КУЛТУРА КУЛТУРИ

Замислимо мјесто у нашем граду, гдје се понедељком држе предавање афирмисаних, позитивно настројених умјетника, научника, професора, уторком одржавају хуманитарни турнири у друштвеним играма, сриједом апсолвенти књижевности и други млади талентовани људи читају необјављене радове, четвртком љубитељи седме умјетности пуштају квалитетне филмове свих жанрова, петком полазници музичких школа и академије свирају класику, а суботом домаћи, из цијеле регије, ауторизовани бендови те у којем недјељом излажу слике млади сликари (изложбе трају наредних седам дана). И тако сваке недеље, сваког мјесеца и сваке године. Током дана музику пуштају конобари по брижљивој препоруци стручних лица – професора. У евентуалној паузи током распуста или из неких других разлога, простор се обогати репродукцијама (ако ништа па и оним на картону одштампаних) врхунских сликара.

Зашто ми, грађани града од 200.000 становника, лоцираног на 560 километара (390 км ваздушном линијом) од једне рецимо Венеције и то у вријеме када се већ увелико планира експедиција на Марс, морамо овако једноставан, рентабилан, културан простор за чије ревитализовање не би коштало више од уређења просјечног бањалучког кафића из паркића (а зарађивао би толико да би сам себе отплатио за сезону, максимално двије) да замишљамо, да о њему маштамо и вртимо главом говорећи „јесте то нам треба, то свака селендра у Далмацији има, тргић са штафелајима, гдје се врте некаква кола, пјевају некакве клапе, гдје се душа одмори од вулгарног материјалзима и превулгарног политиканства свега и свачега“ и да се снебивамо и питамо ко ће то покренути? Шта мисле наши културни радници, њих пар стотина, када дају интервјуе у којем суморно закључе како је БЛ црна културна рупа и нас пар хиљада, који тај текст „шерујемо“ и допишемо како се ето и ми потпуно слажемо? Кога и шта више чекамо?

За надлежне за кулутуру у Бањалуци нема се пара, али нема се баш нешто ни воље. За умјетнике у Бањалуци нема се пара, али нема се баш нешто ни воље.

Програм за дјецу и младе на јавним сервисима је чисто онако „ето имамо и то“. Велики и ријетки позитивни искорак у промивисању културних дешавања, представљање умјетника и „пуштање“ квалитетних свирки је свакако РТРС Плус.

Зашто се нема воље? Зашто се на култури највише штеди, па се многи дивни фестивали гасе? Шта добијамо са приступоп „ма јој каква култура, имамо ми и већих проблема“?

Али ми немамо већих, некултура (уз коју, као и уз сваког другог примитивца нераскидиво иду и несавјесност и безосјећајно тупило те наслађивање вулгарном приземношћу) нашег народа је наш највећи проблем.

Зашто је толико нашег свијета некулутурно, зашто су толико пресиромашних виђења ускраћених и за најосновније цртице из онога што се зове општа култура? Да ли су за све криве учитељице и наставници? Они исти што морају давати петице из музичког, ликовног, физичког и вјеронауке и самим тим трпити анархију у којој дјеца не науче много тога о култури? Родитељи који се боре за голи опстанак?

Да, неко ће рећи како у Банском „увијек има некакав културни садржај (али људи их слабо посјећују)“ и он га свакако има (да ли тек толико да га ето има као у медијским јавним сервисима дјеце и омладине, не знам нисам компетентан) али како очекивати од просјечног човјека који је након пунољетства три пута чуо звук клавира док је шалтајући канале наилазио на некакве дане жалости да иде под свјетла рефлектора и да слуша Шопена а камо ли каквог мање познатог пијанисту?

Има доста активности и у „Дому омладине“ и то свакако треба одржавати и даље, камо среће да се кулутрне и друштвене активности у будућности децентрализују и прошире по мјесним заједницама, али култура у ужем смислу ријечи ипак мора бити вођена од стране стручних лица у простору који је одавно предвиђен за то.

