СВИ ГЕНЕРАЛИ А НИЂЕ ДЕСЕТАРА

North Korean senior military officials arrive for the opening ceremony of the Cemetery of Fallen Fighters of the KPA in Pyongyang

Имао сам прилику да присуствујем скупу (демократски изабраних) представника једне категорије лица који су требали да распправљају о једној јединој конкретној ствари, мањег, локалног значаја.

И сви се сложише да ће се држати те једне једине тачке дневног реда.

Поче једна особа, само да се извини, што мора рећи нешто мимо састанка и онда поче петнаестоминутни реферат о томе колико је она годинама радила за друштво, како је она цијењена, поштована, а Боже мој и битна, како не заслужује онакав тон и како је дала оставку (помену то десетак пута заредом, једнаким тоном као да папагаја учи да изговори неку ријеч), али ето још само из некаквог већ поштовања према колегама остаје још само овај пут. Увријеђеност куља, отпужбе, једина тачка остаде по страни.

Одговор предсједавајућих бијеше хладан, кратак и прецизан.

Онда се јави друга особа која подржава особу 1. Каже није у реду ово оно. Особа број 1 се захвали.

Јави се особа 3. која моли да се вратимо јединој тачки дневног реда.

Особа 4. која и голим оком изгледа довољно неуротично да треба да троши много више од некаквог персена на биљној бази, па почиње да галами (на тренутке и урла) како имамо већих проблема од једине тачке дневног реда.

Особа 5. која се сваки пут јавља као ураган подржава претходну и тражи да се моментално исправља највећа крива Дрина, иако нико за то нити је надлежан нити је моћан да усмјерава и најамње поточиће.

Предсједавајући упита особу број 5. да уради било шта у својој заједници, и најмањи покушај промјене.

Особа 5. одговора у фазону „не пада ми на памет, што бих ја први нешто покушавао“. Тај сраман одговор (када је већ наступио Наполеонски) није га омео да се у наредна два сата непрекидно убацује као сирена за ваздушну опасност са ирационално големим захтјевима и да пријети (барем пет пута да ће он, молим лијепо, напустити скуп уколико му се „ускрати његово демократско право да исказује своје мишљење“ иако је оно неконструктивно, мимо дневног реда, нереално и прије и изнад свега некултурно).

Особа број 6. (у међувремену првих пет особа вичу, упадају једни другима у ријеч) јавља се увријеђено како већ дуго чека ријеч, да би онда се ухватио друге криве Дрине које такође нема везе са конкретним питањем али које такође „пеца“ неколико нових особа који га подржавају, те се у том тренутку десетак људи, надвикују до мецо-сопрана и тенор-баритона.

Особа број 7. која је већ за себе на прошлим скуповима изјавила како је „локална легенда“ јавља се да каже нешто само кратко и само врло конкретно. Он је дакле (овако мајке ми моје почиње свој конкретан и конструктиван приједлог), у свом крају, 1992.године покренуо Српску радикалну странку, каже како је на овом брдовитом Балкану искрени желио да се створи јединствена српска држава и да је националиста, али никако шовиниста и да су га приводили они који не знају разлику између тих појмова. Кад су га некако намолили да се врати на тему поручио је све оно што је већ урађено.

Особа број 8. бијесна што 45 минута чека ред да се јави, такође се не држи једине тачке дневног реда већ оптужује предсједавајуће како се довољно не боре за њихова права.

Предсједавајући износи шта се све урадило од онога што је могуће, особа број 8.спушта лопту говорећи како поштује предсједавајуће и да није најбоље схваћен.

На то особа број 4. се слаже да није довољно урађено, а и она пеца још неколико истомишљеника.

Креће церекање, отпухивање, тражење паузе и прва напуштања скупа.

Особа број 9. која је сат времена чекала на ријеч, почиње нешто да прича у вези једине тачке дневног реда, али напомиње оно што је већ на почетку речено да није ни кривица ни одоговорност овог скупа. Када му је то поновљено, он и даље истрајава на томе, набрајајући пар сличних случајева.

Загази се дубоко у трећи сат. Половина сале се испразнила, особа број 5. напада предсједавајући да је све за он крив, особа број 10. позива на уједињење, 11. на конкретну акцију (сви знају да треба конкретна акција а нико не даје ни један једини приједлог), особа број 12. говори о снази која нам треба а коју немамо. Десетак нових људи стење и цокће као хор зрикаваца…

Вријеме да скуп донесе закључке. Нешто се и закључило мада је и кворум врло упитан. На крају предједавајући подржава изгласан приједлог и заказује ново засједње.

………………….

Е сада нешто уопштено невезано за тај скуп, који је само предивна, прејасна слика и прилика нашег народа, тачније људи који су изабрани да нешто мијењају и поправљају.

Ако било ко покушава било шта у овом граду промјенити или покренути мора да буде свјестан сљедећег:

  • Углавном ће радити сам, у најбољем случају са још двоје, троје људи
  • Подршка јавности ће бити отпирлике као астронаутима на Мјесецу
  • Ако ће реална подршка бити из друге димензије зато ће критике бити у првом лицу и то од најближих до непознатих, првенствено од „криводринаша“, „имамомимноговећих проблемаодтог“ људи, тачније генерала који знају тачно шта треба али не баш и како

 

Да не буде овај текст један у мору константација нашег стања и премудрог закључка како „нешто хитно треба да се мијења“, ево плана:

Свака иоле већа промјена (у околностима вишеструке окупације у којем се налазимо и у одсуству икакве критичне масе) почиње од мање акције. Не може се утврђен град на планини обгрљен великим ријекама освојити са пар голоруких генерала па да су сви директне инкарнације Александра Македонског. Једноставно не може, не иде.

Да би се људи мотивисали да буду дио тима, јер појединац даје голове, али тим односи бодове (нападач не може бити и везни ред и штопер и голман, па и да да 15 голова примиће 20), сви се морају једнако пажљиво третирати и уважавати. За то треба океан стрпљења и разумијвања, жртве, гутања кнедли, издржљивости и опет срдачности и зато је тако тешко покренути данашње људе.

Сваки и најмањи корак напријед велика је ствар у маси залеђеној егоизмом и кукавичлуком. Сваки и најмањи успјех ни из чега је „историјски“ јер цијепа оловно небо колективне депресије, апатије и безвјерја у било шта позитивно изнад над.

За тако нешто требају смирени, поштени и упорни а опет најједноставнији и најобичнији људи – десетари. Њих треба окупити у шуми генерала који држећи се сопствених генералских филозофија не преузимају на себе улогу икаквог мањег чина.

Што би Орвел рекао још прије 70 година:

„Ако има икакве наде, она је у обичним људима“.

 

 

 

 

 

Advertisements

О dacomh
https://www.facebook.com/danijel.mihic.3

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: