БОЈАН ЈОКАНОВИЋ – ЦРТЕЖИ И КАРИКАТУРЕ (4)

13312819_1008891812531671_323746538617557457_n

„Прузи“ а не „пруги“

 

13567058_1028909837196535_428523406052609758_n

„Еспресо“ а не „експресо“

 

13626635_1037397086347810_2792902098921692725_n

„Четрдесет“ а не „четерест“

 

13681019_1037989889621863_100681782825027834_n

„Треба да пишеш“ а не „требаш да пишеш“

 

13895205_1055905094497009_7151371242111921271_n

„Пеницилин“ а не „пенцилини“

 

14045682_1058972020856983_2288657753354964360_n

Добар човјек

 

14117887_1067537310000454_1223984111746838365_n

Карта свијета по Мирославу Илићу

 

14310333_1087254544695397_959269867391055538_o

Скенер

 

14333168_1087918711295647_7387850957966781569_n

„Ми бисмо“ а не „ми би“

 

14333785_1084387318315453_8418868284444209815_n

Први и један

 

14480610_1095009127253272_2764718867981670975_o

Одлив мозгова

 

14520481_1094754470612071_2539545840454867278_n

Радничка права

 

14572164_1099498000137718_498354581558682884_n

Рече давно наш чувени српски књижевник Душко Радовић: „Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, осим пара, родитељи ништа нису могли дати“.

 

14591813_1100342730053245_2006106058157308431_n

„Лицемјер“

 

14615760_1101456299941888_7665198381228373447_o

“Рат се састоји у томе да се људи, мада једни друге не познају, међусобно убијају на заповијед људи који се врло добро познају, а узајамно се не убијају“. Алберт Ајнштајн

 

14656381_1103709706383214_1646111061394463783_n

„Пројекат“ а не „проекат“

 

14657422_1104568196297365_5644030506274988218_n

 

14701028_1111343422286509_6687596714294573045_o

Селфи јога

 

14714838_1107098412711010_7215643047044371127_o

Кад јој станеш на пјешачком

 

14908261_1122663864487798_3320827565541066557_n

Поклон

 

15178985_1151622388258612_2146250306004744934_n

Пањ

 

15338615_1163335943753923_8084977743336682926_n

Образовни систем

 

15370070_1170254196395431_773454529777212652_o

Личе ко јаје јајету

 

14963161_1131328366954681_3800337390029553332_n

Наш пријатељ Бојан подржао је и акцију „Култура култури“

Ранији постови на блогу са његовим дивним радовима:

Први дио

Други дио

Трећи дио

 

 

 

 

 

Advertisements

2016-та година титанских промјена

038206

Деветог јануара прослављен Дан и крсна слава Републике Српске много интензивније него иначе.

rs-zakon_620x0

У сјенци националног питања донесен нови Закон о раду неупоредиво неповољнији за раднике од претходног посебно када је у питању поједностаљење отказног поступка смањење минулог рада итд.

5862

У марту изречена пресуда првом предсједнику РС Радовану Караџићу о одређена казна затвора од 40 година. Бројни припадници већинског народа у БиХ су изразили жестоко негодовање због пресуде у којем се наводи „одсуство геноцидних намјера у цијелој РС“ а и први пут се чуло како је муслиманска страна понекад гађала своје цивиле да би привукла пажњу међународне јавности и дипломатије те убрзала војно ангажовање западних сила на својој страни.

b_160503047

У мају: у Сарајеву бачено цвијеће положено на мјесто злочина над војницима ЈНА који су се повлачили у Доборовољачкој улици.

620_400_1464615873dan_bijele_trake Неколико година смо слушали како су несрби Приједора били приморани да носе бијеле траке око руке током рата. Очигледна тежња ове пропаганде је да се РС изједначи са геноцидном творевином, а несрби током рата са Јеврејима, Ромима и Србима током холкауста.

