СИНИША СИМИКИЋ: УСТАНАК

 

Од ратног вихора који је пустошио бившу Југославију прошле су двије деценије, а још се није званично утврдило када је почео рат.

Сваки народ је, сходно својим потребама, уписивао своје датуме почетка оружаног конфликта и величао их на сва уста. Ипак, мишљења сам да је свима јасно када је почела „Крајишка епопеја“ упркос томе што то избјегавају рећи. У петак, 17.8.1990.године, повучена је једна линија послије које једноставно ни хрватска ни српска страна нису смјеле натраг. Хрватска није смијела јер би у том случају Туђман вјероватно врло брзо био свргнут са власти када би направио уступке пред побуњеним крајишницима, док српска јер јој се тога дана ломила судбина, или шаховнице на главе или српска аутономија. Не размишљајући о посљедицама српска страна прави круцијалну грешку послије које они Хрвати који нису били наклоњени десничарски настројеном ХДЗ-у, су били приморани да стану уз њих. Та грешка је управо везана за симболе, јер од почетка Балван револуције, односно Крајишког устанка, све су се чешће кокарде умјесто петокрака виђале на капама српских милиционера и територијалаца. Тог 17.августа је крајње несмотрено и превише почетнички Милан Бабић (ондашњи градоначелник Книна) прогласио ратно стање које је пренио Радио Книн у 18:00ч, а већ два и по сата доцније повукао ту одлуку. У једном таквом амбијенту „има рата-нема рата“ Хрватска је била све до Васкрска 1991.године и борби за Плитвице. А зашто је баш Балван револуција била окидач свих касније дешавања у Хрватској најбоље се види по стварима након ње. Неколико плебисцита српског становништва за останка у СФРЈ,Божићни устав којим су Срби изгубили статус равноправног народа, афера Шпегељ и многи други догађаји су били увод у прави рат. Тај рат који је очигледно био неизбјежан, јер је и сам Туђман јендом приликом рекао да „Хрватске независности не би било да није било рата“, српска страна је требало да избјегава што је могуће дуже јер је у војничком смислу Хрватска далеко супериорнија била имајући неколико потпуно опремљених и обучених гардијских бригада. Доказ српског организовања ии јединства у Крајини јесте и то да су прве жртве пале у априлу 1991.године, а уједињење свих Српских аутономних области у Републику Српску Крајину остварено тек за Никољдан исте године, док је Српска војска Крајине на оснивање чекала 1992. годину. Можда бољи примјер од наведенога је чињеница да је Република Српска Крајина за четири године постојања промијенила три предсједника и да је борба за фотељу била жешћа од борби на фронту. Како сијали тако и жњели. Како су народни крајишки прваци на почетку рата доносили непромишљене потезе тако је Крајина на крају и прошла- јадно! Ипак, Балван револуцију српски народ (који је склон заборављању) треба да памти као симбол отпора и бунта против проусташке власти која је владала у Загребу (или још увијек влада). На крају, сви и све буде подвргнуто суду историје. Како ће Крајини пресудити још је рано говорити, али је њеном устанку већ пресудио.

Балван револуција се није појавила сама од себе него као пука потреба Срба за одбраном и ту истину морамо знати и преносити је на надолазећа покољења!

 

Синиша Сикимић