Култура Банског мора изаћи да извинете, на улицу, на тротоар, (не буквално и не као проститутка, већ као забринута мајка да позове своју залуталу дјецу) да би неке, култури преодређене младе душе, из сусједног кафића довеле да чују, за почетак Боб Дилана или шта знам кога. Да чују нешто другачије, да виде нешто другачије, да прочитају нешто другачије, да окусе и помирише нешто другачије, па тек онда кад дођу кући и размисле, можда ће почети размишљати, другачије, шире, дубље и боље и на такав начин оплеменити себе, своју породицу а што да не мало откравити и комшилук у улазу.

Такву промјену, такав преображај, не може донијети ни један политички програм, ни једна странка па да је од самих просвјетитеља, научника и умјетника саздана. Такву промјену могу само донијети спорт, оброзавање и култура. Зашто се то не дешава?

Ако постоје људи у власти (а вјерујем да постоје) којима је стало да њихов народ буде просвећенији и бољи, јер од народа и они директно зависе и ако већ немају гдје друго удомити неког свог јарана који им купи гласове или окреће предизборну прасад бесплатно па их поставља и на кључне позиције културе, образовања и спорта, онда барем нека откључају оно мало (од много) неискорисштеног простора у Банском гдје је нека била некаква кафанска рупчага, да се адаптира и да се преостали изгнаници културе у Бањалуци окупе понекад и уживају у нечем квалитетнијем од свакодневних помија којима су загушени. Ако немају 20, 30 хиљада марака колико вјероватно минимално треба, нека пусте људе да пишу какве пројекта за то ће се наћи новац, (а коме више говорити да грађани који плаћају порез имају и потпуно право на тако нешто) јер то је епицентар, срце циркулације овог града.

Сада се коначно коцкице поклапају, долази ипак до некаквих промејена, ако ништа биће нови градоначелник у октобру и коначно нови директор Банског у марту сљедеће године. Ма који директор био (макар се након избора крстили поново и лијевом и десном руком од чуђења), људи од културе имају сва могућа права да покрену иницијативу за ревитализацијом барем дијелића Банског у смислу покретања некаквог културног клуба или кулутрне зоне (од које ће Бански први имати највише и финансијске користи, ако одмах по инерцији почну кукаки како се нема пара), чији би садржај уређивали професори академија заједно са својим студентима. Шта је ту лоше и шта је ту немогуће? Ништа.

Да би будући најодговорнији људи града и културе у њој, имали са ким да се око тога договарају, прије свега морају се окупити људи из културе, просвјете, новинарства, неколико правника и других угледних грађана у какав форум на којем би договорили стратегију око тог питања. Тако нешто се може урадити и преко друштвених мрежа одмах, али боље да се људи ипак скупе, ако ништа негдје на Кастелу па да се испричају. За датум одржавања таквог дружења, може се узети прва недјеља након избора, 9.10.2016. у 17.00. Наравно да се не би могли довести ни у какву везу са ичијом политиком а почетком октобра још је лијепо вријеме, некад и прелијепо.

Дакле, све је на поштеним и добронамјерним, културним и нормалним људима, колико ће их се одазвати овој идеји и како ће се цивилизацијски и другарски организовати у циљу унапређења, понављам искључиво културних прилика у нашем граду, од чије квалитете зависе и квалитет нашег уопште културног живљења и опстанка.

 

 

 

 

 

КАКО УСПЈЕШНО ОДБИЈАТИ ЖЕНЕ

Посвећено, од жена многоискушаваног брату у Христу Огњену Авлијашу, највећем шмекереу мањег БиХ ентитета, а и којем кантону шире.

 

Да, неко се око жена, ломи и бори, туче и мјауче, глуми пријатеља, брата, жиранта, пише јој семинарске док се она забавља са разним ризичним типовима момака, брише јој сузице када се она послије пита зашто баш увијек наилази на кретене и чини оно недопустиво и крајње биједно – обећава да ће  вјечито бити ту, уз њу да би она рекла једно велико „хвала“ наградивши га другарским загрљајем и мирисом њене још мокре, свјеже опране косе (сви смо ми били некада такви, поготово ми на факсу богословије).

