ХРАБРИ ИСТРАЖИВАЧ ОТКРИО ЗАВРШЕТАК ЛАУША

 

Васкрсија Ђуриђ (29), познати бањалучки алпиниста, спелеолог и скаут, након што се попео на све веће планинске врхове свијета, преживио боравак у најгушћим прашумама и најсуровијим пустињама те изронио из најдубљег Маријанског рова крај Филипина, одлучио се коцкати са судбином тражећи завршетак насеља Лауш.

„Сви знамо да Лауш почиње код ‘Енергомонта’ а завршава негдје подно Змијања, али гдје тачно престаје територија тог насеља, до сада су општинске власти одређивали само угрубо, уз помоћ сателита. Нико ван тих произвољних граница није прелазио да тражи грађевинску дозволу, порез, ни фискални рачун. Улице на мапи града изнад Лауша су пресјечене нагло и правилно, одрезане као шпагете. То ме одувијек копкало да кређем у истраживање. Знао сам да некакав степен цивилизације постоји, можда чак у непосредној близини мапе града. Сад кад сам постао преварен жирант, па ме више и не веже ништа за овоземаљски живот, одлучио сам се на своје најзахтјевније путовање и истраживање.

Кренуо сам, нормално, Караџођевом. Причали су ми стари, да ако желим да нађем крај Лауша морам да скренем лијево одмах послије ауто-праоне са сликом Караџића,  да онда ступим преко Подгрмечке у џиновску и вијугасту Косовску улицу. Ту сам се задњи пут причестио, окријепио и кренуо. Пут је постајао све стрмији, куће све ријеђе. Негдје на четвртом раскршћу, гдје је кисеоник постао ријеђи а притисак виши, скренем десно. Са лијеве стране су биле стољетње шуме и брда а са десне се видио град искоса, ко на длану. Онда скренем лијево и даље пратим асфалт и све то узбрдо. На новој раскрници упалим апарат за оријентацију, пише „Улица српских рудара“. Рекох себи, ух па ја сам још, де јуре, у граду. Кренем још узбрдо, а на новој раскрници почнем да се спуштам негдје. Сретнем неког старца од неких 120 година. Упитам гдје сам а старац одговори да сам у улици Душана и Владе Копање. Пита мене декица шта ме је натјерало у овакву звеку, а ја рекох да тражим завршетак Лауша. Декица се трзну, устукну и побјеже низ цесту.

 

Наставим даље. Сада сам опет некуда силазио. Већ сам подерао гвоздене ципеле и појео три камена хљеба. Дођох поново до неке раскрснице. Ового пута више није било ни ознака, ни џи-пи-еса, а ни људи. Одлучим се за лијево мада мисим да не бих много дубље залутао и да сам десно. Крене густа шума, непрегледна брда, тек понегдје се зачује дрекавац. Залихе у торби ми на измаку, почнем осјећати жеђ, корим се што сам узео бејби јана флашицу о 0,25 литара а не барем од 0,33. Тијело почне да се грчи, молим се само за кап воде.

Већ када сам помислио да ћу одустати, чујем спасоносни жубор воде. Задњим атомима снаге пробијем шикару и свалим се до неког потока. Пијем воду а око мене неки дивљи коњи неупрљани и неспутани цивилизацијом, милина их погледати. Видим чак и једног са рогом на глави. А спусти се и ноћ. Одлучим да саградим склониште. Таман што сам укршио нешто грана за припалу и истјерао лисицу да се смјестим у јазбину, кад ме млатну тешко преко леђа…

Долазим себи у некакво шареном шатору, људи око мене пријетећи загледају. Прилази ми вођа те групе, самозвани генерални секретар мјесне заједнице „Лауш 3“ упозна ме са кординаторима локлалног пододбора. Прво ме питаше који ме мобилни оператер шаље, па онда ко из странке, ко из суда, ко из армије… На крају, кад су видјели да нисам чак ни члан странке, питаше ме зашто сам дошао. Рекох да тражим гдје је завршетак Лауша. Секретар се ућута, па рече да не зна тачно, али да ће ми позајмити крилатог коња да одем до једног оближњег брда на којем столује премудри Гаврило. Он ће сигурно знати.

Захвалим се на пажњи и одмах се стровалим од умора на коња.

Ујутро смо летјели ко зна колико док ме није спустио на врх Пискавице. Тамо премудри Гарвило у свили, брада до земље, таман храни патку мрквом. Кажем да су ме послали из МЗ Лауш 3 да питам нешто. Вели старац да питам шта год желим, да ли ме занима како је нестала Атлантида, гдје је ковчег Старог Завјета или што Штимца стално зову у кошаркашку репрезентацију кад праве шири списак? Рекох да ме занима гдје завршава Лауш. Старцу се лице промијени. Погледа у списе и кугле па рече да завршава подно аутобуске станице у Голешима, гдје мудри људи пред задругом чекају смрт испијући клипару на теку и да се губим са његовог посједа.

Патка гакну, коњ ме набаци зубима на себе па ме превезе преко седам брда и гора и спусти, крај неке цесте, па зањишти и нестаде у облацима. Шта ћу устанем, отресем са себе прашину и кренем низ пут. Идем тако идем, кад наиђох на таблу „Улица др Јована Рашковића“ запишта и џи-пи-ес.

Вратио сам се, ух добро је.“