КАКО ЗАПРОСИТИ ДЈЕВОЈКУ И ОСТАТИ ТОТАЛНИ КРЕТЕН

Све чешће смо свједоци једне заиста несхватљиве појаве, а то је да момак, кандидат за младожЕњу бламира и себе и своју несретнију половину, наравно јавно. Трансфер блама прелива се свакодневно друштвеним мрежама… Нешто што треба бити најинтимније у животу, момци из неког необјашњивог разлога просто упрскају. Од јаднијих начина, да је одведе на лудом попусту у Беч и да јој на неком романтичном тргићу, фонтани, дискотеци или пред дворцем који је изгледа добио име по бањалучкој сластичарни, тутне прстен у шампањац од 8 еура, просидбом путем билборда, свакако за Нову годину или 1. мај, или пак на утакмици, до легендарне просидбе на тенку, дијапазон фазона је све шири.

Краљ. (А немош се звати Сунчица и осванути на тенку)

Ако неком недостаје идиотских идеја, а при том није Звезда Гранда или неки водитељ који ће расплакати нацију, ево неких приједлога:

1. Запроси је на конерту Бобана Рајовића.

Наравно чим неко спомене концерт и просидбу, Бобан Рајовић се намеће као најлогичнији закључак (ако баш не може дочекати његов долазак ајд може и концерт Аце Пејовића). За надати ти се да је кандидат сипао бочицу медЕцинског алкохола у колу дјевоцји да би је одобровољио да буде уз њега током концерта овог људског патуљка али музичког колоса. Господин који је то и пробао, доживио је инстант карму – дјевојка није хтјела да изађе на бину (ипак јој није сипао метилку или ипак има двоцифрен коифицијент интелигенције) углавном неугодна сцена је постала још неугоднија када је Бобан морао да интервенише па да позива: „Каролина, ђе си Каролина? Он тебе воли, хајде изађи да те видимо…“ Душа ми се преврће у центрифуги кад помислим на ту сцену, када ти скандира раја из Дилан Дога која је дошла да уживо слуша Бобана Рајовића… Дјевојка је изашла, пољубила момка чврсто држећи језик за зубима и сишла те тако Соломонски извукла ситуацију. Треба јој дати орден „Пурпурно срце“. За надати се да је са тим дечком само због пара. Много, много пара.

 

2. Запроси је на утакмици

Прва просидба на некој утакмици десила се негдје у рату у америкама. На полувремену, на семафору је стајало нешто у фазону „Анђо реци ДА“. Дјевојка се шокирала али кажу и одушевила. И то јесте био фазон прије четврт вијека, али више једноставно не да није него је изилзано, отрцано и надасве заиста неугодно за дјевојку. Хвала Богу све чешћe маскоте морају да тјеше идиоте који су направили овакву сцену дјевојци. Наравно осим ако просидба није на мечу у којем игра Ђоковић и Вердаско.

Кад ти се Ноло овако смије, онда можеш да замислиш колики си дебил од човјека

 

3. ЈА ПОПИЈО ЈЕСАМ АЛ НИСАМ БУДАЛА АЈ ТИ МЕНИ РЕЦИ БИЛИ СЕ УДАЛА

ех грдне ране непреболне оћел икад више ЖиГ под исти чадор?

 

4. ИСЦЕНИРАЈ НЕСРЕЋУ ПА ОНДА ПРОСИ

Ако си бајкер само нека раја каже да си спао с мотора и хитно нека ти превезу цуру до мјеста несреће. Ако не добије дијабетес у путу пристаће на све што је питаш па и на вјеридбу (само жени се исти дан док цура не дође себи).

 

И овај момак је стварно био духовит али ово нико нека не покушава код куће

http://www.sandzaklive.rs/index.php/novi-pazar-ostalo/13512-hit-u-regionu-pogledajte-kako-je-pazarac-zaprosio-djevojku-video

 

5. Запроси је на Валентиново, обавезно насред највећег трга, уз плес, музику, са трешњом око уха усред јата бијелих (или обичних из контејнера) голубова и то одмах окачи на Јутубе.

Клише ће твојој изабраници оставити доживотни траг на души ко некад од вакцине на рамену.

 

 

П.С. Но шта год наумили никад немојте слушати савјет које је написао човјек који се зове као Дарио а  презива као Јагатић на сајту за вјенчања ЈЕР И БОБАН И БАЈКЕР И СТАДИОН И ЖАРЕГОЦИ И СВИЈЕЋЕ НА ТРГУ ЋЕ ЈОЈ КАД ТАК ДО У ЖИВОТУ ИЗМАМИТИ МРДАЊЕ БРКА АЛИ ОВЕ ГАДОСТИ ЋЕ СА МУКОМ ПАМТИТИ ДОЖИВОТНО:

http://www.vjencanjesnova.com/cl_kakozaprositi_50nacina.html

 

Сиротињска галерија – Ел Греко

Ел Греко је био поријеклом Грк, Доминикус Теотокопулос са Крита, а ретардирани Шпанци су га звали једноставно „Грк“ што му је остало умјетничко име. Пошто је углавном живио (16-17. вијек) и стварао у Шпанији, сматра се шпанским умјетником.

На родном Криту је започео каријеру као иконописац, посљедње фазе византијске умјетности. Отишао са намјером да изучи и друге сликарске технике и вјештине тада у велики град Венецију, гдје је био ученик Тицијана и Тинторета. Отишао на кратко у Рим па се вратио у Венецију.

