ЧИЈИ САМ ЈА КОМАДИЋ И ЈЕ Л’ МОРАМ БИТИ БАШ ТАЈ

Пита мене неки дан један другар у фазону: „видим објављујеш често нешто о Србима, а код нас сва три народа слична и кад ме пита неко ко сам, кажем да сам из те и те регије и припадник те и те религије, али није ми јасно шта тачно дефинише нацију“.

Други пут, једна другарица, прије пар мјесеци је изјавила да се овдје народи не би требало национално изјашњавати из разлога што се код нас појам нације „погубио“.

Иако то нерадо и ријетко радим, овај пут ћу цитирати некакав уџбеник, тачније ријечник српског језика када је споран појам у питању. Дакле о нацији:

„То је друштвена заједница људи који говоре истим језиком, који су заједнички проживели политички и културни развој и који су прожети свешћу о узајамној припадности и целовитости у односу према другим нацијама.“

Да то буде мало прецизније:

„Нација има заједничку територију, тло, земљу као колевку живота и гаранцију опстанка, свој језик, националне установе (породица, традиционалне обичајне установе, типично етничке, културне установе) и државу са системом поличких институција и тела… У Западној Европи реч нација чешће има значење сви држављани, а у Средњој и Источној Европи националност односно народност везује се за етничност…“ (нешто са Википедије).

Дакле већ на први поглед видимо да се појам нације различито схвата у зависности у ком дијелу Европе човјек живи. У Француској, Швајцарској и Њемачкој, припадници нације су сви држављани тих земаља независно од етничког и расног поријекла. Док је код нас национална раздробљеност условљена, не само етничким (којих да се не лажемо у суштини и нема у БиХ) него, вјерским разликама (по покојном академику Екмечићу, религија  је у нашем региону „вододелница народа“).

Вјерска подјела држава није некакав наш изум. Индија и Пакистан су подјељене вјерском линијом, као и Сјеверна и Република Ирска. Али код нас се стварају нације на основу друге вјероисповјести, а у случају Црне Горе, чак и на основу засебне регије (језика и вјероисповјести идентичним са остаком Срба). То све погодује империјалистичким тежњама великих сила, али да се поново не лажемо, народи са оваквим менталитетом и са овако вијековно накарадним друштвеним и националним развојем, вјероватно би се тако понашали и да колонизују Марс, без утицаја неких других.

Да би сви у БиХ били задовољни, кроз различите епохе покушавани су и различити модели компромиса. Данас видимо колико су били успјешни.

Међутим, да би отпетљали гордијев чвор националности унутар БиХ (сјечење истог се у пракси показало изузетно непрактичним), смршеног неистинама, задртошћу и агресивношћу оних који их догматски исповједају, вјерујем да је једини нормални и логични приступ – повратак науци, истини и поштовању туђих права, као и јавно указивање, именом и презименом на оне који угружавају та права и руше правду и истину.

Од тога вјероватно нема ништа, али ето ред је да се каже како би БиХ могла трајно и нормално функционисати.

Да се вратим на питање типа „Како да знам да ли сам Србин или некакав, Крајишник, Босанац, Херцеговац“. Овдје су Срби босанци, у херцеговини Срби херцеговци, то јест Срби који око 14 вијекова насељавају просторе БиХ. Тако што се Срба тиче, нација, језик, вјероисповјест нису упитни. Што се то погубило код неких других ми нисмо криви. Што неће да повјерују историји ми такође нисмо криви. Што ту исту историју прекрајају и безочно лажу ни то нисмо ми криви. Узалуд је и говорити како је стварање нације на историјским фалсификатима слично прављењу куће без темеља и на клизишту.

Али када ти који нису са собом начисто крену и нас својатати у своје научнофантастичне теорије националности, религијске и језичке (непостојеће) засебности тада се морамо позвати на науку и право. Или то или савити кичму да нас ломи идеологија кривца, да потонемо у живо аутошовинизма и самопрезира, што би рекла дјевојка са почетка текста“стидим се што имам то и то име“.

Мислим да за то нема апсолутно ни разлога а још мање потребе.