Сви сем алфа мужјака, готово изумрлих јединки, којих је толико мало остало да их цијене и мушка нелојална конкуренција, а жене тек, ех па ево како нам се Огњен повјерио:

„Svima vam je poznat onaj osjecaj, kad udjes u neku prostoriju punu zena, i vidis kako im zastaje dah i zablokira pogled.

Ok, dobro, nije vam bas svima poznat taj osjecaj.“

Огњен је готово митски осветних свих нас које су жене у различитим добима презреле. Били смо мутави, мршави, погубљени клинци, медиокритети (шта год то побогу значило) а оне су изгледале старије, моћније и хтјеле увијек много више. Живот им је био шведски сто, поготово викендом у дискотекама (тада није било „клубова“ биле су ту просторије са много мање агресивном музиком и начином шминкања и одијевања) а ми хуманоидни хрчци, нижа раса која се врти туда около и гледа како да напакости (тако што ће се углавном пијани сваљивати у сепарее, бљујући желудчани садржај по столовима попуњених са позваним, од старијих јадника коктелчићима и хејтаћу себи у браду како су све те жене „лака роба“, било је тада наравно и оних дивних жена, али и ми смо били за квалитет неосјетљива стока) кад већ покупи стотињак корпи (ех стотињак жена ће се једнога дана гристи када зарадим први милион, Цоф каже да је први милион најтеже зарадити, остало све иде лакше, дакле стотињак жена ће посмислити „боље да сам била са оним брбљивим шмокљом, сада бих била госпођа“, то дође ваљда као некаква врста свемирске равнотеже).

Ја сам се тада негдје (што милом што силом) чувао за брак. Изабрао сам да будем идеалиста, све сам размишљао, ако се кренем фуцати са разним бићима супротног пола са 17, шта ће у мојој души остати са 30 и коју. И очувао сам се скоро до краја факултета (злобници би рекли до првог правог поклон зицера, одбијуше од голмана на пола метра од небрањене мреже). Направио сам оно што никако нисам смио – компромис, погазио једини и највећи неостварени идеал и поштено сам страдао због тога. Тако да остаје и мени доживотно кајање због тога.

Углавном, Огњен је на вријеме схватио како стоје ствари са женама, није се дао обманути стереотипним и за момке погубним мишљењем да су жене нешто што се треба освајати, да су оне нешто битније само зато што се чешће чешљају купају, миришу, разноврсније, изазовније облаче и држе на дистанци.

Огњен је својим изгледом, елоквенцијом, интелигенцијом, шмекерством и много чему још другим обрнуо процес, као рецимо Шешељ, а како каже, а нема ни једног разлога да му не вјерујемо, да када улази у просторију женама застаје дах и блокира им се поглед. Да, биће и оних жена који ће сматрати Огњена помало умишљеним и недостојним озбиљније пажње, међутим то је углавном злобно мисоано добацивање (попут оних наших у средњој школи). Жене овакве људе или обожавају или из немоћи хејтају. Оне равнодушне се могу скупити све под једну крушку, или пак маслачак, без да се гурају.

 

• ОСТАТАК ТЕКСТА ДА НЕ ЧИТАЈУ (АКО СУ УОПШТЕ ОТВОРИЛЕ ОВАЈ ПОСТ И ИЗДРЖАЛЕ ДО ОВОГ ДИЈЕЛА) ЖЕНЕ КОЈЕ ДРЖЕ ДО СЕБЕ, ИНТЕЛЕТУАЛКЕ А ПОГОТОВО НЕ ФЕМИНИСТКИЊЕ

 

Нама којима није познат тај осјећај, нема нам друге него да га покушамо измаштати. Да би до краја дочарали женску чежњиву љубопитљивост, они који нису ожењени нека замисле да су приступили тој светој тајни, у (врло) одређеном смислу једној врсти монаштва. То је од Огњена као изузетно привлачног типа начинило још нешто више, недодирљивог, а самим тим и неодољивог, фаталног фрајера.