Иако је неспорно да су многи недужни Бошњаци страдали у Приједору за вријеме рата (чак и преко стотину дјеце и малољетних особа) за причу о бијелим тракама никада нико није понудио икакав доказ, а тонски запис са радија Приједор нам говори да они који нису против војске РС истакну бијеле чаршафе на балконе и прозоре, из практичног разлога јер се у грађанским ратовима и цивилни објекти користе у војне сврхе.

ferhadija-zavrsni-radovi-1

Упркос великој медијској и друштвеномрежној халабуци Ферхадија се мирно и достојанствено вратила својој кући. Свјеже смијењени премијер Турске Ахмет Давутоглу је присутнима поручио и да је уз њих свих 78 милиона Турака, а послао је и поруку да су Турци „били овде, да су сада овде и да ће ту бити заувек“ поменувши касније и Алију Изетбеговића, уз поруку „да се Изетбеговићев аманет очува“.

spojena-protesti-u-banja-luci

Срећом тако се „тресла гора а родио миш“ и за протесте и „контрапротесте“

bosanski-jezik-1

Јун: Иако језиком говоре народи а не државе, политички предтавници Бошњака уз подршку родитеља ученика, бојкотовали су примање ђачких књижица и свједочанстава на којима не пише „босански језик“. Не зна нико на свијету која је разлика између босанског и бошњачког, али то је мање важно од медијске слике како се у РС бошњачкој дјеци, као у вријеме некаквог апартхејда, брани право па чак и на матерњи језик.

popis-stanovnistva-bih-642x339

Резулати пописа из 2013: Дописивање 196.000 људи из дијаспоре у стално становништво да би Бошњака било 50,11%. Умјесто да попис буде „наш корак у будућност“ он је постао корак у живо блато бесконачне политизације. На крају је прекршен низ законски одредби а већински народ са својим политичким представницима, су као у хору папагаја понављали „све је по закону“. Срамна пописна брљотина показала је и сву апсурдност и лицемјерност идеје грађанске БиХ јер се „неторовски“ изјаснило мање од 1% станивништва.

672x672_bregzit

Становници Велике Британије тијесном већином одлучили да напусте ЕУ. Један од преломних догађаја године која је на измаку.

sarajevo-instalacija-republika-srpska

Јул: Иако је и накарадан попис показао како су Срби у Федерацији БиХ истребљени попут перути те да је Република Српска шест пута „мултиентичкија“ од већег ентитета то није омело од мржње обољеле људе да у Сарајеву наставе са мантром о геноцидности „мањег ентитета“. Због коментара на фејсбуку везано за ову морбидност новинар и историчар Вук Бачановић је отпуштен са посла а затим и под пљуском пријетњи прогнан из Сарајева. Ускоро ће сличну судбину доживјети и новинарка Лејла Чолак (овдје треба напоменути да су преостали новинари који раде поштено и храбро свој посао угрожени на цијелој територији БиХ али у овим случајевима пљуштале су пријетње од „обичног“ народа).

20160731_2_18352820_12912830

У Источном Сарајеву постигнут договор око механизма кординације (и кредитним аранжману БиХ са ММФ-ом) којом су много незадовољнији Бошњаци јер не постоји могућност прегласавања у доношењу важних одлука.

gaziosmanpasa_meydani_protesto

Изузетно значајан догађај за наш регон је неуспјели покушај војног пуча у Турској која је запала у дубоку кризу тражећи осланац чак у Русији. Политичко Изетбеговићево Сарајево се нашло у болном раскораку између Гулена и Ердогана.

snaga-naroda

Септембар: Епопеја о референдуму – од неустрашивог ината до испуњења готово свих захтјева Уставног Суда БиХ. Ипак је одржан што је готово стото по реду понижење поменуте инострано-бошњачке кровне правне институције.

mapa

Октобар: Локални избори – убједњива побједа СНСДа у РС и расклимавање СДА у ФБиХ који је освојио све Сарајевске општине тако угасивши и посљедњу оазу некакавог фиктивног мултуетничког „европског Јерузалема“ који све више личи на блискоисточне муслиманске градове.

be267024e767c72d6e2c078e91c70de9

Новембар: Изненађење године – Доналд Трамп побједио у изборној трци Хилари Клинтон. Велико олакшање за Срби и стрепња за околне народе који су до сада имали апсолутну подршку у борби против Србије и Републике Српске.

alepo

Децембар: Русија одбранила себе и Сирију – ослобођен Алеп након 4 године најбруталнијег рата у модерној историји.

migranti

Готово милион нових миграната дошло у Њемачку. Процјењује се да су до сада направили преко 200.000 прекршаја, од крађа, кривотворења, финансијског криминала до туча те најтежих злочина – силовања и убистава у терористичким нападима.

