КАКО УСПЈЕШНО ОДБИЈАТИ ЖЕНЕ

Посвећено, од жена многоискушаваног брату у Христу Огњену Авлијашу, највећем шмекереу мањег БиХ ентитета, а и којем кантону шире.

 

Да, неко се око жена, ломи и бори, туче и мјауче, глуми пријатеља, брата, жиранта, пише јој семинарске док се она забавља са разним ризичним типовима момака, брише јој сузице када се она послије пита зашто баш увијек наилази на кретене и чини оно недопустиво и крајње биједно – обећава да ће  вјечито бити ту, уз њу да би она рекла једно велико „хвала“ наградивши га другарским загрљајем и мирисом њене још мокре, свјеже опране косе (сви смо ми били некада такви, поготово ми на факсу богословије).

Сви сем алфа мужјака, готово изумрлих јединки, којих је толико мало остало да их цијене и мушка нелојална конкуренција, а жене тек, ех па ево како нам се Огњен повјерио:

„Svima vam je poznat onaj osjecaj, kad udjes u neku prostoriju punu zena, i vidis kako im zastaje dah i zablokira pogled.

Ok, dobro, nije vam bas svima poznat taj osjecaj.“

Огњен је готово митски осветних свих нас које су жене у различитим добима презреле. Били смо мутави, мршави, погубљени клинци, медиокритети (шта год то побогу значило) а оне су изгледале старије, моћније и хтјеле увијек много више. Живот им је био шведски сто, поготово викендом у дискотекама (тада није било „клубова“ биле су ту просторије са много мање агресивном музиком и начином шминкања и одијевања) а ми хуманоидни хрчци, нижа раса која се врти туда около и гледа како да напакости (тако што ће се углавном пијани сваљивати у сепарее, бљујући желудчани садржај по столовима попуњених са позваним, од старијих јадника коктелчићима и хејтаћу себи у браду како су све те жене „лака роба“, било је тада наравно и оних дивних жена, али и ми смо били за квалитет неосјетљива стока) кад већ покупи стотињак корпи (ех стотињак жена ће се једнога дана гристи када зарадим први милион, Цоф каже да је први милион најтеже зарадити, остало све иде лакше, дакле стотињак жена ће посмислити „боље да сам била са оним брбљивим шмокљом, сада бих била госпођа“, то дође ваљда као некаква врста свемирске равнотеже).

Ја сам се тада негдје (што милом што силом) чувао за брак. Изабрао сам да будем идеалиста, све сам размишљао, ако се кренем фуцати са разним бићима супротног пола са 17, шта ће у мојој души остати са 30 и коју. И очувао сам се скоро до краја факултета (злобници би рекли до првог правог поклон зицера, одбијуше од голмана на пола метра од небрањене мреже). Направио сам оно што никако нисам смио – компромис, погазио једини и највећи неостварени идеал и поштено сам страдао због тога. Тако да остаје и мени доживотно кајање због тога.

Углавном, Огњен је на вријеме схватио како стоје ствари са женама, није се дао обманути стереотипним и за момке погубним мишљењем да су жене нешто што се треба освајати, да су оне нешто битније само зато што се чешће чешљају купају, миришу, разноврсније, изазовније облаче и држе на дистанци.

Огњен је својим изгледом, елоквенцијом, интелигенцијом, шмекерством и много чему још другим обрнуо процес, као рецимо Шешељ, а како каже, а нема ни једног разлога да му не вјерујемо, да када улази у просторију женама застаје дах и блокира им се поглед. Да, биће и оних жена који ће сматрати Огњена помало умишљеним и недостојним озбиљније пажње, међутим то је углавном злобно мисоано добацивање (попут оних наших у средњој школи). Жене овакве људе или обожавају или из немоћи хејтају. Оне равнодушне се могу скупити све под једну крушку, или пак маслачак, без да се гурају.

 

• ОСТАТАК ТЕКСТА ДА НЕ ЧИТАЈУ (АКО СУ УОПШТЕ ОТВОРИЛЕ ОВАЈ ПОСТ И ИЗДРЖАЛЕ ДО ОВОГ ДИЈЕЛА) ЖЕНЕ КОЈЕ ДРЖЕ ДО СЕБЕ, ИНТЕЛЕТУАЛКЕ А ПОГОТОВО НЕ ФЕМИНИСТКИЊЕ

 

Нама којима није познат тај осјећај, нема нам друге него да га покушамо измаштати. Да би до краја дочарали женску чежњиву љубопитљивост, они који нису ожењени нека замисле да су приступили тој светој тајни, у (врло) одређеном смислу једној врсти монаштва. То је од Огњена као изузетно привлачног типа начинило још нешто више, недодирљивог, а самим тим и неодољивог, фаталног фрајера.