Улазимо тако као Огњен у просторију пуну жена, а онда настаје тајац – све жене блену у нас (најлакше је замислити да улазимо наги тетурајући се са 30 килограма експлозива на себи и флашом јефтиног пива, добро можемо измаштати и флашу неке добре лозе из Хергецовине) жене се окамене наравно. Осјећај вјероватно неописиво неугодан, барем у почетку, дође нам да активирамо експлозив од муке. Међутим, приберемо се и наставимо глумити сигуран ход под шпалиром унакрсних женских нескривених погледа које нас бичују (нешто попут „Мокрог зеца“ на Голом отоку).

Сједнемо, негдје у ћошак, наручимо пиво. У ствари вино. У ствари чај од камилице, то сад нема никакве везе, постали смо за жене – „фама“. Више нас није брига шта оне мисле и тако наша цијена разуздано расте као инфлација рубље након ослобођења Крима и санкција од стране већег дијела Европе и свијета. Жене (не све жене, већ те неке препотентне и површне), у чији недодирљиви чопор се одједном уселио метеж и неспокој, покушавају да наставе са својом до сада уходаном тактиком које су растуриле 76% бракова углавном мушким шушљоглавим еквивалентима (игнорисање-игнорисање-игнорисање-мачкаст значајан поглед-игнорисање-игнорисање-осмјех-игнорисање-врћење главом, косом и даље је тешко предвидјети тачан редослијед оваквих прозирних потеза, женских врхунских Наполеон тактичарки, али то је то отприлике) но на нас то дјелује као излазак Велике Британије из ЕУ на Републику Српску, уз Бјелорусију последње слободно парче Европе које смије Америци рећи: „Баш нас брига шта ви мислите“.

Постаје неугодно у просторији. Ми гледамо на тв-у снимак тенис дубл у којем Зимоњић-Троцики баш спашавају брејк лопту у одлучујућем сету, или разматрамо новонасталу ситуацију условљену јеким падавинама у протекла 48 сата или како ће се Лестер ускоро распасти. Женске све очајније тактите (попут ишчекивања у вецеу да нам се коначно приуринира, па да нам се отворено и ватрено понуде као у реклами за мушки дезедоранс) се одбијају од нашег мисаоног простора као разорна моћ др Менхетна која Супермену само изазива суздржан али ипак видљив осмјех. Крећу и безобразно, уношењем у простор дискреције (до 30 цм) користећи једино што имају, морфолошко-физиономски складно дефинисан облик, али ми их са гађењем одгурујемо као јефтину гомилу медиокритета (Колубарска контраонфазива изучавана на Вест-поинту). Једва дођемо на почетну позицију. Настаје примирје, но ти и не схваташ чему све то ти и не ратујеш, већ само склањаш жене са себе, размишљаш да кад следећи пут изађеш у град, понесеш шпартлу и мистрију да би их лакше састругао са себе (као Лепа Брена Џеја у споту).

Упалиш и телефон, ниси од јутрос. Гледаш стање на берзи, квоте онако из досаде, а оно имаш 113 френд рикестова од све препуцаних, прегорљевих, жена, оних који те до јуче не би примиле са све 100 марака гратисом купоном за некакакв козметикс. Погледаш првих десетак стручно прекаљено процјењујеш, ова можда нако, ова не, ова баш никако, но онда се исфураш и побришеш све. Ако наставе да ти пуне инбокс деактивираћеш профил. Освајаш Грен слем ни крив ни дужан.

Онда ти све то досади. Јавиш се понекад свијету, са посланицом у виду неке изреке чисто да подигнеш морал свим онима који су умислили да треба живјети онако како не треба. Онда запуцаш негдје на викенд у природу… и уживаш као сваки нормалан господин човјек. Бог је слободу да за човјека.

