АКЦИЈСКИ ГРАТИСМЕН

Као и сваки други патолошко проклети и шкрт човјек волим куповати артикле на акцијама или са гратисима, макар то било дупла количина највеће глупости које иначе никад не би купио, попут два већ набубрена кефира или два пара хреновки којима истиче рок ваљаности са првим заласком сунца. Толико сам до сада згурао у себе таквих намирница да је чудо да немам сиду у најмању руку.

Што је најгоре, гратис-акције се не могу предвидјети и тешко им се може одољети. Мајица уз два чипса, дупли кекс као да је прављен од стиропора, кенф уз кечап или сенф, шампончић уз гел за туширање, једноставно ноге се одузимају а корпа се пуни. Скоро сам, ни крив ни дужан, купио двије дволитре неког свијетло зелног сока. Будим се исту ноћ, те флаше свијетле блиједом свјетлошћу, шта ћу, прекријем их крпама и наставим спавати.

Али прије неких мјесец дана десило се нешто заиста необично. Лутам тако најјефтинијем маркетом града одмарајући мозак у шаренилу изобиља, кад наиђем на некакав сок од литру и по који кошта 69 фенинга. Некакав „Фреш“ из Мостара, битер-лимун. Помислих, мора да је толико огаван да ћу морати толико охладити да се може прогурати кроз грло (као што иначе радим и са нашим пивом, кад толико хлади да боли, онда мозак не региструје неквалитет или га бар занемари до трећег по реду, а онда је свакако солидан).

Дођох кући, попих и одушевих се! Бољи битер лимун нисам могао сањати, ма какав швепс гепарди, требе и кап која клизи са амбалаже са реклама. Проба и жена, каже исто да јој сједе екстра. Рекох сутра ћу за три марке купити неколико флаша, нека га. Но дођох сутрадан а њега нема! Утјеших се, рекох доћи ће ускоро. Међутим, прође мјесец дана а њега не набавише. Кренем обилазити раднике и питати за сок, сви се чуде, кажу никад чули! Да ми није жена свједок пролупао бих!

Не волим промотере. Кад их видим бјежим од њих као од продаваца осигурања. Знам да су то вриједни студенти, свака им част, ал мојне мене молим те! Знам и да ја тај ве-це папир вишеслојнији, мириснији, рељефнији, добићу ако их купим и још неке убрусе ал пусти мене да узмем свој једнослојни са одсуством боје и мириса. Није то за наметање ни за убјеђивање. „Мене далеки води пут“.

И коначно, најрадоснији догађај. Некада давно, долазили неки гости и отиђох да узмем тридесет дека мортаделе, оне широке са маслинама. Ја тамо а онда нарезује шесто грама! Каже дупло гратис. Би ми  баш драго матере ми. Осјетио сам неку врсту поноса и заслуга.