Улазимо тако као Огњен у просторију пуну жена, а онда настаје тајац – све жене блену у нас (најлакше је замислити да улазимо наги тетурајући се са 30 килограма експлозива на себи и флашом јефтиног пива, добро можемо измаштати и флашу неке добре лозе из Хергецовине) жене се окамене наравно. Осјећај вјероватно неописиво неугодан, барем у почетку, дође нам да активирамо експлозив од муке. Међутим, приберемо се и наставимо глумити сигуран ход под шпалиром унакрсних женских нескривених погледа које нас бичују (нешто попут „Мокрог зеца“ на Голом отоку).

Сједнемо, негдје у ћошак, наручимо пиво. У ствари вино. У ствари чај од камилице, то сад нема никакве везе, постали смо за жене – „фама“. Више нас није брига шта оне мисле и тако наша цијена разуздано расте као инфлација рубље након ослобођења Крима и санкција од стране већег дијела Европе и свијета. Жене (не све жене, већ те неке препотентне и површне), у чији недодирљиви чопор се одједном уселио метеж и неспокој, покушавају да наставе са својом до сада уходаном тактиком које су растуриле 76% бракова углавном мушким шушљоглавим еквивалентима (игнорисање-игнорисање-игнорисање-мачкаст значајан поглед-игнорисање-игнорисање-осмјех-игнорисање-врћење главом, косом и даље је тешко предвидјети тачан редослијед оваквих прозирних потеза, женских врхунских Наполеон тактичарки, али то је то отприлике) но на нас то дјелује као излазак Велике Британије из ЕУ на Републику Српску, уз Бјелорусију последње слободно парче Европе које смије Америци рећи: „Баш нас брига шта ви мислите“.

Постаје неугодно у просторији. Ми гледамо на тв-у снимак тенис дубл у којем Зимоњић-Троцики баш спашавају брејк лопту у одлучујућем сету, или разматрамо новонасталу ситуацију условљену јеким падавинама у протекла 48 сата или како ће се Лестер ускоро распасти. Женске све очајније тактите (попут ишчекивања у вецеу да нам се коначно приуринира, па да нам се отворено и ватрено понуде као у реклами за мушки дезедоранс) се одбијају од нашег мисаоног простора као разорна моћ др Менхетна која Супермену само изазива суздржан али ипак видљив осмјех. Крећу и безобразно, уношењем у простор дискреције (до 30 цм) користећи једино што имају, морфолошко-физиономски складно дефинисан облик, али ми их са гађењем одгурујемо као јефтину гомилу медиокритета (Колубарска контраонфазива изучавана на Вест-поинту). Једва дођемо на почетну позицију. Настаје примирје, но ти и не схваташ чему све то ти и не ратујеш, већ само склањаш жене са себе, размишљаш да кад следећи пут изађеш у град, понесеш шпартлу и мистрију да би их лакше састругао са себе (као Лепа Брена Џеја у споту).

Упалиш и телефон, ниси од јутрос. Гледаш стање на берзи, квоте онако из досаде, а оно имаш 113 френд рикестова од све препуцаних, прегорљевих, жена, оних који те до јуче не би примиле са све 100 марака гратисом купоном за некакакв козметикс. Погледаш првих десетак стручно прекаљено процјењујеш, ова можда нако, ова не, ова баш никако, но онда се исфураш и побришеш све. Ако наставе да ти пуне инбокс деактивираћеш профил. Освајаш Грен слем ни крив ни дужан.

Онда ти све то досади. Јавиш се понекад свијету, са посланицом у виду неке изреке чисто да подигнеш морал свим онима који су умислили да треба живјети онако како не треба. Онда запуцаш негдје на викенд у природу… и уживаш као сваки нормалан господин човјек. Бог је слободу да за човјека.

Огњен је додао коментар за крај: „I onda se taj osvetnik svih naspotlacenih vrati kuci, i vec pred haustorom odlozi mac i stit, penjuci se uz stepenice dva puta preznoji preispitujuci sebe, da li je sta slucajno zaboravio kupiti, udje lagano na prstima u stan i tiho najtise uvuce u svoje papuce“.