ДА СЕ РОБЕРТ ДЕ НИРО НЕ БИ НЕРВИР’О

И Роберт Де Ниро изманипулисан ратном пропагандом

 

Овог љета навршава се четврт вијека од „хисторијског“ српско-муслиманског споразума који је требао да превентивно спријечи прљави, ужасни и за најмање један народ узалудни грађански рат. Преговори су трајали током јула а у августу је јавност обавјештена о његовим окирима. Мухамед Филиповић, један од иницијатора преговора је о овом споразуму рекао:

„Pregovori su otvoreni početkom jula jednim razgovorom, u kojem su učestvovali Adil Zulfikarpašić i ja s jedne i Radovan Karadžić, Nikola Koljević, Momčilo Krajišnik i Biljana Plavšić sa druge strane. Karadžić je znao (od Izetbegovića) da smo ovlašteni da pregovaramo i zbog toga je i pristao na pregovore, u kojima su se glavna pitanja ticala naših odnosa i budućnosti Bosne i Hercegovine. Glavno pitanje je bio raspad Jugoslavije, do kojeg je već došlo zbog izlaska iz nje Makedonije, Slovenije i Hrvatske. (…)

Jugoslavije više nema i treba stvarati novu zajedničku državu i mi stojimo na stajalištu da to bude savez država koje žele ostati zajedno zbog brojnih historijskih, političkih, kulturnih, ekonomskih i strategijskih razloga, a mi i zbog velike muslimanske manjine u Srbiji i Crnoj Gori.(…)

Radovan Karadžić je podržao pregovore i rekao da je za Srbe najvažnije da ostanu u Jugoslaviji i u nekoj formi državne veze s ostalim Srbima, ma kakva ona bila, te da je to načelo ono što određuje njihovo političko ponašanje. On podržava pregovore i uvjeren je da oni mogu doprinijeti da se situacija smiri i izbjegnu dalje komplikacije koje prijete miru u zemlji. I ostali učesnici ovih preliminarnih razgovora su izrazili zadovoljstvo zbog otpočinjanja ozbiljnih i sadržajnih razgovora o najbitnijem pitanju naših odnosa, tj. definiciji uvjeta pod kojima je Bosna i Hercegovina spremna ostati u državnoj zajednici sa Srbijom i Crnom Gorom, a da Muslimani budu potpuno ravnopravni u toj zajednici bez ikakvih ograničenja i diskriminacija.(…)

Zajednička država će biti savez država (naš stav) ili savezna država (stav srpske strane), gdje je došlo do jedinog razmimoilaženja, a dogovor će dobiti podršku EU. U Bosni i Hercegovini neće biti unutarnjih teritorijalnih separacija. Vojska koja će biti stacionirana u Bosni i Hercegovini biće sastavljena od Bosanaca i Hercegovaca i njom će komandovati general koji je Bosanac ili Hercegovac. U zajedničkoj državi će delegacije država članica imati veto u svim pitanjima koja se tiču opstanka i vitalnih interesa njihovih nacija i država. Kada je sve ovo utvrđeno, održan je plenarni sastanak pregovarača uz učešće lidera obje strane, tj. Izebegovića i Karadžića, na kojem smo pokojni Nikola Koljević i ja izložili ono oko čega smo postigli sporazum, kao i ono oko čega se još nismo potpuno složili (savez država ili savezna država). Izetbegović, koji je prilikom dolaska iz posjete SAD, na aerodromu izjavio da zna da su pregovori u toku i da ih odobrava, sada je izjavio da smatra da su pregovori uspješni i da je nacrt teksta budućeg sporazuma dobar te predložio da „dvojica profesora“ (Koljević i ja) definiraju konačnu verziju teksta. Na to sam ja upozorio da nismo došli do pune saglasnosti oko prirode buduće zajedničke države, što je on ocijenio kao marginalno. Srpska strana je tražila da pregovarači odu u Beograd i da se razgovara i s Miloševićem. (…)

S Miloševićem smo razgovarali Zulfikarpašić i ja. On je bio zadovoljan postignutim i počeo je govoriti o tome kako Srbi nemaju ništa protiv Muslimana i kako u Beogradu ima 150.000 Muslimana, a u ostaloj Srbiji gotovo pola miliona, da ne računa Albance. (…) On se složio i odmah predožio da u smislu potvrde dobre volje i ozbiljnosti njihovog odnosa prema ovom sporazumu, kako je u Bosni i Hercergovini većina Muslimana, on predlaže da prvi predsjednik buduće države bude Alija Izetbegović, a da Bosna i Hercegovina bude jedinstvena vojna oblast u kojoj će služiti samo Bosanci i Hercegovci i da komandant te oblasti uvijek bude general koji je Musliman. Sve ovo je našlo snažnog odjeka u srpskoj, ali i bosanskoj javnosti, osobito ondje gdje Srbi i Muslimani žive pomiješani. Odnosi su relaksirali i svijet je odahnuo. Međutim, to se nikao nije svidjelo Tuđmanu, koji je Bosnu i Hercegovinu tretirao kao stratešku rezervu i želio je da Muslimani postanu tampon između Srba i Hrvata. Sa druge strane, neki desni krugovi u SDA su smatrali da je mala stranka Adila Zulfikarpašića i moja (svega tri poslanika u Skupštini) ovim pregovorima dobila silnu afirmaciju i da dobiva sve veću podršku muslimanske javnosti. Vjerojatno u tome treba tražiti razloge da se SDA i Alija Izetbegović odluče preko noći i bez ikakve najave da grubo i uz opasnost otvaranja nezaustavljive krize odnosa prekinu ove pregovore, diskvalificiraju mene i Adila i otvore onaj zloćudni tok zbivanja koji je uveo Bosnu i Hercegovinu u najteži i nakrvaviji rat u njenoj historiji.“ ( http://www.nezavisne.com/index/kolumne/Historijski-sporazum/30644 )