Дај Боже да свијет дочека 2018. у једном комаду.

КАПЉИЦЕ ПО ФБ 2016

featured-facebook-open-source

 

Ljubav kao pur pjena popunjava brojne praznine u voljenom objektu, narodu, pojedincu, pojavi… Kada se rodi ona, ako joj okolina vec ne daje sanse za opstanak, ona svojerucno dopise razloge za svoje postojanje, mada joj to nije ni vazno. Zato jer je perce ljubavi teze od tone realnosti, mudrosti, kalkulacije i to mogu da shvate i cijene samo oni koji je imaju. Ona jasno razdvaja ljude koji se smatraju najnaprednijim, najsavrsenijim, slucajnim, slijepim „prirodnim“ procesima nastalih i razvijenih zivotinja od onih kojima je ljubav otkrila tajnu – da su Bozija bica brljava od grijeha kao neposlusna djecurlija od krisom pojedenog pekmeza. Tako samo covjek koji ima ljubavi, ima i mogucnost da se istinski pogleda, rastuzi i pokaje, izolovani u svojoj oazi topline, mira i tihe radosti u moru onih koji se pravdaju ovozemaljskim predatorskim zakonitostima, smatrajuci za svoj najveci evolutivni skok to sto su sisli sa grane, napravili nebodere, kupili televizore, napunili frizidere i poslali covjeka u vasionu.

 

Dva muskarca se za deset minuta (dok recimo cekaju red u kopirnici) kvalitetnije istracaju nego dvije zene za 10 sati. Prvo, momci su vece tracare, a drugo odmah uskacu u fabulu. Nista uvodne, opste teme, nista licemjerno pohvaljivanje satracarske odjece i drugih suvisnih sablona. Zene kao da od kilu mesa prave tele a momci govedju kocku za supu. I odmah krece (poslije djes-djes) vidjas li ikog: ma vidio sam Cucu puko skroz, nasao curu, primio se ko saucesca a ona… (gestikulacija takodje skracuje i sazima razgovor za barem 90%) – Jel vrtljiva, ha? – Ne znam sta bih ti reko. (to odmah znaci rospija teska). A sreo sam i onu Djuju kaze nema sad momka, bila dugo u vezi, al kazem ja njoj da ona jos ne zna sta hoce, kontradiktorna je sama sebi. – A stigle vec malo i godine… – Pa da, sad je to povuci potegni, zalijece se kao nekad mi, nema vise toliko izbora. Ima l kod tebe sta novo. -Nema. – Kako na poslu/faksu/birou i kako tvoji – sve po starom. – I tako znaci kazes za Cucu? Ma joj nije ni on najuredniji jednom je Krleta zavrnuo za neku uslugu, javio se samo zbog tog i tog pa opet nestao a sve ko fol veliki jaran. A i Krle sta ce i on jadan uvijek iz greske u gresku. Nikako da se odseli od svojih. Ma i ona njegova neka sva nesretna non stop, suti samo. Ima ona bas finu sestru/drugaricu – zbilja sta je sa njom? Udala se prosle godine. Ko je zagondzija, jesu l u kreditu il podstanari? Ma jesu-nisu. (I jos 6 minuta esencijalnog tracarenja) znaci tako velis. Ajd vidimo se. – Zivio.

 

 

Сваког првог септембра уштинем се добро за руку да провјерим да ли сањам или заиста радим најљепши посао на свијету. Данас се штипам већ девети пут и још се нисам пробудио.

На теологију сам (са историје) упао у судијској надокнади кроз димњак. На истој сам се често осјећао као да сам пао са крушке. Да не помињем неке блиске планете.

Али право чудо се десило када сам се запослио. Чекао сам само годину дана заједно са још једним колегом који је чекао дупло дуже. И онда се у једном дану, те 2008.отворила три мјеста јер су тројица вјероучитеља промакнута у војне свештенике. Мој другар и ја смо упали а трећег су морали тражити, у фазону, има ли ко да ће убрзо дипломирати!

Добио сам школу у коју сам ишао као ђак у своме насељу! Стари наставници су постале колеге и са не малом стидљивошћу сам улазио у зборницу и то само кад баш морам. Предавао сам рођеној сестри и осталим нерођеним малим комшијама.