Наравно да нема смисла говорити о некаквој „чистоћи раса“, али ни прича о измјешаности до националне непрепознатљивости, барем када су Срби у питању, једноставно „не пије воде“.

Пошто се у протеклих четврт вијека систематски суочавамо са потпуно изокренутим тезама како су тобож Срби, уз помоћ правосавља, конвертирани Бошњаци, како је босанчица и ћирилица босанско писмо, а Република Српка страно тијело, да не кажем џиновски тумор унутар БиХ који се или мора одстранити, или „лијечити“ до нивоа једне од „регија“ (и тиме да будемо презадовољни што нам се то „уступа“), док су наши преци ћутали о историји БиХ да не „увриједе никога“, „клонећи се ђавла“, „гледајући своја посла“ и слушајући „мексичке пјесме“, нама није више ништа друго преостало него да се бранимо истином, позивајући све добронамјерне и нормалне људе на конструктивни дијалог, али на бази аргумената а никако компромиса, јер наука не познаје компромисе него искључиво критеријуме, чињенице, принципе, законитости…

Ако ће се на изнесену истину неко љутити, па нека се љути! И алкохоличар се љути на истину па му нису пријатељи они који га тјеше и који му иду „низ длаку“ него управо они који јасно и гласно кажу какво је заиста стање.

Дакле да би се човјек „помирио“ са нацијом којој породично припада, довољно је да прогледа у прошлост и да је прихавти такву каква јесте. Не мора да мијења националност ако увиди да води поријеко из друге нације (не мора се уопште ни изјашњавати национално), религију још мање, већ само да поштује друге у тој мјери да не маше максималистичким захтјевима без икаквог историјског и правног основа. То је пут у стварање угодније друштвно-политичке климе унутар вишенационалне и сложене заједнице каква је БиХ.

Што се тиче науке, она је јасна као дан. Ево само неколико најранијих спомињања Срба настањених на простору БиХ и прије њеног званичног настанка и одвајања од осталих српских земаља:

Таквих примјера има на десетине (погледати:

 

• „Страни извори који говоре етничком идентитету становништва средњовјековне босанске државе: http://srbiubih.com/1111-2/
• „Домаћи историјски извори који говоре о Србима у средњовјековној босанској држави“: http://srbiubih.com/domaci-ii/

 

Све до почетка 20. вијека Срби су чинили већину становништва у БиХ, а готово апсолутно сва страна и домаћа научна јавност сматрала је Босну и Херцеговину српски земљама. У ватиканској енциклопедији из 1907. године а по попису из 1895. године стоји да у Босни и Херцеговини сем нешто Аустријанаца, Турака и Шиптара живи око 98% Срба подјељених на три вјероисповјести – православну, муслиманску и римокатоличку.

Молим да се све ово детаљно провјери.

За неког је ово непријемчиво мозгу а те по аутоматизму етикетира износиоце ових података као злочинца. Тако је лакше, мање истина боли када више мрзиш (барем тренутно но то је само љута ракија на шупаљ зуб, бол утрне али је проблем све дубљи), лакше је рушити повјерење него га градити. Најтеже је погледати у себе.

Дакле што се српске нације у БиХ тиче све је јасно. Што се формирања других нација унутар БиХ и то је све јасно. Није јасно када ће се створити основа за реално сагледавање ствари, и када ће и други почети „чистити своје двориште“.

Поента је, нека свако буде шта жели или неке ништа по том питању и не жели, али наметање  је сасвим нешто друго. Што би једна дјевојка у комнетару рекла: „Мој избор је да живим у БиХ и да она буде цјеловита“. Како једноставан и диван примјер како нечија жеља у старту потире туђа права. А коме се не свиђа може слободно да се исели наравно.

Што би једна латинска пословица рекла: „Ви немате право да постојите“.

Све то је створило притисак на уплашене људе који би радије да се не изјашњавају национално, барем не јавно. Знам и једну особу која се чак устеже да пише ћирилицом да не би „испала србенда“, а о РС говори све најгоре, а воли БиХ говорећи о бесмислености ентитетских подјела да би било ок „свима“. Од тога нема ништа.

Тако да све је на појединцу и изјашњавање и вјеровање.