Огњен је додао коментар за крај: „I onda se taj osvetnik svih naspotlacenih vrati kuci, i vec pred haustorom odlozi mac i stit, penjuci se uz stepenice dva puta preznoji preispitujuci sebe, da li je sta slucajno zaboravio kupiti, udje lagano na prstima u stan i tiho najtise uvuce u svoje papuce“.

 

 

 

 

 

 

 

ХРИШЋАНИН НИЈЕ ПОЛТРОН

„Ви сте со земљи; ако со обљутави, чим ће се осолити? Она већ неће бити ни за што, осим да се проспе напоље и да је људи погазе.“ (Мт; 5:13)

 

Свето Писмо или Библија, која се током миленијума, са неописивом пажњом преписивала и то од стране смирених и анонимних преписивача, данас је сваком доступна, па чак и у електронској верзији (гдје се једним кликом активира опција за слушање текста). Иако у себи садржи бројне поучне поруке, које као да су јуче из штампе изашле, Библија, као штиво за читање је изузетно непопуларно. Разлози би могли бити то што је „преопширна“, недовољно разумљива, а неко би можда помислио да је просто застарјела и превазиђена. Да не кажем како једноставно није довољно „у моди“ као неке друге врсте штива о којима се распреда наширо и надугачко те чијим се читањем читалац настоји равномјерно укључити у разговоре у друштву (сајбер или реалном) тако се грчевито борити и за свој неки поен у све гушћем и бучнијем јавном простору.

Из ових, „на брзака“ побројаних разлога, бројни приређивачи Библије су ову књигу настојали   осавременити, прилагодити и приближити просјечном, модерном те површно христијанизованом човјеку. За надати се да су дјечија издања Библије и цртани фимови о Адаму и Еви или Мојсију имали највише успјеха, мада је и ту код родитеља, најважније наћи мјеру, јер дијете по својој природи када осјети да му се нешто намеће он (све и да буде покоран родитељској вољи у датом узрасту) касније у процесу рађања сопствене личности наметнуто хришћанско гледиште дубоко преиспитује, а неријетко и одбацује. Једном сам у цркви чуо од дјетета од 5 година којег родитељи готово сваке недеље воде на причешће како „јдева чека да напуни 6.година да се више не причешћује“ (од тада мора да пости па се причешћује знатно ријеђе). Паметном доста.

Није вријеме за осуђивање, тога има на сваком ћошку и то свако може, него за разумијевање (а тога недостаје свугдје и готово код свих људи). Просјечан човјек (ето рецимо некакав агностик који све помало поштује, али ни у шта посебно не вјерује, него живи по сопственом нахођењу у датом моменту или периоду живота) би ипак требао да прочита барем Нови Завјет, ако ништа због најелементарније опште културе. Као што би требо да прочита „Јежеву кућицу“. Треба прочитати, ред је. Нови Завјет није дебљи од просјечне Ден Браунове књиге или аутобиографије некаквог познатог писца, аналитичара, спортисте, умјетника, а има много дивних и једноставних прича.

Ако књига и даље изгледа подебела и преситно написана и досадна са историјатом првобитне цркве или силним посланицама и неразумљивим Апокалипсисом, онда барем за почетак треба прочитати четири Јеванђеља. Обим текста је као неколико „Блиц – жена“ или двије „Глогије“. Дакле није страшно и није да се нема времена. Разумљиво је и за телетабисе.

Не мора се памтити списак имена на почетку, то се прелети очима. Иде се даље. Креће прича, ништа преопширни увод,  друштвено-историјски контекст,  списак извора, материјали за писање, начини датирања текста… Прича само тече и не зауставља се. Само оно што је најважније за спасење душе и тијела (не кажем да је научни приступ Библији бесмислен али ово је ипак питање вјере – апостоли су написали, Црква га Духом Светим очувала и пренијела, а до нас је да бирамо да ли ћемо у то повјеровати). Расправљати се научним методама са људима који не желе у то да повјерују је бесмислено, као уосталом и осва остала расправљања.

