ЦРТИЦЕ СА ФАКСА (3) – ПРИЈАТЕЉИ

Френки (Трики), Васке, Јаћим, Ћале…

Ако смо при доласку на факс разбацани наизмјенично по собама, друге године свако је стремио „своме јату“, људима са којим се најбоље слагао. Већи дио наше екипе пребацио се да живи „на стан“ у граду. Имали су комфор и топлу воду, мањак је свакако био што су се сами морали бринути за храну (онако невични кувању) и што су морали путовати до факса и назад и по неколико пута дневно. Од пријатеља са прве године чешће сам се дружио само са Пролетом момком који нам је свима прве године много помагао, подгријавајући нам воду а некад спремањујући храну. Био је то и отао једна велика душа од човјека.

Ја сам остао у интернату, библиотека, богослужења, предавања су мии били на домак руке, храна је била сигурна, а и како се преполовила гужва, лакше се дисало у соби.

Наравно нисмо могли утицати на то ко ће нам од бруцоша доћи у собу. Била је то права лутрија, у којој сам имао много среће, јер је ускоро у собу у којој сам остао сам, дошао мој пријатељ Трики (касније прозван Френки). Са њим је почео мој фочански препород. Момак, осим што је био „добар ко љеб“, држао је колико и ја до хигијене и своје и собне. Та друга година је била година одмора. Собу смо средили као апотеку, нашли смо некакав радио, купили „Битлсе“ од 90 минута и било потпуно спокојни. Расподијелили смо вријеме на одмор, учење, храњење и повремене изласке у „Моцарт“, „Нарцис“ или „Синему“. Са Френкијем су дошли нови и сјајни момци, Васке, Лаки, Јаћим, Ћале, Мирковић, заиста изузетно пријатни, занимљиви и опуштени људи.

Онда је у нашу собу дошао Психо.

Нећу рећи да нам је Психо (прозван „Псија“ од стране таксисте узнезвјереног погледа Зоке Саламадије, који је каријеру завршио у затвору тако што је упуцао момка што му је шутирао возило) пореметио начин живота, али га је сасвим сигурно усталасао. Псија је био такође екстра момак, али некако остале људе је или нервирао или забављао својим београдским нагласком, наглашено ексцентричним понашањем, сталним бунтом против декана, свемогућег секретара, тетама у кухињи и вешерају итд. Живио је несређено и Трики га је искрено и отворено мрзио (јер су заједно били и у богословији на Цетињу). Мени је њихово препуцавање било смијешно, огромни Трики и патуљасти Психо, нешто слично као препричљиви Васке и његов најбољи пријатељ Лаки који је непрестано ћутао као заливен.

Психо је саботирао сваку врсту реда и учења, био је прави онај студент: „е брате још ову пљугу испушим и идем да учим“, а над књигом је созерцавао ко зна какве своје лудости. Стално се гребао за цигаре, пиво, пред другима, а поготово пред ријетким женама се извјештачено церио, изводио разне фазоне, причајући полуутемељено о типовима личности по Јунгу, Фројду итд. Када би се мамурни декан довукао на некакво дружење са студентима у амфитеатру, као и увијек пријетећи, са повишеним тоном, како зна за све пропусте, али да ће (и) ове године „окренути нови лист“, Психо би се једини јављао за ријеч галамећи како су мушеме у мензи љепљиве са длакама а мушице се роје несметано уоколо. Псија је постао жалац у тијело декану и он га је ословљавао са „Психо“ и галамио на њега кад год би га негдје срео.

Обожавао сам га.

Са новим цимером, нестало је и оно мало досаде. Излазили смо и у Фочу некако слободније. Сем поменута пар кафића, са Псијом смо кренули и на алтернативнија мјеста. Сјећам се кафане „Ћехотине“, била је то права рупчага, са јефтиним пивом, уоквиреном голом женском на зиду и без музике наравно. Пар пута смо тамо изашли, једанпут су нам неки старији људи нешто претећи добацивали па смо тад прешли и на друго мјесто – „Линеу“. Псија је причао да је то некада била јавна кућа (како ли је само то сазнао кад је међу посљедњима дошао), а и конобарица је са својом упадљиво јаком шминком, косом као периком и хладним, тупим погледом који је под дејством флуросцентног свјетла изгледао као неонска реклама, изгледала радно способна управо за ту врсту дјелатности. То вече Псија је урадио пар глупости које су Трикија илзуђивале, а мене и даље забављале, а на крају ми је три пута у току ноћи сручио чаша се пивом у крило. Ја сам баш тих дана вјежбао смирење тако што сам десет сати држао тврду бомбону испод језика (без сисања) да би наредних дана имао жуљ који је прокрварио. Тако да ми то просипање пива није толико тешко падалао (два пута је оборио сто на мене случајно, сто је имао једну ногу краћу, али још ми није било јасно зашто и први пут нисмо прешли за други). У мрачном, пуном воде клозету сам се покушао некако осушити а он је бануо и клекнуо у ону канализацију као да се извини.

Од кафана у близини, тик уз факултет нешто попут продавнице-кафане држао је огавни старчић Анте са својом сличном половином Анђом. Он је први сконтао колико је сати, па је постао прави драгстор – студенти или ђаци који би се искрали ноћу по пиво, могли су му лупати и у 3 ујутро, он би се прво јавио, па онда палио свјетли у својој страћари док се полако усправљао и гегао до фрижидера са пивом. Звечале су празне и нешто тише пуне флаше нон стоп. Од свог илегалног рада, подигао је бараку трговиницу, избетонирао је и наткрио огромну веранду, поствавши права конкуренција „Шумару“ који је држао пансионе (по урбаној легенди и он је држао проститутке некада) и код којег се могао појести рецимо празан пасуљ без салате за три марке (жена би са свог шпорета сипала гостима). Тај „Шумар“ је нон стоп слао испекције Анти, а и кад би дошле Анто би говорио да смо ми његови рођаци па да нас он части.

На пола пута до града биле су кафане „Цепелин“ у некаквој зградици и „Кобра“ у некој језивој кући са тешким позоришниз завјесама и пећницом на дрва унутра. Туда смо само завиривали.

Следеће године, (треће) дошло је још више студената, а ја сам долазио само на испите. Од тих студената бих само још издвојио Меду изузетно инетелигентан и начитан лик, али којем нажалост факс никако није ишао од руке (који је иначе једном пијан исклизнуио из руку Трикија и пао са терасе „Фочанке“ са висине од 5 метара на неки ауто при том му уништивши кров, а њему наравно није ништа било. Медо и Псија су постали прави пајташи, сјајан тандем нашег факса. Једном је Псија толико дошао комиран од абсинта а Трики и екипа су га два пута дизали на кревет на спрат одакле је наравно оба пута спао. Па су га оставили на доњем кревету.

Посљедње двије године дошло је још више студената, правиле су се журке и по кућама (са једне сам ја гледајући у телефон упао у јарак пун оструга). Било је нових екипа Вутра, Бошко, Бата – Шоне, Јовица, Гусар, Ђилас, Мирза, Рачић, Маре, Чеда, Дадо и многи други. Новији студенти су се чешће сепаратисали по школама гдје су завршили богословије, собе су се почеле закључавати, интернат више није био један организам.

Можда је то било и боље.