У почетку је ишло врло тешко и стресно, добио сам неку тахикардију која је трајала цијело полугодиште, пио сам љекове за срце. Али иако се нисам сналазио, (о усвајању наставних јединица тешко да би се озбиљније могло говорити) увијек сам давао исто свим генерацијама – радост и весеље. Та радост и весеље би се најчешће одметали у анархију која се смиривала интервенцијом са стране. Да није било директора који је био душа од човјека (волио је попити) вјероватно би моја чаролија завршила са првим љетним распустом.

Небитно то. Него данас када кренем преко градског моста сретнем тих девет генерација, неки журе у средњу, неки на факултет а неки и на посао. Неки су поспани, нервозни, бијесни, замишљени, умишљени, равнодушни… Али сви радосно машу, цијела колона од пекаре Клас до Кастела.

То зрно радости што је у њима остало све те године и није се угушило под теретом неправде, страха, мржње, то је најљепша плата вјероучитеља.

 

 

Понекад дјеца у школи, она која након предавања нису у потпуности поскапала, а на дијелу часа предвиђеног за постављање питања подигну руку. Сјећам се једном, након нарочито надахнутог предавања о Адаму и Еви из гомиле блиједих лица, погружених у море ледене тишине, јави се нека цурица за ријеч. Мојој срећи не би краја. Кад ће мала пискавим гласићем: „Учитељице, овај тренеру, мени се лила зуб!“ Бијесан од сталних извјештаја о зубним статусима рекох: „Господо да ли сам ја зубар?“ -Хехе нииистее. Слично питам (да ли сам ветеринар) кад усред часа причају о новим кућним љубимцима. Данас мала четврти разред мртва озбиљна упита: „Вјероучитељу можете ли мрдати ушима?“ – Не могу, ћути и боји. Иста мала послије пар минута пита „хоћу ли један поклон од ње“. Рекох како ме срамота ал ајд може наравно а мала се поклони. Дјеца ме и даље просипају као рижу, џаба сиједе и киле.

 

 

Питају се људи (углавном жене да се не лажемо одмах на почетку) како се и у четвртој деценији нервирамо око игрица на рачунару.

То је љубав која заборава нема (ПЕС 6) и која се увијек враћа. Узмем неки тим „Помпи“ нема оригиналних назива и грбова али видим лијеп грб нешто плаво са полумјесецом а они кравурине једва се по земљи сплазају. Намјестим наравно вери хард да немају ни за плате и топ плејер дификулт и још нешто најтеже да главни ривал све редом дере.

И почело добро, падају вишеструко богатији клубови све звијезде падалице. Но запада киша, глиб живи па дође и до великог замора а са њим и пар ремија и чак пораз кад сам морао потпуно убацити други тим да ови не поцркају.

Челзи се оте на великих плус 5 а не успједе га мој Помпи у дербију срушити иако је био бољи. Побједих 4-5 у задњим секундама буквално ал исто тако и испустих који бод.

У прелазном року купих пар играча (поред већ збављених Парк Чу Јонга и Ашченкаца за вријеме освајања Друге лиге) чисто да барем мало заглетујем силне рупе у тиму гдје дува промаја на свим позицијама.

Поче други дио сезоне тучем ја већ укупно једно петнаест за редом, а туче једнако и Челзи, упоран ко Швабо на Неретви. Побјеђујем и дословно у задњем нападу дају моји голове и они из одбране улази у мрежу и од очаја што се шутне. Знам ако оде преко пет бодова више га не ухвати.

Дође опет дерби, пенал на почетку за мене, уђе по средини, остатак меча сам се што кажу ко Бихаћ бранио и смањим тако на два бода пет кола до краја.

Знам нема теорије да ће Челзи добити баш све утакмице и чекам први и једини његов кикс да га претекнем а чак и гол разлика изједначена.

И одмах се то и деси. Четири кола прије краја помјери се стрелица ка горе мој тим први а Челзи са истим бројем бодова али са мало лошијом гол разликом други. До сада нисам испуштао такву и најмању предност у финишу.

Три увежем са по 3-4 гола разлике тако да пред посљедње коло имамо по 76 бодова али ја већ десет голова више. Само још једна побједа.

Почело нервозно као да играм овакве утакмице први пут а не да сам освојио све што се може освојити и то редом са Роземборгом, Удинезеом, Хераклеом, Палермом и многим многиђ другима.