Хришћанин учи од Христа како треба да живи у свијету: скромно, повучено, ненаметљиво, вриједно, искрено, срдачно, поштено, добронамјерно и солидарно, непрестано у молитви спојеном са редовним испошћивањем и причешћивањем.

Па гдје онда запне?

Јеванђеља многима изгледају као да нису писана за ово вријеме и за ову планету. Када чује  Христове заповијести да се не суди по судовима већ ако те неко оштети дај му још, ако те неко удари, окрени други образ, ако ти неко тражи новац у зајам, дај му иако знаш да ти неће вратити, ако те прогања и уништава благосиљај га итд. данашњи човјек каже оно најсочније, најприхватљивије и најповршније што га его поткива типа: ПА НИСАМ ЈА БУДАЛА ДА МЕ СВАКО КОРИСТИ, КО ЋЕ МИ СУТРА РЕЋИ „ХВАЛА“.

То је свакако продукт овоземаљске мудрости – земаљске хоризонтале – „како ти мени ја тако теби, што бих ја био будала“. Упада у очи увијек овај додатак „што бих ја био будала“. Колико год да се човјек боји за егзистенцију тако што ће га људи „користити“ толико се боји, ако не и упоредиво више за свој отечени его „да не буде будала“. Ако си таква „будала“ неће те „свијет поштовати“, а то готово да значи да си у неку руку ментално заостао, готово болестан „ниси нормалан“, а онда супротни пол бјежи од тебе, фамилија, комшије, као од коцкара који тражи жиранта.

Насупрот земаљској хоризонтали, Јеванђеље проповиједа нешто потпуно супротно – небеску вертикалу. За невјерујућег или слабовјерујућег то је као да трампиш краву за чаробан пасуљ који је на небесима и који је нешто најнепоузданије (поново из угла земаљске хоризонтале) и најглупље што човјек може да учини. Ту компромиса нема, ни процентуалног већинског власника, или летиш или падаш.

Да максимално скратим, ако човјек жели бити хришћанин са икаквим интегритетом – он се мора одлијепити од просјечних земаљских схватања, тај ужасно болни потез брзог одлијепљивања (чупања) фластера се једноставно мора догодити (или остајемо пуки формалисти који ето вјерују у неку силу, обичаје и традицију а живе тако што пузају по земаљској хоризонтали, то су мртви Хришћани и од њих нема никаквог напретка ни доприноса у борби између добра и зла).

Хришћанин се роди када страда (а страдаће ионако и у сваком случају). Предуслов хришћанског живота за сва времена па и ово садашње: нема компромиса са злом у себи и око себе, Божије заповјести се потпуно поштују, а кад се крше онда се исповиједањем и радом на себи покушавају поправити. То значи да ми нико други није крив што нисам какав би требао бити. Не постоје „други одговорни“ јер они одговарају сами за себе.

И друго – хришћанин не смије да ћути на лаж, не смије да се склања из рова у битци против зла. Хришћанин се укопа у принципима добра и не склања се. Па ако страда, а страда углавном без изузетка, испунио је свој задатак, а ако живи љигаво, прилагодљиво до апсолутног одсуства карактера, тада је тај исти задатак потпуно упропастио.

Да ли је лакше живјети као послушна, потказивачка и увлакачка љига или као човјек од ријечи и од дјела, тешко ћемо донијети исправан суд на основу испитања земаљске хоризонтале (напредује у каријери, у финансијама, прави куће, вози аута, запослио све своје, углавио се па се прави мутав). Ако нам је то главни показатељ нечије вриједности онда (ако још увијек желимо бити хришћани требамо још једном прочитати сва четири Јеванђеља).

У сваком случају, поново понављам, човјек на планети свакако страда. Или га прогоне земаљски људи који у сваком одскакању од просјека и чињењу добра схватају као „тражење невоља“ или „глумљење будале која треба да сједи с миром ако мисли да очува оно мало што је стекао“. Или ће доћи пред Божији суд празних руку. Избор није лак и ту нема компромиса.

