ЦРТИЦЕ СА ФАКСА ШКОЛСКЕ 2003/04

4204_1078958730646_1451626_n

Петоро потпуно различитих људи, забијених у двадесетак квадрата, на пропалим креветима (два на спрат, један уз други, и пети на супротној страни), сто, ормарићи (углавном  без врата) уграђени у зид, итисон црн од прљавштине и масноће.

Нас пет: један стално причао, други ћутао, трећи се нервирао, четврти свирао, а ја сам, онако погубљен и размажен, био у соби само кад сам морао. Најтеже ми је било навече, желио сам да легнем барем до поноћи да би устајао на јутарњу молитву и доручак, а у то вријеме би се неки тек будили. Упаљена сијалица ми је била на мање од метар изнад главе, завидио сам свим људима свијета који су спавали у мраку и на нормалном кревету…

Ходници и прозори прекривени решеткама, смрад неописив поготово љети, клозети без топле воде (а некада и без воде уопште), умјесто туш кабина – корита над којима смо се полијевали из пресјечених флаша „Фанте“ врелом водом из кувала а коју би раније разблажили у кантама хладне воде.

Храна врло слабог квалитета, чак и кад се није постило. А кад се постило, постило се наравно на води. Кантина је те 2003/04 садржавала манч-малов, жуту „фанту“, каладонт и ве-це папир. Једном смо ћутљиви и ја купили 6 кутија манч-малова и хришћански се закључали да сами ждеремо, бљеснуше на покривачу десетине сребрних округлица, но послије седме или осме позлило нам је па смо одустали…

Интернат (пошто је некад био затвор за жене, ограђен високим оградама) се налазио неколико километара ван града. Суморан пејсаж шумовитих планинчуга, бљутава Ћехотина испод и нека пилана која је у даљини емитовала очајне звукове готово непрекидног тестерисања.

Можда је и најгоре било то што су у интернету били само мушкарци. Послије средње медицинске школе, доживио сам то да 25 дана нисам проговорио ни са једном колегицом. Када се коначно једна појавила, сви смо се позаљубљивали у њу до ушију. Један је апсолвент запросио, неколико је звало на пиће и у кино, гњавили је за број… Када би ходала ходником, онако женски намирисана, опране косе, вријеме би стало. Једино је ћутљиви пролазио крај ње сасвим нормално. А она се баш за њега тад нешто и распитивала. Кад смо му то, пуни зависти и саопштили, ћутљиви је само преврнуо очима и окренуо се на другу страну кревета. Признајем да су и мени попадале звијезде са неба, када је питала да изађемо у кино. Срећом ускоро сам на кратко отпутовао кући па сам дошао себи, тј. заљубљеност је ишчезла.

Ускоро сам нашао једини нормалан бијег од стварности – заронио сам у књиге. У Фочи је, као и на Лаушу слично, ако не забавиш мозак нечим корисним или креативним, брзо пролупаш, препуштен очају и горчини. Док је било подношљиво вријеме, дане сам проводио у затворском парку. О теологији нисам имао ни појма о појму, до тада ни Библију нисам прочитао у комаду. Учио сам између 12-14 сати дневно без изузетка. Када је пао снијег од метар, ископао сам рупу око клупе, ставио ћебе, и обукавши све што сам имао у ормарићу легао, читајући и молећи се Богу да ми просвијетли ум да барем нешто почнем контати. Када би падала киша или други кијамет ишао сам у библиотеку код господина Шољевића. Осим њега и Ђоге, те понекад неког професора библиотека је била сабласно пуста. Често смо сједили и сами. Он би пуштао некакав џез а ја сам га зезао да је то музика којом Џери у цртаном провица Тома док спава. Једном сам га чак и пробудио да откључа библиотеку, баш је тад побјеснио али је господски ћутао пар дана, па опет по старом.

Крајем те школске године, десило се нешто заиста нечекивано и дивно. Негдје у марту, посјети нас отац од причљивог. Позвао је и мене да им се придружим у путовању до неких њихових рођака у Гацко. Прихватим одушевљено понуду. Напомену ме тај дивни човјек да понесем и папуче. Понесох. У Гацку, сазнадох да су ме хтјели изненадити, те да желе да одемо преко викенда у Херцег Нови, гдје они имају стан. О те среће, из таквог бедака директно у бајку!

Паде ноћ, у ауто свира Оливер Драгојевић „Тешко те заборављам“, кад бљесну Херцег Нови као Небески Јерусалим. Одмах вечера код њих, човјек вади све из фриждера да ме угости а ја се топим од милине. Мали станчић на Њивицама али тераса огромна, морски ваздух грије душу као медушка. Одмах послије излазак, домаћин преморен али жели да „Љубу“ (тако су ме прекрстили доле појма немам зашто) максимално изготиви. Лајв свирка Бајро Бака Плањанин главом и брадом, црно точено „Никшићко“, срећа губи димензије… Пошто зна аутора, домаћин и за мене наручује Бакин мега хит „Имам све у животу што се купити може“, на крају добијем и аутограм. Каже Бака да сам први који тражи аутограм у његовој каријери, каква скромност тог музичког великана… Причљиви и отац му већ призаспали а ја се таман откравио. Остају ипак, да Љубан попије још само једно. И још само једно.

404721_121193484670135_1089960063_n

Причљиви дивни човјек је тај који држи руку на мом џемперу

Није то било једини пут да ме Бог чупао из безнадежности, али ово је свакако једно од најљепших Његових интервенција те године…