Смјести га лагано Парк у 38.минути послије грешке њихове одбране и одмах би као да сам се инхалирао. Рекох још један дам у другом и да се шампањац од 7 марака стави у лед.

Но никако га дати. Улог превелики, свака контра може срушити ону непобједивост у одсудним утакмицама којибаштиним већ цијелу деценију.

70.минут оштар шут по земљи једва мој голмам одбрани. Преполови ме страх. 75.мин.корнер за њих, сам човјек главом погоди пречку па паде испред линије.

Челзи на полувремену има рутинских 2:0 и сада је све до мене. Побједим првак сам не побједим ли измаће ми титула први пут у животу у задњем колу.

89.минута, они гњаве пред мојим голом, неке одбијуше сијевају, дође до неког фрајка лопта на пар метара од мог гола, човјек сам као на тањиру (тањируша) и опа 1:1. Један један брале мој, истекло регуларно вријеме, а само минут надокнаде.

Ништа, они се повукли ја узео са Парком лопту гурам га уз аут линију, иде сам у све њих, једва се увлачи у њихов казнени простор двојица на њему (тек је друга сезона њему оцјене танке и жуте) а трећи прискаче као лавови на газелу, рука ми мирнија него неурохирургу а не дишем већ од почетка напада, какав луд осјећај, као када је Кецман узео лопту губиш и вријеме истиче а знаш да једноставно не можеш изгубити титулу тако проклето глупо, шут…

Лопта путује ка гол-ауту, међутим на путу ка најтрагичнијем поразу у историји песа качи једног играча из одбране и смјешта се у мрежу.

Нема се времена за снимање гола, удише се ваздух, они имају још барем један напада, лопта иде у мој шеснастерац неко избија али не довољно далеко па опет главом не смијем ништа притискати да се на направи ни фаул а можда чак и пенал, а све би да за један црвени картон на средини терена. Лопта се одбија некако до средине судија свира крај Помпи је шампион велики Челзи се радовао само минут дуг као вијек.

Зато волим пес 6.

 

 

Гледам данас своју остарјелу разредницу како носи глобус и неке офуцане карте којима нас је прије пуне двије десеније ударала по глави.

Добро мене није, ја сам био мамино слатко од дуња (како ме један монах назвао док је правио скалу ко је од нас присутних студената највећи пекмез) али је чест конзумент тог насилног начина уласка географских информација у главу био један Слобо.

Слобу су, у љековито-едукативне сврхе знали млатнути и други наставници, као рецимо луди историчар Чађо кад дође са ратишта па му је једном тако раскрварио нос по средини изнад фабрички подешених рупа, јер је овај бацио петарду у дворишту школе.

Други пут су му, при претресу ствари из руксака пронашли чекић, пајсер, пола свеске попријеко подерану.

Но Слобо се није гњавио конвенционалним школовањем, знао је много прије нас да је то опасно губљење времена, већ је прије пар година од својих вриједних руку намјестио и други спрат куће. А трећи кад већ стигне. Тек му је 32 године.

Јуче гледам на јутјубу неку предратну омладинску емисију „Недељни забавник“ ТВ Сарајево. Глумили Зијо Соколовић и Славко Штимац. Причали о Леонарду Да Винчију, леду који се отапа у чаши, како направити летјелице од папира… Отприлике емисија коју данас клинци не би гледали ни да су на бенсендинима.

Како је само интернет одувао наше наставнике, њихове лекције и наставна помагала. И емисије за младе.

Неко ће рећи како је то лош начин учења „на изволите“ али кад погледам какав је био наш начин прије двадесет година и какав је уосталом и овај данас у школи који се није много од тада усавршио, испадне да је овај модерни, преко интернета сасвим пристојан.

Све што те занима сконташ за 15 секунди. Сав свијет вртиш као кликер, сваки град који забодеш, фрцају подаци, фотографије, обичаји, приче… Интернет од људи може правити дебиле али и билдати знањем интелигентне људе. Свако узима оно што му треба и то временом постаје, претвара се у оно што му мозак једе.

Опет се враћам на разредницу која ће ускоро у пензију. Вишеструко ми је жао. Прво убједљива већина дјеце не види у подацима у школи икакав смисао, а друго и не покушавају да сакрију расположење једне, затворене у кавез, жестоко изнервиране звјерке.