У средњим тридесетим годинама одлази у Толедо, утицајно католичко сједиште и један од тада најзначајнијих шпанских градова.

У својим радовима мијешао византијски стил – вијугава тијела издужених лица, помијешан са касном западњачком ренесансом (Микеланђело, Тинторетове неприродне боје).

Стотињак уља и исто толико цртежа. Син Хорге Мануел довршио многе његове слике а и неке је вјешто копирао. Овај сликар је касније имао велики утицај на Пикаса.

 

Прва значајнија слика је „Поклоњење мудраца“

 

Најпознатије дјело му је „Погреб грофа Оргаза“ лудачка слика византијске поставке и флуросцентних боја, свјетлости која избија са свих издужених лица и тијела.

 

Благовијести

 

Христос ишћерује трговце из храма

 

Толедо у олуји

 

св. Јован, Боже ме опрости ко вампир

 

Васкрсење

 

Молитва на Маслинској Гори

 

Отварање петог печата

 

Лаокон

 

Распеће

 

Алегорија Камалдолезе

 

Анђелски концерт

 

Христос лијечи слијепог

 

Планина Синај

 

 

 

 

 

 

ЗОКА ЗОНА

Случајност?! Само наставите спавати…

СВИТАЊЕ НА ЛАУШУ

 

 

 

 

 

 

ЗАНИМЉИВА ПРИЧА МОГ ЋАЛЕТА

Мој стари је занимљив, ненаметљив човјек, пун љубави и предивне нарави, који воли да прича полако али са пуно дјетињег жара да га је просто милина слушати. Ми у породици смо на тај његов начин излагања и навикли, но он посебно исплива у ширем друштву, гдје је увијек и свугдје радо виђен гост.

Он често прича о животињама које је гледао на како каже на емисији „Опстанку“. То вјероватно никог под небеском капом не занима, али би га слушали радо и да прича о саставним дијеловима мотора са унутрашњим сагорјевањем, а и њему је довољно да барем један саговорник климне понекад главом у његовом правцу па да почне са причом о некаквом ланету, дивокози, мраву и њиховим довитљивостима.

Те приче често буду везивно ткиво на слави, поготово у току оне неугодне паузе послије сарме а прије меса, која је незванично и цигар пауза, те када је већ увелико прекасно за рутинска питања а прерано за комбинацију анализе савремене политчке географије помијешане са досијем икс факторима.

И тада мој стари поче причу о дивљој патки која је излегла шестеро јаја. Број јаја је свакако небитан, не ради се о почетку задатка из математике за нижеразредне основце. Дакле дивља патка снијела неколико јаја. Каже снијела их на некаквој стијени, малко усјечена као степеница. И каже патка сишла доле.

Пачићи се излегли, али патка никако да се попне до њих него их дозива одоздо. Шта ће пачићи мало виркају доле, а оно доле – амбис. Крила су им још увијек наравно неупотребљива, а почеше осјећати и глад.

Прође тако пар дана, пачиће глад излуђује, а патка одоздо само дозива. Ту тата нагло причу са питањем „И шта ће сад бити?“ Из гостију се чује одговор својствен просјечном балканоиду који је довољно попио таман да буде најискренији: „Појели су најслабијег?“ Тако је најлакше, ништа стратегија, промишљање, само поједи сад најслабијег док сам гладан а кад дођем ја касније на ред или у најбољем случају останем једини непоједен шта даље? Неће баш крила за пет дана нарасти.

– „Не! Чућеш ти!“, одговара ћале. И тако пачићи све виркају па се боје, а уназад и поред ситне сигурности глад урнише стомак. Неко ће морати нешто да предузме, али није нико ни од пачића да он буде тај који ће први ризиковати губитак и оно мало комфора, на крају крајева што мати не дође по њих или што их није посадила на мањој и стрмијој литици.

Глад и даље растура, мука, савила кичму. Опет сваки се сигурно пита што баш ја да идем први видиш ти колика је доље рупчага. Мати дозива…

И онда прича коначно добија на динамици. Каже тата, један се ипак малиша осоколио, па све некако више вирка, боји се и он али не може више трпити муку, па након дугог вагања баци се у амбис.

– „И пада он пада, све се окреће, она његова мала крилца само лепршају упразно..“

Секунде постају вијекови. „И онда шљуну у жбуње“.

За столом тајац.

– „ИИИ?“

Тати се лице одједном озари: „И ништа! Искочио и почео трчакарати за мамом!“

Одахнули смо. Нисмо ни сконтали да је месо већ на столу, стиже и руска салата, а неки бешћутни Јуда гладник већ у ваздуху транспортује ребарца.

Малишан је био премален, прелаган и преушушкан у младо памучно перје да би се падом у бујну вегетацију повриједио. Ваљда је то његова мати тако и „испланирала“ и зато их је онако дуго и звала.

Мој стари сигурно није мислио на ово, али мени је од тад у глави слика нас малих беспомоћниих младунаца који се боје скочинити у нешто наизглед преопасно а и не слутећи да може све бити одлично након тога потеза. Сви смо зрели за нешто боље, сви знамо шта хоћемо, сви знамо да то можда чак и можемо, али шта то толико проклето недостаје?

Неодстаје неко, ма ко он и какав био, да пробије баријеру страха шта ће бити, шта ће неко помислити или рећи.

А послије? Послије су сви генерали, наравно…