да одем до једног оближњег брда на којем столује премудри Гаврило. Он ће сигурно знати.

Захвалим се на пажњи и одмах се стровалим од умора на коња.

TvyamNb-BivtNwcoxtkc5xGBuGkIMh_nj4UJHQKuorcoqXU_sJfrHmDWlSYeRI9IOydFS6Zxf9VU_g

Ујутро смо летјели ко зна колико док ме није спустио на врх Пискавице. Тамо премудри Гарвило у свили, брада до земље, таман храни патку мрквом. Кажем да су ме послали из МЗ Лауш 3 да питам нешто. Вели старац да питам шта год желим, да ли ме занима како је нестала Атлантида, гдје је ковчег Старог Завјета или што Штимца стално зову у кошаркашку репрезентацију кад праве шири списак? Рекох да ме занима гдје завршава Лауш. Старцу се лице промијени. Погледа у списе и кугле па рече да завршава подно аутобуске станице у Голешима, гдје мудри људи пред задругом чекају смрт испијући клипару на теку и да се губим са његовог посједа.

Патка гакну, коњ ме набаци зубима на себе па ме превезе преко седам брда и гора и спусти, крај неке цесте, па зањишти и нестаде у облацима. Шта ћу устанем, отресем са себе прашину и кренем низ пут. Идем тако идем, кад наиђох на таблу „Улица др Јована Рашковића“ запишта и џи-пи-ес.

Вратио сам се, ух добро је.“

 

МАЧКА – ДУГ ПУТ ОД БОЖАНСТВА ДО ПРОКЛЕТСТВА

155293403-cat-adoption-checklist-632x475-e1354290788940

 

Мачка је животиња из породице те и те, настала тад и тад.

Са ницањем првих насеља у подручју плодног српа (од Ирака до Египта) отприлике прије нешто више од 5 миленијума, те складиштењем житарица у амбаре који су били рај за глодаре, појавила се потреба за ловцем штеточина. Људи су брзо схватили да је мачка савршена за тај посао. У Египту су их мамили тако што би у житницама остављали рибље главе које би мачке привлачиле, а кад су већ ту могу да се послуже нечим и живим и топлим као што је миш. А када се наручкају, ту је већ и топла и сува слама, а нема ни предатора ни кијамета и тако је, на прећутно обострано задовољство, настао историјски савез између људи и мачака.

У том истом античком Египту, мачкама је баш упала кашика у мед –  добиле су готово божански статус. Одржавале су се церемоније и фестивали богињи Баст (заштитницом фараона са главом мачке),  у којима би узимало учешће и по стотину хиљада људи. Ко би мачку убио, случајно или не, није га ни фараон могао спасити од смртне казне.

Персијанци су сконтали египћанску болећивост према мачкама, па су пред једну битку са Египћанима 525.г.п.не. пустили чопор мачака на бојно поље. Египћани су се предали да у борби не би повриједили мачке.

Међутим, изгледа да се мачака, у граду њеног посебног поштовања – Бубатису, толико много намножило, па су свештеници богиње Баст сјетили да јој у знак захвалности понуде око осамдесет хиљада (!) мачака, наравно прераним слањем у загробни живот. Срећом по мачке Египта, то је био изузетак.

Мачке се нису смјеле продавати ни извозити из Египта, но још се није родио ко би шанерима и шверцерима стао на пут, те су феничански трговци, за фине паре, продавали мачке Грцима, негдје између 8-9 п.не. До тада су Европи против глодара кориштене куне. И није ишло све глатко као са мачкама. Морнари су такође завољели мачке, те је и бродским пацовима коначно одзвонило.

Иако изузетно корисне, на нашем континету, мачке су дочекане суздржаније него у Египту (можда су због тога још увијек помало увријеђење, када нас посјете и дозивају углавном само из користи). У грчкој митологији, Галента претвотила у мачку поставши чувар храма Хеката али и богиња Мјесеца, порођаја и младости, те владарице чудовишних бића.

Но праву катастрофу мачке су доживјеле у средњем вијеку, нарочито за вријеме црне смрти – Куге која је десетковала цијели континент. Вјеровало се да су мачке криве за ширење ове пошасти, па су их убијали масовно и на језиве начине. Но то је само поспјешило епидемију јер су кугу преносили пацови које су мачке требали таманити. Тако је Европа несвјесно бацила на себе мачије проклетство.

У исламским земљама средњег вијека, мачка се могла осјећати као код куће (не баш као некада у Египту наравно). Постојале су добротворне организације које би збрињавали напуштене мачке. Вјеровало се да је један од разлога поштивања и то што су мачке држале до соствене чистоће.

У наредним вијековима у Европи је настављано вјерско оргијање, како по неистомишљеницима, тако и по мачкама, поготово оним скроз црним. Вјеровало се да се вјештице претварају у мачке и то је било сасвим довољно да се мачке убије на сваком кораку. Па онда није чудо што су писали конкурсе за чаробног фрулаша да ријеку мишева изведе ван града.

У 19. вијеку, британска краљица Викторија је својим симпатијама према мачкама успјела да промијени размишљање средине. Многи су почели држати мачке и из помодарства. Из Енглеске, симпатисање мачака је пребачено преко баре и у САД.

Данас у поп-култури мачка котира врло високо. Само да се сјетимо Тома (и Џерија), Силевестера (и Твити), Гарфилда, Огија (и жохара), Хело-Кити, мачка Симона…

Што би један британски критичар рекао да пси када им газда донесе храну, мисле да су газде богови, а мачке кад добију храну мисле да су оне богиње…

 

(Дио података сам користио из „Хистори-инфо“, хрватско издање број 9)