По завршетку другог свјетског рата Њемачка је подијељена на четири окупационе зоне: Совјетску, Америчку, Британску и Француску. Одлукама Међународног војног суда у Нирнбергу (који је остао у памћењу као политички суд побједника, јер није судио свим странама једнако) из 1946. оружане снаге нацистичке Њемачке – Вермахт је осуђен као злочиначка организација (да није било руског вета прошле године на монструозну резолуцију о Сребренци Војска Републике Српске би прошла као Вермахт).
На окупираним зонама, започет је процес децентрализације, демилитаризације и денацификације. Европски савезници су се договорили, непосредно по завршетку рата, да униште или преселе у своје земље око 1.500 њемачких фабрика, што би окупирану земљу практично вратило у доба феудализма. Овога пута би остала и без сопствене војске.
Међутим Американци су другачије гледали на ствари. Америчка индустрија, неоштећена ратним пожаром, током Другом свјетском рата доживјела је прави процват. САД су постале једини свјетски капиталистички гигант јер су Њемачка, Велика Британија, Француска и Јапан биле преоране ратним дејствима. Њима је било у интересу да поново покрену међународну трговину и створе тржишта на којима ће продавати своје производе, али и да осигурају да више не долази до економских криза које су потресале и САД тридесетих година 20.вијека. Да би се обезбједили такви циљеви и одступница у случају да нешто са америчком економијом крене по злу, било је потребно створити још двије снажне валуте, а да би оне биле стабилне, морале су да почивају на тешкој индустрији и тржиштима на којима ће постојати потреба за робом коју производе и то у непосредној близини.
Њемачка и Јапан биле су као поручене за тако нешто. Имале су индустријску базу и квалификовану радну снагу, а таман су биле и окупирана од стране САД. То је за америчке творце новог свијета било далеко повољније него да морају преговарати и чинити уступке Великој Британији или Француској. Програм за обнову Европе „Маршалов план“ у цифрама говорећи директно убризгавање 12,5 милијарди долара (у данашњим доларима десетоструко више) али и отписивање дугова Њемачкој (1953. у Лондону је склопљен споразум о отпису дугова СР Њемачкој – отпис 50% дуга уз отплату остатка једино у случају да њемачка трговина оствари вишак, другим ријечима, ако некада буду у прилици, а ако не халалићемо и то).
Но са економским васкрсавањем западне СР Њемачке (уједињене 1948. због страха од продора комунизма у Западну Европу) долази јасно и до политичког, колективног „опроштаја гријехова“ њемачком народу. И већ након пет година од рата, 1950. бивши припадници злочиначког Вермахта подигли су свој глас за обнову њемачких војних снага. Милиони истих оних који су сијали зло и геноцид широм Европе, постали су увријеђени и незадовољни својим статусом (наравно тако нешто се могло десити са у Западној Њемачкој, Руси су свој дио посла денацификације одрадили прилично добро у Источној Њемачкој, зато што Русима Њемци нису ни могли ни смјели глумити жртве).
Химеродским документом из 1950. у којем је група бивших официра Вермахта упутила три главна захтјева тадашњем канцелару Конраду Аденауру стоји:
- сви Њемци осуђени за ратне злочине требају бити аутоматски ослобођени
- треба прекинути дифамацију (блаћење, оцрњивање) њемачких војника (и из Вермахта наравно и из Вафен СС-а)
- треба увести мјере како би се у Њемачкој и иностранству о њемачким војним снагама промијенило мишљење
И ова начела Аденауер је прихватио, а затим су се и западни савезници сложили да ће их до одређене мјере спровести. У таквом недјелу им је ишао на руку и Ватикан, који је уложио своје огромне капацитета да би својим „пацовским каналима“ скривао, мијењао идентитете и транспортовао нацистичке злочинце и њихове помагаче из Европе углавном у Јужну Америку, али и у Аустралију или гдје већ.
Удружење њемачких ветерана „Хиаг“ радило је напрестано на поменутим тачкама.
дружења бивших нацистичких војника на конвенцијама „Хиаг-а“ неколико година након рата.
обиљежавање „славне“ војне прошлости осамдесетих година
све младићи из лудих школских дана и данас се скупе да мало људују
Званични наставак војне каријере бивших припадника Вермахта, омогућен је 1955. године формирање Бундерсвера (њемачки одбранбених снага). Њемачки закони су забрањивали људима који су носили чинове у СС-дивизијама да ступају поново у војску. Примљено је 669 бивших чланова Вафен-СС-а.
Међутим у новије вријеме откривено је да је постојао и покушај стварања коалиције бивших официра Вермахта и Вафен-СС-а у организацији тајне војске. Најважннија карика тог плана био је Алберт Шнец, бивши пуковник Вермахта, који се повезао са истакнутим људима нове њемачке војске. Увјеравали су надлежне да у случају рата могу одмах скупити 40.000 прекаљених бораца, а много од њих су већ били активни шпијунирајући оне за које су сматрали да су наклоњени комунистима, студенте и политичаре. Планове су подржали канцелар Аденауер и Ханс Шпидел, господин који ће касније постати врховни заповједник НАТО-а у Централној Европи. Међутим, изостала је подршка јер се таква организацила сматрала сувишном. Преживјели нацисти су се већ дубоко ужлијебили на битнијим мјестима.
Тако је Курт Валдхајм, кога је Анте Павелић одликовао (међу 25 сличних злотвора) за „заслуге“ на Козари, а комисија за ратне злочине ФНРЈ осудила 1947. постао ни мање ни више него Генерални скретар УН-а у периоду 1972-1981, а на крају поставши и предсједник Аустрије од 1986-1992!
Курт је само кап у мору сличних не само рехабилитованих него и награђених зликоваца
Након свега реченог, јасно можемо уочити са колико лицемјерства се западне војно-политичке силе устремиле на српски народ, којег су напале, војно-еконосмки разбиле а и дан данас га терета за све лоше што се дешавало деведесетих, иако од њихових „хуманих“ интервенција у Србији сваки дан једно дијете оболи од малигних болести. Вук длаку мијења али ћуд очигледно никада.
Већи дио података сам користио из „Хистори-инфо“ хрватско издање, број 9 и „Политикин Забавник“, број 3347.
БЛУКА 