СИНИША СИМИКИЋ: НАТО и(ли) ЈА

У посљедње вријеме ријеч мир је постала најизговоренија из уста свјетских властодржаца, као да се утркују ко ће је више пута рећи. Стварају се некакве мреже за изградњу мира, мировне конференције, мировни самити итд.

На крају се све то своди под кров чувеног „Савеза за мир“, како му ласкају они који су дебело напунили своје новчанике да га баш тако представљају нама, обичним смртницима. Није му то право име  ( крштено, како би наши људи рекли). Право име му је Сјеверноатланстки савез- НАТО. У току сваке године два пута се редовно сјетим НАТО-а. Први пут је то од 24.марта до 10. јуна, а други пут је то од 30. августа до 20. септембра. Додуше, када бих помислио сваки пут на њега на дан када су бомбардовали неку српску државу , онда би моја помисао на НАТО била од 31.децембра до 1. јануара сваке године, и тако све у круг. Кажем „неку српску државу“ зато што је екипа из НАТО-а гађала сваку српску државу с краја двадесетог вијека. Почели су од оне најневиније и најрањивије Републике Српске Крајине, три године спорадично потом непун мјесец константно Републику Српску и на крају  су чорбу засладили главним плијеном- СР Југославијом. Тако су се пилоти НАТО-а, тренирали да постану свјетски полицајци и да пушкарају када год им то одговара. Ипак, прошло је већ доста година од њиховог крвавог лова на Србе, али једно питање зјапи без одговора. Како је могуће да један мали народ попут Срба постане непријатељ број један и највећа пријетња алијанси коју сачињава 19 земаља свијета ? Колико су ти напади били жустри можда се најбоље сазнало двадесет година послије, иако онај ко је то говорио није био ни свјестан. Из Пентагона је стигло обавјештење да је за 36 дана тзв. Западна коалиција на челу са САД, извела око 1000 важдушних удара на положаје Исламске државе. Примјера ради, с краја августа и у првој половини септембра 1995 године, НАТО је на Републику Српску дневно изводио око 400 удара (3515 укупно), док је на СР Југославију изводио од 800 до 1000 налета. Ове бројке најбоље показују силину удара по српским државама у односу на тз. нападе на исламисте. У једном таквом налету, када су за циљ имали рушење телекомуникационих релеја, на коти Столице (највиши врх Мајевице) НАТО је срушио релеј из неколико покушаја. Баш у том тренутку на тој коти се као припадник Војске Републике Српске нашао и мој отац. Тада је имао двадесетпет година и ћерку од једну годину. Сјећам се његових прича о том догађају да је то најбучније што је икада чуо у животу. Божијом вољом он и његови саборци су сачували главу, те сам након двије године и ја дошао на свијет. НАТО је у мом случају био поражен, мада да су знали да ће се родити овакав борац против тираније, неправде и терора ког сију по свијету управо ти васколики „борци за мир и демократију“, вјерујем да би тукли Столице три пута јаче. „Бетон није издржао’људи јесу“- гласио је наслов у листу  Штит којег је издавао Источнобосански корпус Војске Републике Српске. Такву судбину дијелили су и остали релеји Републике Српске Крајине, Републике Српске и СР Југославије. Како је технологија напредовала тако сам ја истраживајући доспио до снимка из кабине пилота који је тога дана срушио релеј на Мајевици. Осјећај док сам посматрао тај кратки снимак се не може описати, када знате да негдје доље вам се налазио отац и да су биле неке друге околности не би било ни вас је прилично мучно. Поред релеја, храбрим НАТО пилотима засметала је и болница у Блажују, те су испустили неколико бомби и на њу. Све је то, наравно, било случајно. Пошто се они никада и никоме не извињавају онда то само назову колатералном штетом и тако оперу крваве руке. Мировњаци су то! Уствари, актуелни генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, приликом посјете Црној Гори упути извињење за невине жртве. Једино није нагласио да ли мисли на све жртве или само оне са подручја Црне Горе, али обзиром на актуелну ситуацију у Црној Гори око уласка у „Савез за мир“ онда је лако претпоставити на које је господин Столтенберг циљао. Истом том човјеку, некако је промакло, новембра прошле године, да се и у Београду извини за невине жртве. Упркос томе дочекан је у амфитеатру Факултета политичких наука као да долази наш доказани пријатељ, а не обрнуто. И тако, док су му студенти  здушно аплаудирали и сваку његову ријеч помно пратили (част изузецима), нико се не сјети да га упита чиме је Милица Ракић била крива да је свирепо убију „свјетски полицајци“ ? Ако будемо дјецу учили да смо ето ми кривци за Миличину смрт, а да је господин Столтенберг невин у свему томе онда се српском бићу не пише добро. Једном сам као клинац рекао тати: „Ти си за мене херој. Побиједио си НАТО!“

Да ли ћу исту реченицу чути и ја од свог сина, уколико успијем спријечити улазак Републике Српске у НАТО, године ће показати.

Чини ми се као да већ сада чујем неки невини глас које ме пита у име све дјеце рођене и нерођене : НАТО или ја ?

Без устезања, јасно и главни ВИ !