У том смислу, мислим да нема позива толико деградираног као што је бити некакав просвјетни радник. Мени је најлакше, дошао сам у неописиву анархију, а сада се понекад осјетим и као прави наставник, али стари наставници, деценијамаа уважаваним, који сада пред старе дане доживљавају испаде појединих апсолутно неваспитаних клинаца који са хибридним знањем могу (ако им се да наравно) прозивати те исте наставнике, они крепавају на рате сваки дан…

 

 

Човјек се може навући на сваку серију коју неопрезно конзумира. Ево ја сам, услијед низа невјероватних околности (изгубио сам даљински да бих схватио да мој тв нема ни једно једино проклето дугме на себи па га гасим чупањем кабла из шњуре у зиду) погледао, са по здравље шкодљивом дозом душевног аутодигестивног мазохоцинизма, цијелу епизоду „Звонили се Милорде“. Једини разлог пасивног праћења тог пакленог остварења је тај што је ужлијебио на ртл коцкици између „Брачних вода“ и „Симпсона“. Нисам могао а да гласно не негодујем на сваки смијех у позадини (надам се да је смијех монтиран и то од тренутно упокојених људи) као када мој ђед пљује сваки пут када угледа водитељку или политичара из савеза за промјене. И ево ме сада не спавам и од ризнице свих могућих глупости због којих иначе редовно не могу да спавам, размишљам хоће ли неки лик из серије отићи у батлере и нека баба хоће ли до петка успјети позајмити десет шилинга да је не ишћерају на улицу. Збогом Кикиндо и Милорде…

 

 

ЛАИЧКИ ОСВРТ НА ДЈЕЛО „ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ“

15555933_10211620790904455_1287661516_n

Треће издање књиге „Историја Републике Српске“, Чедомира Антића и Ненада Кецмановића приређено је за ширу читалачку публику (прво скупоцјено издање коштало је 80 еура, дакле 154 км, а ово кошта 10 марака).

Књига има 580 страница, од тога 424 текста а остало су прилози (карте, фотографије, биографије и разни спискови).

Већ сам наслов помало збуњује. Јасно је да се о историји Републике Српске не може говорити прије вишестраначких избора у СР БиХ из 1990. тачније од 1991. када настају српске аутономне области а српски политичари на мајоризацију и прегласавања од стране друга два народа оснивају своју Скупштину. Овако дође да увод у историју РС чини двије трећине саме књиге! Било би можда боље да се зове рецимо „Историја Срба БиХ“ или тако нешто и да су претходна поглавља много детаљније обрађена. Колико смо сазнали аутори су имали снажну материјалну подршку. Поједини историчари који боље познају раније епохе су питани за мишљење за потребе овог издања и неке сугестије су усвојене.

Можда је наслов такав да би се скренула пажња да постојање Републике Српске није нека новотарија турбулентог финиша прошлог вијека. Књига је свакако научна апологија српског политичког становишта у БиХ и као таква, пионирска синтеза свакако има вриједност и значај.

У књизи су обрађена сљедећа поглавља:

Антика и средњовјековље, У Османском царству, Устанци и препород, Под Аустроугарским царством, Сарајевски атентат, Први свјетски рат, Врбаска бановина, Окупација, отпор и грађански рат, Геноцид у НДХ, Социјалистичка република, Вишестраначка СР БиХ, Стварање државе, Грађански рат у БиХ, Република Српска послије 1995. године, Прве године треће декаде, Трендови.

Нажалост на крају књиге нема понуђених извора ни списка литературе…

Надам се да ће историчари бити мотивисани да направе једну свеобухватнију историју нашег народа у БиХ.

ПЕТИЦИЈА ИГ „КУЛТУРА КУЛТУРИ“ – „МАЛА ПИВНИЦА“

2_20150825_47889099_142806

Петиција Иницијативе грађана „Култура култури“ за обнову и уређење запуштеног дијела Банског довра (некадашњи клуб „Лав“) те „Арт дворишта“ поред, у просвјетно-културни клуб, који ће бити свакодневно отворен и доступан нашим суграђанима, с циљем промоције домаћег умјетничког стваралаштва и едукације из културе и умјетности уопште, може да се потпише и у „Малој пивници“ у улици Браће Мажар и мајке Марије.