Шта видимо у овом свједочењу Мухамеда Филиповића? Видимо да су Милошевић (тај „балкански касапин“ и Караџић „бог рата“), у процесу распада Југославије прихватили све услове муслиманских политичара (запело је једино у оном психолошком моменту „савез држава“ или „савезна држава“). Дакле понављам, Милошевић и Караџић пристају да БиХ буде јединствена, без унутрашњих граница, са готово свим атрибутима потпуно суверене и независне државе која би са друге двије, на обострану корист, била једва повезана са свега пар веза, економским, војним и спољнополитичким,  још да Алија Изетеговић буде предсједник, не само БиХ него и цијеле те расклимане тродржавне заједнице, а врховни војни заповједник БиХ да „увијек буде Муслиман јер је Муслимана највише у БиХ“.

Такав државни савез (како год се звао то је у пракси лабав савез реално независних држава) би био остварење муслиманских тежњи који би својим природним прираштајем просто истиснули Србе из свих дијелова БиХ (око 250.000 Срба је већ кренуло путем Србије од 60-тих до 80-тих година 20. вијека). А ко је против мира и споразума (8 мјесеци прије избијања рата у БиХ)? Против споразума и мира су били Туђман и Изетбеговић па то и сам Мухамед Филиповић тврди! Милошевић и Караџић завршавају своје животе у Хагу а Туђман и Изетбеговић умиру као славни борци за демократију и мир!

 

Други пут, у вријеме када је рат тек „стидљиво“ почињао, са пар пушкарања, када је свако нормалан мислио да ће се то све некако убрзо ријешити, 17 дана након убиства српског свата на Башчаршији, у Лисабону је потписан споразум о кантонизацији, „швајцаризацији БиХ“. Дакле БиХ је потпуно суверена и јединствена (нема више ни најтањег ни најформалнијег савеза са Србијом и Црном Гором).

„Tako su i muslimanska i hrvatska i srpska strana iz Bosne i Hercegovine tog dana potpisale „Osnovne principe ustavnog rešenja za Bosnu i Hercegovinu“, a kojima je ugovoreno da Bosna i Hercegovina ostane u postojećim granicama kao jedinstvena država u međunarodnim odnosima ali sa tri unutrašnje konstitutivne jedinice od kojih bi svaka bila zasnovana na etnonacionalnom principu kao i neutralnog Grada Sarajeva. Sve u svemu, prema potpisanom Kutiljerovom planu bi sve u svemu oko 12−15% stanovništva Bosne i Hercegovine ostalo da živi van svojih etnonacionalnih kantona. Dakle, ovim planom se izbeglo izdvajanje bilo srpske bilo hrvatske teritorije od ostataka Bosne i Hercegovine, kao i formiranje država u državi. (…)

Sve tri strane su pristale da žrtvuju svoje maksimalne zahteve zarad mira u kući kako bi se izbegao novi rat a ratovi na prostorima bivše Jugoslavije niukom slučaju nisu obični ratovi. U tom kontekstu vredi navesti reči dr. Radovana Karadžića koji je 18. mart 1992. g. nazvao „velikim danom“ za Bosnu i Hercegovinu:

„Ako budemo poštovali ono o čemu smo se sporazumeli, mogli bismo kazati kako su otklonjeni svi uzroci građanskog rata u Bosni i Hercegovini“…“Ostalo je još samo da se razgraniče kompetencije zajedničkih institucija i organa konstitutivnih jedinica, što je, kako nam se čini, neuporedivo lakše“. (…)

· Republika Srpska (tj. srpska država u državi) kao konstitutivni etnopolitički entitet ne bi postojala a Srbi bi živeli u kantonima čija se autonomija ipak nemože porediti sa faktičkom nezavisnošću Republike Srpske; (…)

Međutim, Izetbegovićevo poništavanje Lisabonskog sporazuma kao i ishitreno i „glupavo“ (kako je to u jednom intervjuu priznao ser Lord Oven upotrebivši reč „foolish“) priznavanje nezavisne Bosne i Hercegovine nakon toga su samo dolili ulje na vatru međuetničkih sukoba u nesuđenoj „Švajcarskoj na Balkanu“ jer Srbe nakon slučaja na Baščaršiji kao i mnoštva muslimanskih i mudžahedinskih barjaka na skupovima Izetbegovićeve SDA više niko nije mogao da ubedi u koncepciju unitarne Bosne i Hercegovine o kojoj je sanjao Izetbegović nakon tajnog sastanka sa Cimermanom. Da ironija sudbine bude još veća, pred kraj rata kada je bilo jasno da će Izetbegović i Bošnjaci nekim Dejtonom dobiti manje nego što im je Kutiljero nudio a Karadžić i Boban na tu ponudu stavili potpise još pre početka samog rata, sam Cimerman je izjavio da Kutiljerov plan o „Švajcarskoj na Balkanu“ uopšte i nije bio loš i da je njegovo odbacivanje od strane Izetbegovića bila čista greškа.

( http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/kako-je-poceo-rat-u-bosni-i-hercegovini.html?alphabet=l )

Дакле Радован опет потписује мир у којег и вјерује а Алија опет минира мир.

 

Тако да господо из свијета, неки су просто невјероватно и нажалост гранатирали град а неки у темељу – мир.