Христос на пар мјеста напомиње да није дошао на свијет да донесе мир него мач који ће пресјећи алге од људи. Па како ко одабере.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ЗООЛОГИЈА У НАРОДНОЈ МУЗИЦИ

Поред отворених сатанистичких порука турбаћ-народна музика у својој депонији мотива крије и оне зоофилске. Пасивни слушалац или активни тровач поменутом врстом музике углавном не примијете бројне животињске врсте како се примичу, гмижу или пролазе кроз њихове уши. Ред је да барем неке поменемо, чисто за упозорење, јер никад нико не зна шта се крије иза некаквог наизглед обичног народњачког мелоса.

„Љубила сам ЈАГЊЕ, ујео ме ВУК, сад због неке друге пијеш као СМУК“

 

„Па зато ћути и буди добра, знам да си опасна као КОБРА“

 

„Мали МРАВ у њедрима несто“

 

„КОМАРАЦ слети од некуд“

 

„ПАС без ланца“

 

„Ноћас сам сањао плавог СЛОНА“

 

„Гдје си сада ЛЕПТИРИЦЕ моја“

 

„ПРЕПЕЛИЦЕ шаренијех крила“

 

„А моје срце је ПИЛЕ“

 

„два ГАЛЕБА бела“

 

„Стари ВУК је још у пуној снази“

 

„СРНО моја малена“

 

„ЛАСТЕ лете уназад“

 

„Жена ЗМИЈА“

 

„Ходаш као црни ПАНТЕР“

 

Славиша Вујац – „Црна ГОЛУБИЦА“

 

„Коме треба БУМБАР“

 

„Ја сам ЗМИЈА а ти си ЖАБА“

 

„Шта учини црни ГАВРАНЕ“

 

„Зар не видиш да дишем као рањени ЛАВ“

 

„Лепа Снежа нагазила ЈЕЖА“

 

„МАЧКИЦЕ само фале тачкице, да ми будеш ТИГРИЦА“

 

„ЈЕЛЕН трчи по пољу носи ПАПАГАЈА“ (глазбеник ДЈ КРМАК а има још и Дара БУБАМАРА)

 

(хвала колегици љубазној Андреи Стефањук-Лаботић на корисним сугестијама)

 

 

 

 

 

 

ЂАВОЛСКИ ЗНАК „666“ НАД ПРАВОСЛАВНИМ НАСЕЉИМА БАЊАЛУКЕ

 

Ко има очи да види нека чује! Један градски превозник, са своје три линије несвјесно и ненамјерно прекрио је најправославнији дио Бањалуке са ђавољим шестицама. Неко ће помислити да је то свеукупно случајност, таквима честитамо на блаженој безбрижности. Зашто се три шестице нису надвиле над неким другим дијелом овог града, што баш над овим? Имају и три-четири Буџака, неколико Обилићева и Старчевица. Али овај дио, продужетак најправославније (западно од Дрине) планине Змијање које кроз вијекове никада није поганило ишта иновјерно ни јеретичко, он се морао барем овако, из немоћи жигосати, јер агностички Борик, мултиетнички Мејдани и Хисете, хипхопстерска Нова варош, дрогерашки Анте Јакић, синкретистички Буџак, ватиканом профанисани Петрићевац, лешинарска Старчевица и вјерски индиферетни Паприковац и центар нечастиви је већ загадио. Остао је само овај дио, српско-галска енклава у комунистичкој римској империји, гдје је славска свијећа увијек горјела до зоре, гдје се божићовало и васкрсовало када је остатак града глумио мултикултуралност и политичку, једноумну и кратковијечну коректност…

П.С. Да не будем погрешно схваћен као прошлог пута и да се нико ни најмање не увриједи, Бистрица и Сарачица су мјеста гдје сам одрастао а на Лаушу сам рођен и ту и живим, тако да ни у најмањој мјери не желим да се ико из побројаних насеља осјећа изврнутим икаквој врсти потцјењивања, већ управо супротно, својим кратким текстовима желим људе да отргнем од стереотипних, плиткоумних и ничим валидним аргументима потркепљеним начинима размишљања.